Вести
05. 07. 2024.
„Ја сам фектчекерка. Мој посао је да убијам радост“
В. планира да отпутује на одмор у Португал са друштвом. Узбуђен је: сасвим случајно су нашли супер вилу, а јефтину. Шаље ми линк да видим колико је добро. Стварно јесте. Сувише. Предлажем му да сачекају са уплатом, да мало прочачкам.
Понедељак.
Гледам видео о пунским ратовима на Јутјубу. Почиње прича о римском војсковођи Регулу кога су Картагињани заробили, а онда послали у Рим да преговара о мировном споразуму – уз обавезу да се по обављеном послу врати у заробљеништво. Регул даје реч непријатељу и одлази. У Риму каже сенаторима да ни по коју цену не прекидају рат, а онда им саопшти да мора натраг. Хм. Сенатори га убеђују да то не ради, али Регул нема никакву дилему – њему је образ важнији од живота. Хммм. Враћа се у Картагину, свестан да ће га тамо мучити до смрти.
Нема шансе. Нико не би био баш толико поштен. Крећем да проверавам на којим изворима ова прича почива. Волела бих да је тачно. После неколико минута претраге закључујем да је ствар неутемељена и да је историчари ипак сматрају легендом. Разочарана ишодом фектчекинга, враћам се на видео.
Четрдесетак година након овога, картагински војсковођа Ханибал креће на Рим. У амбициозном походу на југ Апенинског полуострва чекају га тешко проходни Алпи. Ханибал одлучује да скрати пут и избегне римске заседе, па преусмерава војску кроз мочварни предео. Ово је сигурно тачно. Пробијају се кроз блато четири дана и ноћи без предаха и одмора. Могуће да је тачно. Ходају, наставља видео, кроз своје сопствене фекалије. Немају где да седну или прилегну осим повремено на телима мртвих коња која плутају око њих. Ма нема теорије. Отимам се импулсима да и на ту проверу трошим време. Кад овакве ствари препричавам другима, ионако увек напоменем да „нисам фектчековала“.
У том блату и фекалијама, Ханибал добија очну инфекцију. Вероватно тачно. Пошто немају никаквих начина да је санирају, Ханибал сам решава ствар – вади себи око мачем. Губим стрпљење. ОК, ово се сигурно није овако десило. Или јесте? Одустајем од гледања и опет крећем да гуглам.
И овај видео од пола сата на крају траје четири пута дуже. Нисам га завршила.
Рекла сам Б. да пишем блог о томе како фектчекинг, којим се свакодневно бавим скоро деценију, приватно утиче на мој живот. Она је у овом послу још дуже од мене. Питам је да ли је икада размишљала о томе.
„Наравно да утиче“, одговара док нисам ни завршила реченицу. Значи и она је себи хиљаду пута убила забаву.
Готово да више не чита књиге и не гледа филмове по истинитим догађајима. „Не само да се заустављаш да провераваш на сваких пет минута, него ми је све некако постало банално.“ Питам је да појасни. „Мислим да уметност која претендује да опонаша стварност никад не може да буде толико добра. У реалности су ствари увек занимљивије и необичније.“
На плажу је овог лета носила једну домаћу књигу, фикцију инспирисану стварним непочинствима Ресора државне безбедности. „Оставила сам је на пола, а врло је кратка. Банално. Дијалози? Ужас.“ Онда је прочитала „Сенку ветра“ и била је задовољна. „Скроз је фикција. Не покушава да опонаша стварност. Јеси ли гледала „Wире“? Је л’ да да је пета сезона ка-та-стро-фа? Ништа се у стварности не одвија тако.“
Питам је да ли јој је у реду да искористим понешто од нашег разговора за блог. Каже да може.
(Након што сам написала овај део, послала сам јој да га прочита и каже ми јесам ли све тачно пренела. Каже да јесам.)
Среда.
В. планира да отпутује на одмор у Португал са друштвом. Узбуђен је: сасвим случајно су нашли супер вилу, а јефтину. Шаље ми линк да видим колико је добро. Стварно јесте. Сувише. Предлажем му да сачекају са уплатом, да мало прочачкам.
Агенција преко које се рентира смештај заиста постоји, регистрована је пре десет година. Нису нови у послу, а нема много информација о њима. То ми се не допада. Геолоцирала сам вилу на мапи, утврдила ко је власница, чиме се бави и шта јој деца студирају. Нема рецензија о вили, али тек се од ове сезоне оглашава. На крају ипак не налазим ништа дефинитивно проблематично. „Нисам нашла ништа спорно. Мада нисам ни добро.“ Смараш. „Али делује ОК… Шта знам.“
Увече ми се опет јавио. Уплатили су други смештај.
