Вести
27. 02. 2012.
Завршна реч
Време је да се ово заврши. Доста је било.
Са гђом Смајловић полемисати се не може, јер не чује аргументе, али радо подмеће неистине и полуистине.
Дакле: никада нисам њу назвао „фашистом“, ни УНС „фашистичким“, као што она са нарочитом упорношћу понавља. Тај придев користим за неке друге и не видим зашто се та госпођа ту гура.
Затим: никада нисам написао да се нећу бранити, а све и да јесам - па шта?
Онда: из околности да је „чак шест српских судова потврдило власништво УНС-а“ нужно следи и да је пет тих пресуда било укинуто и враћено на поновно суђење, а да је шеста преиначена; то треба рећи.
Па онда: у јесен 1998. и почетком 1999. НУНС је - за разлику од УНС-а - жестоко ратовао са Вучићем и његовим законом, подржавао све погођене медије, па и оне Славка Ћурувије.
Ја сам био пред редакцијом Дневног телеграфа и Европљанина у тренутку упада полиције и Миљкана Карличића; ја сам седео на тим суђењима; ја сам био код Славка и Бранке при покушају заплене имовине; НУНС је издао гомилу саопштења против те тираније.
Не сећам се „изасланика Славка Ћурувије“ на тој ванредној скупштини НУНС-а; ми Славка никада нисмо називали „удбашем и пријатељем Мире Марковић“; нека каже ко је то говорио. Гђа. Смајловић због нечега меша у ову причу случај отмице нашег колеге Душана Рељића 1993; ни тада се УНС није огласио; ни реч.
Није се УНС јавио ни када је Воја Шешељ јавно прозивао колеге са РТС и тражио линч. Према томе, доста је више прања прошлости: УНС се од 1989. до 2000. епохално искомпромитовао и то је неспорно. Гђа. Смајловић покушава да суптилно оптужи НУНС да је страна агентура, „локатор“, како се то тада говорило, јер да је тај „политички и финансијски пројекат“ уз, наравно, стране паре смишљан у хладним собицама редакције Времена страшне 1993. године.
Испада да смо тада пророчански предвидели поразе у ратовима, пад режима, долазак на власт ових сада и - као врхунац нашег успеха - поделу зграде Дома новинара. То су будалаштине.
НУНС је последица УНС-а, а из разлога горе наведених. Биће да је колега Басара у праву: ову госпу не занимају аргументи у полемици; она се канда кандидује за амбасадорку, можда и главну уредницу (ако баш мора) у неком новом режиму.
Вели још гђа. Смајловић да је „часније данас бити у УНС-у, него у НУНС-у“, штогод ми мислили, јер да је „некадашње српско опозиционо новинарство одговорно за катастрофално низак ниво слободе штампе у данашњој Србији“.
Узаман смо, дакле, ми све то радили; да нисмо, „ниво слободе штампе у Србији“ био би много виши, па из тога произлази да је Дом новинара власништво УНС-а који се убијао за слободу штампе у Милошевићевој Србији.
Честитке: будалаштинама се придружио и обични махалски безобразлук. Уосталом, о чему ја расправљам са особом која није у стању да разликује гуску од кокоши?
Да парафразирам француског класика: „Партез, мадаме, санс дире адиеу“. Отидите, госпо и не реците збогом.
Милош Васић
Одговор Милоша Васића на текст председнице УНС-а Љиљане Смајловић "Од Француске 7 до Ресавске 28", Данас, 22. фебруар 2012.године
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.