Председници од 1882. до 1944. године
Председници Удружења новинара Србије од 1881. до 1944. године
Лаза Костић (Ковиљ,1841 – Беч, 1910), познати српски песник и драмски писац, био је први председник Српског новинарског друштва (1882–1883). Када је изабран за председника, налазио се на дужности главног и одговорног уредника листа Српска независност, органа Ристићеве Либералне странке, која се тада налазила у опозицији. Костић је почео да се бави новинарством још као омладинац, сарађујући у Застави Светозара Милетића и листовима Уједињене омладине српске. Једно време (1876–1877) боравио је у Бечу и писао дописе за стране листове о проблемима српског ослобођења. После Тимочке буне (1883), напустио је Србију и, нешто касније, прешао у Црну Гору где је преузео уређивање званичног листа Глас Црногораца. Као председник првог новинарског друштва залагао се за унапређење српске журналистике и настојао је да се у Друштво учлањују и српски књижевници и новинари изван Србије.
Пера Тодоровић (Водице, Смедеревска Паланка, 1852 – Београд, 1907), изабран је за председника Српског новинарског удружења 1891. године. Иако релативно млад (39 година), он је за собом већ имао богату новинарску биографију као сарадник листова Светозара Марковића, уредник првог социјалистичког часописа Рад (1874–1875), уредник социјалистичке Страже у Новом Саду, први уредник радикалске Самоуправе и уредник Малих новина, најтиражнијег листа у Србији. Заједно са Стеваном Ђурчићем, Тодоровић је иницијатор обнављања Српског новинарског удружења (које је после Тимочке буне 1883. године престало са радом).
Лазар Комарчић (Комартица, Пљевља, 1833 – Београд, 1909), био је председник новинарске организације у Србији од 1895. до 1897. године. Уређивао је напредњачке листове Видело (1881–1896) и Српски завет (1879); данас је познатији као приповедач (представник "позне романтике"), него као новинар. Као председник, доста је допринео оживљавању Српског новинарског удружења.
Јован Ђаја (Дубровник, 1846 – Београд, 1928), био је председник Српског новинарског удружења од 1897. до 1899. године, а важио је у своје доба као новинар широке културе, који настоји да пише начелно и документовано. Као истакнути члан Радикалне странке, учествовао је у покретању њеног органа Одјека (1884), био је уредник Народа и дугогодишњи сарадник Трговинског гласника. Ђаја је заузимао високе положаје у државној служби, између осталог, био је државни саветник и министар унутрашњих дела. Дуго година активан члан новинске организације; после расцепа у Српском новинарском удружењу 1906. године биран је за председника Друштва српских новинара и публициста, а 1926. за почасног председника Београдске секције Југословенског новинарског удружења.
Коста Таушановић (Алексинац, 1854- Ријека 1902), истакнути српски политичар, члан владе и банкар, биран је за председника Српског новинарског удружења 1899. године, највероватније да би својим ауторитетом и утицајем помогао нвинарској организацији, чија је активност била скоро сасвим замрла. Један је од оснивача Српског новинарског друштва и члан прве Управе (у којој је био благајник); заједно са Јованом Ђајом покренуо дневни лис "Народ".
Стеван Ћурчић (Каћ, 1850 – Београд, 1932), најактивнији председник Српског новинарског удружења пре Првог светског рата; члан је прве Управе Српског новинарског друштва (деловођа), иницијатор обнављања 1889, потпредседник управа бираних 1891. и 1899, а председник од 1900. до 1903, поново биран за председника 1909, а за почасног председника 1926. године; главни је организатор Првог конгреса српских новинара одржаног у Београду 1902, предводио је српску делегацију на Конгресу словенских новинара у Софији 1910. Новинарску каријеру Ђурчић је започео у Бечу издавањем књижевног часописа Србадија (1874–1877), по доласку у Београд (1877) уређивао је званичне Српске новине и издавао неколико информативно-политичких дневника, од којих су најдуже излазиле Београдске новине (1895–1913).
Павле Маринковић (Београд, 1866 – Врњачка Бања, 1925), политичар и новинар, важио је као изразити конзервативац; за председника Српског новинарског удружења изабран је 1906, после раздвајања Удружења на две организације – Српско новинарско удружење и Друштво новинара и публициста. Покренуо је конзервативни лист Ред (1894) и Правду, коју је уређивао 1904. и 1905. године.
Настас Петровић (Чачак, 1867- Београд, 1933), председник Српског новинарског удружења 1907, истакао се као политичар, био један од најватренијих радикалних говорника, посланик и министар, уређивао лист "Народни покретач"; Предеседник Српског новинарског удружења био свега пола године (дао оставку), после првог светског радта вођа независних радикала.