Четвртак.
М. ми каже да ме много воли, зато, зато и зато.
Селективна перцепција. Могла бих то да ти оспорим за пола минута.
Петак.
Породична вечера.
Креће разговор о томе како у њихово време није било ове афричке прашине у ваздуху. Знам да је овде једино прихватљиво рећи: „Да, да, стварно је катастрофа“, али осећам да ћу се о нешто огрешити ако сада одмах то не проверим и званично саопштим породичној трпези да ли је то што говоре тачно или није. Као да је неки невидљиви повереник за истину управо мене овластио да у оваквим ситуацијама извлачим људе из њихових заблуда, иначе ће последице бити несагледиве.
Кога брига, једи ту чорбу.
Тетка не памти ни оволики смог зими. Кажем да је то можда зато што је тада било и мање насељено, мање се ложило. „Можда“, узврати помирљиво, али већ слутим куда све ово води. „Ма све је наопако. Веле, прскају нас“, каже баба. Ко ли то „вели“. Неко онда спомене кемтрејлсе. Ето га. Накострешим се. „Што би неко испуштао отрове из авиона? Шта би био циљ?“. Циљ је да оболимо, ето на пример од рака. Почињем да објашњавам како смо већ оболели од пушења, алкохола, издувних гасова, микропластике, трансмасти. Спомињем стопе овога и онога, изговарам ствари попут „у европском врху“ и „превенција“, листе чекања и стрес. Нисам сигурна да ово има икаквог смисла. Марија Килџој. „Толико је кардиоваскуларних болести, толико аутоимуних…“
„Е, за тај твој Хашимото“, досети се мама, „ја ћу да ти направим, колегиница ми је дала рецепт. Каже зелени орах и мед, то ставиш и то стоји 40 дана. И после свако јутро по кашичица.“
Субота.
Тета З. није баш најбоље. Пита ме да ли могу да одем до једне цркве у Београду да јој купим неку теглицу. „Змијско грожђе. Много је добро, али сме да се узима само кад се заврши хемотерапија.“ Ево већ јој је друга теглица при крају. Па да јој пошаљем неки дан Ниш експесом.
Стеже ми се вилица. Не могу.
„Могу, наравно.“
Недеља.
Моја пријатељица М. је на животној прекретници и мора да донесе неке одлуке. Планира да на јесен узме кредит да врати неке дугове а остатак уложи у посао.
Питам је да ли је сигурна да може да подигне толики кредит. Каже да може. Питам је откуд зна. Причала је са К. са посла. Она је за недељу дана све завршила, отплата три године, нека ситна камата.
Под стресом је и не бих да јој стајем на муку. Уосталом, добро је што планира, нешто се дешава, нешто покушава. Биће нешто.
Ћутим читавих пет секунди.
„А какав уговор има К?“ Каже да није сигурна. „Можда има уговор о раду“, крећем мало опрезно, мало агресивно. „А ти си на уговору о делу.“ Ко да она не зна. Каже ми да К. није запослена за стално, јер нико у њиховој фирми нема уговор о раду.
Прво је рекла да није сигурна какав уговор има К, а сада испада да нема уговор за стално. „Аха, није стално запослена?“ „Није“, фркне.
Познајем је. Тренутно највише на свету жели да је оставим на миру.
„А је л’ ти то она рекла или је то твоја претпоставка?“
Тензија је сада већ потпуно очигледна. Заправо смо почеле да причамо о нечему сасвим другом.
„Океј, Марија, идем ових дана у банку па ћу све сазнати.“ Тако је. И тек онда планирај. „Али мислим да може толики износ, гуглала сам.“
Сад бих је питала шта је тачно гуглала. Где је гуглала. Одакле прикупља те своје информације. Базира животне одлуке на не-знам-тачно-чему. К. јој је рекла. Гугл. Људи не знају да гуглају. Ја ћу да јој прогуглам.
Одавно то знам о себи: лакше ми је да осећам љутњу него страх. Бојим се да ће потонути када јој пропадне ова нада, скрпљена од ћаскања са К. и тврдњи са интернет форума.
Не изговарам ништа. Присећам се бајке о три прасета и како ме је увек иритирала тупава безбрижност оне двојице којима је вук на крају одувао кућице.
Ето, то ти се дешава кад не фектчекујеш.
За Фејкњуз Трагач
Марија Вучић, новинарка Раскрикавања
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.