Вести
01. 03. 2012.
Ни гуска, ни квочка, ни Милошевић
Председница УНС-а одговара Предрагу Кораксићу Кораксу, Милошу Васићу, Харију Штајнеру и Светиславу Басари
Колеге из Независног удружења новинара Србије су се и протеклих дана жалиле читаоцима Данаса на мене.
Почасни члан НУНС-а Светислав Басара је одједном открио да он заправо није упућен „ни у право ни у власничке односе“ а да за судбину „пустолине у Ресавској“ и није лично заинтересован. („Пустолина“ је за Басару зграда Удружења новинара Србије коју је Апелациони суд у Београду без икаквог законског основа прогласио заједничком својином УНС-а и НУНС-а, што је и био повод за почетак ове полемике).
За њим се поново јавио Хари Штајнер (Бајка из хладног собичка, 24. фебруар), да би још енергичније него први пут поновио да „неће да полемише“ са мном.
Карикатуриста Предраг Кораксић је у броју од 25. фебруара почео и да пише, а не само да црта, да би Милош Васић, у трећој колумни на исту тему, 26. фебруара закључио да се са мном „полемисати не може“.
Чекам да видим хоће ли се из НУНС-а огласити још неко ко „неће да полемише“, јер су ови, који то до сада нису хтели, у две седмице објавили чак осам текстова и шест карикатура у којима су ме нападали, сваки у складу са својим осећањем укуса и мере.
Најлепше је, ипак, што ме Милош Васић на крају замолио да „одем, без збогом“, као да није управо он у Данасу дао знак за почетак напада. Није се ваљда надао да ћу престати да пружам отпор ако направи три примитивне алузије на сарајевску „махалу“?
Питам се шта ће му туђе речи, када за то што он ради већ постоји добар домаћи израз „џибер“.
У другој рунди полемике можда је највише јасноће у спор ипак унео Предраг Кораксић, ком сам дужна извињење јер нисам из прве погодила са којом ме домаћом животињом упоредио.
Сада видим да гуска није квочка и да код Коракса жена са метлом не представља никакву сексистичко-шовинистичку алузију на вештицу. Код Коракса је и кукасти крст нешто друго, па произилази да са Милошевићем делим „озбиљан проблем перцепције“ јер ни бивши председник није разумевао Кораксићеве карикатуре.
Мени се, пак, чини да је проблем у томе што је Кораксић, као и многи који су за противника имали Слободана Милошевића, навикао да о себи мисли као о либерално настројеном човеку, малтене борцу за људска права. Неспособан да перципира сопствени шовинизам, за који криви своју жртву, Кораксић такође не уме ни да тачно цитира, или макар интерпретира саговорника.
Никада нисам изјавила, како тврди, да бих „веома радо интервјуисала Легију“. Ево шта сам тачно, у мају 2004. у НИН-у написала поводом гостовања Светлане Лукић и Биљане Србљановић у емисији Утисак недеље.
Цитирам: - Једна позната новинарка у Београду ових дана изјављује да „пуковника Улемека“ не би интервјуисала ни да јој је бануо у студио да се тамо преда. Да случајно сретне Ратка Младића, ни њега не би ништа питала већ би, као савесна грађанка, одмах звала полицију да ухапси хашког бегунца.
Једна светски позната овдашња уметница исто тако види улогу новинара у друштву. Она их упућује да сумњиве појединце, попут Џоа, лажне „црвене беретке“, сместа пријављују полицији уместо да са њима заподевају разговор. Озлојеђена је и тиме што новине преносе мучне фотосе злостављаних Ирачана из озлоглашеног Абу Граиб затвора: налази да се тако крши право на приватност, а осетљивим читаоцима ремети миран сан.
Уз дужно поштовање, ми у НИН-у мислимо потпуно супротно. У друштву постоји подела рада, али професија репортер не постоји ради узбуњивања снага реда...
Најбољи новинари света би душу дали за интервју са самим ђаволом, па и са Осамом бин Ладеном.
Ваљда се само у Београду могу наћи либерални, прозападно настројени репортери и интелектуалци који се хвале да је њихова лична радозналост задовољена и да би свој посао најрадије препустили „надлежним органима“.
Са ова сам три пасуса „зарадила“ Кораксићеву инсинуацију да сам „део Легијине верне публике“. Можда није чудо да карикатуриста не уме да прави разлику између чињеница и коментара, претпоставки и нагађања, али је то свеједно етичка и професионална обавеза која произилази из прве главе Кодекса новинара Србије, акта који су заједнички усвојили и УНС и НУНС и који обавезује чланство и једног и другог удружења.
Није Кораксић једини ком Милошевић недостаје зато што је самом себи у време борбе против давно умрлог председника некако био најлепши.
Разумем и да се Хари Штајнер накостреши кад год му неко спомене да је НУНС прављен западним донацијама, јер је био задужен за те донације у време Фонда солидарности са отпуштеним радницима РТС-а. Али не разумем како НУНС-овци не виде да сами наносе највећу штету сопственој баштини тиме што инсистирају да им је борба против Милошевића главни легитимацијски основ.
Па партизани су ослободили земљу од Немаца, а опет им то десет година после рата већ више није била довољна легитимацијска основа.
Није проблем то што је НУНС прављен страним парама и што су наши независни медији финансирани западним донацијама, укључујући ту и донације америчког IREX-а чији сам консултант и ја била.
Проблем је у томе што данас, када тих пара више нема, нема ни бораца за слободно новинарство. А у време када смо се Милошевићу супротстављали уз аплаузе и новце са Запада, било их је напретек.
Сада када су аплаузи утихнули, и када су пресахле донације, сада када су „наши“ дошли на власт, нема више ни бораца за слободу информисања.
Љиљана Смајловић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.