Вести
21. 01. 2014.
Од 1904.
На прсте руке могу се код нас избројати институције које трају дуже од једног века. Лист „Политика” је једна од тих установа. У суботу 25. јануара наша медијска кућа слави 110 година постојања на балканском простору.
У време краља Петра првог Карађорђевића новине су се продавале на улици, а „Политикино” име колпортери су први пут изговарали у понедељак, у поподневним сатима, 12. јануара, по старом календару, лета господњег 1904. Јован Скерлић је избројао да је те 1904. године у Србији излазило 90 листова, од којих само у Београду 72, од чега 12 свакодневно.
Са неколико пријатеља новине је основао Владислав Рибникар, а после му се прикључио и брат Дарко. Владислав је заложио сву своју имовину, наговорио ташту његовог брата да стави имање под хипотеку, оца да узме кредит, прикупио десет хиљада динара и покренуо „Политику”. У почетку су продавали неколико хиљада примерака, што није било довољно ни за трошкове штампе, дугови су стално расли, а крајем 1904. износили су чак 50.000 тадашњих динара. И када се чинило да ће цела ствар пропасти, уредник „Политике” и књижевник Јефта Угричић предложио је да повећају формат, попут француских листова, да би ставили више текста и огласа. То се публици допало и тираж је растао, а новине су спасене од банкрота.
Мало је ко у то време наслућивао дуговечност „Политике”, али је новинар и писац Пера Тодоровић, уредник и власник „Малих новина”, првог српског таблоида, још пре сто десет година луцидно закључио: „Овај ће лист свима нашим листовима појести панајиу. Све ће сахранити, и нас и наше листове...”
Главна конкуренција „Политици” тада је била „Самоуправа”, формално страначки а у ствари државни лист, јер су иза ње стајали и Никола Пашић и Стојан Протић, а у редакцијском одбору седео је Аца Стојановић, председник Радикалне странке и Скупштине, заједно са још неколико професора и књижевника.
Политици то није сметало, напротив, заузела је курс и почела да удара темеље професионализма у српском новинарству. Када је Јован Дучић изгубио државну службу, упознао је Рибникаре и све чешће залазио у редакцију. Дучић и још један великан пера, Бранислав Нушић, водили су главну реч у тешким и судбоносним данима, у време чувене анексионе кризе 1908. године. Њих двојица писали су и чувени проглас „Отаџбина је у опасности”, а сам Нушић је ишао по граду и држао говоре, у једном дану одржавши чак 27 патриотских говора!
Од тада „Политика” постаје најважнији и најугледнији дневни лист код Срба.
Први светски рат је покосио „Политику”: у два дана, 1914. године, погинули су њени оснивачи Владислав и Дарко Рибникар. Ту тугу Исидора Секулић описује стиховима: „Обадва брата у трећи рат пошли, обадва брата из трећег рата не дошли.”
Упркос погибији Рибникара, „Политика” излази у ратним условима, под гранатама с друге стране Саве, све до 1915, док Београд није пао у руке Аустријанаца.
После рата, једини преживели од браће Рибникара, Слободан, уз помоћ снаје Милке (жене покојног Владислава) и неколико пријатеља поново из пепела подиже „Политику”. Позајмили су новац, узели зајмове, кредите, имовину ставили под хипотеку, а Милка је чак заложила и лични накит само да новине поново крену.
Купљена је хартија, преправљена стара оштећена машина и „Политика” поново 1.
септембра почиње нови живот. Штампана је у 12.000 примерака и први број је распродат. Ускоро су узети нови кредити, купљена је нова машина и подигнут Дом „Политике” у Поенкареовој (данас Македонској) 31. Др Слободан Рибникар био је на челу „Политике” свега пет година, умро је 24. септембра 1924. године, чиме је његов најстарији син Владислав постао директор „Политике”.
До другог рата „Политика” се наметнула као озбиљан дневник, престижне новине којима није било равних у тадашњој Краљевини Југославији. Априлско бомбардовање, рат и окупација 1941. године опет су зауставили „Политикину” машину.
У кући Рибникара 1941. године Јосип Броз и његови сарадници донели одлуку о дизању Народноослободилачког устанка, а три године касније, у октобру 1944. године, чим је ослобођен Београд, „Политика” је поново оживела. Владислав Сл.
Рибникар окупио је петнаестак сарадника и осамдесетак штампарских радника предвођених Игњатом Кришком и тако поново васкрснуо лист 28. октобра 1944. године.
Политика је преживела три рата, четири бомбардовања, променила пет држава, упамтила три краља, једног маршала, неколико председника, десетине премијера...
Готово да нема власти која није хтела да је потчини и стави у службу. У време кад је краљ Александар уводио диктатуру слао јој је цензоре у редакцију и жандарме да плене њен тираж. Претурила је то „Политика” преко главе, краљ је несрећно скончао 1934, а тридесете године прошлог века сматрају се златним добом овог листа, када је био у самом врху европске штампе.
После Другог светског рата, почетком педесетих, када је партија посумњала да читаоци „Политике” читају између редова, послала је Данила Пурића да контролише ствар. Убрзо је „Политика”, њен углед и традиција, почела да контролише Пурића, који је сав свој ауторитет, знање и искуство подредио најстаријем листу у Србији. Од партијског билтена „Политика” је за петнаест година прерасла у највећу медијску компанију у овом делу Европе. Данило је имао улогу громобрана, трпео је критике другова из комитета, али није дао на „Политику” и њене новинаре.
Слободан Милошевић је после промене курса листа у лето 1992. намеравао да од „Политике” направи јавно предузеће. Новинари и графичари су у знак протеста организовали штрајк, и то је први и последњи пут да се „Политика”, сем у време два светска рата, није појавила пред читаоцима. Милошевић је другим каналима после ипак успео да заузме „Политику”, а њена рубрика „Одјеци и реаговања“ постала је неславно поглавље историје не само наше куће већ и српског новинарства.
Политика је живи доказ да оно што је вредно траје и увек се поново диже из пепела. За наш лист кажу да је постао национална институција првог реда, што је огромно признање новинама које су у тешким временима увек налазиле пут да се издигну, да се изборе за улогу „сведока епохе”, али и да буду народна читанка из које су срицана прва слова у малој и сиромашној Србији.
Та читанка је и данас, када су времена модерна, али тешка, потребна Србији као и оне 1904, када је све почело.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.