Бранислав Нушић (Смедерево, 1864 – Београд, 1938), познати драмски писац и навећи српски комедиограф, биран за председника Српског новинарског удружења два пута: 1908. и 1911. године, што је доказ да је уживао велики углед у новинарској професији. Велику популарност код читалаца стекао је као сарадник Политике са својим сатирично-хумористичким прилозима потписиваним псеудонимом "Бен Акиба". Као председник Српског новинарског удружења заслужан је за организовање велике новинарске припредбе на Ади Циганлији 1908. године, назване "Тројички сабор", која је трајала девет дана и коју је посетило више од 150.000 грађана из Београда и Србије. Нушић је прва личност Десетог конгреса словенских новинара у Београду, коме је председавао, и допринео је зближавању Српског новинарског удружења са новинским организацијама осталих словенских земаља, одржавао је блиске контакте са новинарима и новинарском организацијом све до своје смрти.
Владислав Рибникар (Трстеник, 1871 – Рожај планина код Лознице, 1914), оснивач и уредник Политике, десети је и последњи председник Српског новинарског удружења пре Првог светског рата. На тој дужности био је свега пола године, од 1. фебруара до погибије на фронту 1. септембра 1914. године. Он је први председник који није имао занимања изван новинарства. Управа на чијем је челу био, залагала се за решавање питања професионалних новинара (пензионо осигурање и др).
Милан П. Савчић (Београд, 1880–1921), директор и уредник Епохе, први је председник Српског новинарског удружења после рата (1920) и заслужан је за обнављање ове организације; председавао је Првом конгресу југословенских новинара, одржаном новембра 1919. у Загребу, и учествовао је у припремама за оснивање Југословенског новинарског удружења..
Душан Николајевић (Београд, 1885–1961), писао је чланке и есеје за многе листове и часописе, углавном из области књижевности и културе, краће време уређивао је дневни лист Прогрес (1920), за председника Српског новинарског удружења изабран је почетком 1921. године, после смрти Милана Савчића; био је активан члан Југословенског новинарског удружења и његов први председник.
Петар Талетов био је кратко председник Српског новинарског удружења 1921. године, после избора Душана Николајевића за председника Југословенског новинарског удружења; сарадник Трибуне пре рата и њен уредник после рата. Уредник радикалског листа Нови живот, шеф политбироа (1926) и новинар агенције Авала.
Милан Комадинић, економски стручњак и сарадник листова, помиње се као председник Српског новинарског удружења 1922. године (у публикацији Новинарски конгрес, 1939); власник и уредник листа Сеоска буктиња (1928), стрељан после ослобођења Београда.
Јован Тановић (1883–1944), сарадник Политике од 1904, а касније уредник и један од акционара овог листа, био је председник Београдске секције (1923–1924); За време Другог светског рата почасни председник Српског новинарског удружења; по ослобађању Београда осуђен од Војног суда због сарадње са окупатором и стрељан.
Душан Мил. Шијачки био је први председник Београдске секције Југословенског новинарског удружења после њеног конституисања (1922). Био је дописник љубљанске Словеније (1907), члан управе Српског новинарског удружења (1908), уредник алманаха Видовдан (1918 – 1921) и Пашић (1926), сарадник Централног пресбироа.
Коста Луковић је председник Београдске секције Југословенског новинарског удружења 1924–1925. године, познат као режимски новинар, сарадник Политике, директор и главни уредник Времена, уочи Другог светског рата директор Централног пресбироа. Године 1940. искључен је из новинарске организације, а после ослобођења суђен и стрељан.
Стијепо Кобасица, председник Београдске секције Југословенског новинарског удружења 1925–1926, дошао је из Сарајева у Београд 1907. године као уредник Српске ријечи (после протеривања од стране аустро-угарских власти); после рата један од уредника Самоуправе (1926) и новинар Агенције Авала.
Драгиша Лапчевић (Ужице, 1864 – Београд, 1939), истакнути политичар и публициста, један од оснивача Српске социјалдемократске странке, уредник Радничких новина и аутор више од 100 књига и брошура; председник Београдске секције Југословенског новинарског удружења од 1926. до 1930. године. Својим великим угледом и утицајем допринео је да новинарска организација реши нека своја важна питања, као што је добијање плаца и финансијске помоћи за изградњу новинарског дома.
Павле Ранковић, дугогодишњи новинар, уредник дневног листа Звоно од 1908. и директор Службених новина, председник Београдске секције Југословенског новинарског удружења од 1931. до 1933. године. Он је био на челу једно врло активне управе, састављене од млађих новинара, иако је он сам, због поодмаклих година, био доста пасиван.
Добросав Кузмић (1890–1962) је био најактивнији председник Београдске секције Југословенског новинарског удружења. Он је иницијатор и главни организатор свих важнијих акција од 1929. године, када је постао потпредседник Београдске секције, до 1938. године, када се повукао из управе. У том периоду основан је Потпорни фонд и Фонд за потпомагање незапослених новинара, изграђен је Новинарски дом у Београду, прослављена је стогодишњица штампе у Србији, покренут је Новинарски гласник, основан је Ошишани јеж, Усмене новине и Седма сила. Кузмић је цео свој радни век провео у Политици, у којој је стекао углед одличног новинарског педагога и организатора дописничке мреже. УНС је 2004. године формирао потпорни Фонд Добрица Кузмић за помоћ новинарима.
Габро Пилић, дугогодишњи дописник загребачког Јутарњег листа из Београда, за председника Београдске секције изабран је тајним гласањем 1938. године, у време велике кризе у новинарској организацији, коју је изазвала група режимских новинара, чланова Југословенске радикалне заједнице.
Живко Милићевић (Кораћица, Младеновац, 3. II 1896 – Београд, 29. I 1975), председник од 26. V 1940. до 28. II 1941. У Првом светском рату био обвезник последње одбране Београда (1914) Као београдски гимназист, у ратним приликама, матурантски течај завршио у Нишу (1915), а матуру положио 1917. године у Болијеу, у Француској, у којој је боравио 1916–1919. После рата је био сарадник и уредник Политике (1919–1941. и, после Другог светског рата, (1950–1953) и уредник књижевне редакције Радио Београда (1947–1950). Књижевно се врло рано огласио (1911). Објављивао књижевне радове у многим листовима и часописима. Аутор три збирке песама – „Песме” (1927), „Лов на сенку” (1928) и „Скромна жетва” (1931), две књиге критика – „Књижевне хронике” I и II (1931, 1939), две књиге есеја и две књиге путописа. Уредио и приредио за штампу више дела српских писаца. Дуги низ година (1928–1967) уређивао и књижевне часописе (Мисао, Венац, Наша књига, Српска књига и Избор). У његовом мандату је Југословенско новинарско удружење променило назив у Новинарски савез Краљевине Југославије.
Пјер Крижанић (Глина, 19. V 1890 – Београд, 31. I 1962), право име Петар, председник од 28. II. 1941. до 8. V 1941. Одрастао код тетке у банијском селу Меченчанима, после краћег похађања реалне гимназије у Петрињи, као талентовани дванаестогодишњак, уписао се у Обртну (занатску) школу у Загребу (1902), одакле по савету професора прелази у тек основану Вишу школу за уметност и умјетни обрт (1907), касније названу Академија, на којој су се школовали сликари, вајари и наставници цртања за средње школе, а потом се специјализовао у Паризу, Бечу и Будимпешти. Од 1908. године под именом Пјер, којим ће се прославити, сарађивао у сатиричном листу Коприве, гласилу Хрватско-српске коалиције, чији уредник постаје 1918. године. Дружење са књижевником Антуном Густавом Матошем је допринело његовом усавршавању као карикатуристе. Мобилисан у Првом светском рату и упућен на италијанско ратиште, издаје 1916. године тамо рововски литографисани хумористички лист Броцак (од немачког Брот-Сацк: војничка торба за хлеб). Објавио је мноштво карикатура у Копривама (1918–1922) и загребачком дневном листу Покрет (1921–1922), који се декларисао као борбени лист за интегрално југословенство и чишћење друштва од покварењака. У Београд долази 1922. године. Најпре се запошљава у Новом листу, а потом прелази у Политику (1923), у којој остаје до краја живота. Један је од покретача Ошишаног јежа (1935). Објавио књиге карикатура „Наше муке” (1923), „Куку Тодоре” (1926) и „Против фашизма” (1948). Врло проницљив друштвени критичар, чије многе карикатуре имају трајну вредност. За његовог краткотрајног мандата (1941) Секција Београд је променила име у Новинарско удружење у Београду. Под окупацијом илегално живео на Златибору, у Загребу и Мостару, а 1943. године отишао у НОБ. По ослобођењу је изабран за првог председника Савеза новинара Југославије.
Раденко Томић (Савковић, општина Љубовија, 21. II 1902 – Београд, 1971), председник од 26. VIII 1941. до 20. X 1944. Пре Другог светског рата биран у управе Југословенског новинарског удружења – Секција Београд (1934–1941), чији је био и потпредседник (1939. и 1941). Под окупацијом постављен од немачких власти за председника Српског новинарског удружења. Априлски слом га је затекао као незапосленог, за време рата био уредник Новог времена (1941–1944). По ослобођењу, тражен од партизанских власти и прогоњен од Вука Драговића, ухапшен у Београду после две године скривања. Након издржане казне радио у листу Заштита на раду. Како је записао његов биограф Милојко П. Ђоковић, према члановима Удружења се у ратном времену Томић односио веома коректно, без обзира на разлике у идејним опредељењима. Његова управа је затвореним новинарима достављала новац, а онима у заробљеништву слала пакете, и лично је, ризикујући положај, помагао затворене колеге. Разумљиво је, стога, да су се бројни београдски новинари заузимали за њега кад му је суђено после рата.
