Председници од 1945. до 1972. године

Tweet

Председници Удружења новинара Србије од 1945. до 1972. године

Михаило С. Петровић (Брза Паланка, 16. II 1901 – Београд, 21. VI 1949), председник од 29. IV 1945. до 21. VI 1949. Новинарством почео да се бави у Републици и Прогресу, био одговорни уредник социјално-политичког часописа Буктиња (1923–1926), у Политику ступио 1924. године и постао њен дописник из Париза (1935), где га је рат затекао. У међувремену је извештавао из Шпанског грађанског рата (1936). Услед окупације Француске, пребацује се у Португалију, а одатле у Лондон, где развија велику активност као коментатор Би-Би-Сија и покретач Лондонске Политике (1942), у којој се ставља на страну партизанског покрета, услед чега је отпуштен из службе. По ослобођењу је уредник спољнополитичке рубрике Политике (1944–1949). Веома плодан као аутор, уз бројне коментаре објавио више књига и брошура актуелне политичке и историјске садржине („Француске политичке партије и Народни фронт”, „Лондонска емиграција”, „Српски народ и Народни фронт”, „Ко чини међународну реакцију”, „Аустријско питање”, „Ватикан”, „Борба за Корушку”, „Београд пре сто година”, „Како је постао Београд”). На првој послератној скупштини (1945) изабран за предесника Удружења, а на следеће четири скупштине потврђиван у том звању. На скупштинама је указивао на потребу новинарског образовања и усавршавања на свим редакцијским пословима. На његову иницијативу је 1949. године покренут Билтен Удружења новинара НР Србије. Удружење новинара је свом агилном председнику посмртно објавило недовршени рукопис „Оглед из историје штампе” (1951), планиран као обимно дело којим је желео да оконча новинарски и педагошки рад, а пријатељи су му, такође посмртно, штампали недовршени рукопис „Олуја над Француском” (1966).

Миодраг Жико Аврамовић (Београд, 20. I 1920 – Београд, 19. VII 1998), партизанско име Жико, в. д. председника од 21. VI 1949, а председник од 10. III 1950. до 25. II 1951. Као студент права започео новинарски рад, као дописник београдске Правде (1938) и уредник Ужичког одјека (1939). У време Ужичке републике (1941) сарађује у обновљеној Борби, гласилу КПЈ, и Вестима, органу Штаба ужичког НОПО, у рату су га саборци назвали „прво перо Друге пролетерске бригаде”. По ослобођењу уређује у Ужицу окружни лист Вести (1944–1945), одакле прелази у Београд за начелника Одељења за штампу у Влади Србије. Од 1948. године је главни и одговорни уредник дневника Глас. У Тањугу је од 1951. до 1963. године, где ради као дописник из Атине (1951–1954), Вашингтона (1955–1957) и Њујорка (1957–1959), а потом као главни уредник (1960–1963). Био је генерални секретар Савеза новинара Југославије (1964–1972) и главни и одговорни уредник Наше штампе, гласила Савеза новинара Југославије (март 1964 – април 1973). Под његовим руковођењем су објављене значајне књиге „Сребрни јубилеј СЊ 1945–1970” (I–II, 1971–1972) и „Тањуг – пола века” (1993) и заснован пројекат писања хронике Удружења новинара Србије (1984). Један је од уредника и коаутора монографије „Два века српског новинарства” (1992). Написао више одредница о новинарству у Енциклопедији Југославије, Малом Ларусу и Лексикону новинарства. Објавио Библиографију ужичке шатмпе 1885–1944 (Новинарски летопис, год. ИИ, бр. 2, 1989, 11–44). У Удружењу је стално присутан, па је биран и у Председништво (1983–1985), а истовремено је био и председник Актива новинара ветерана. Добитник је награде за животно дело „Светозар Марковић” (1993) и Златне повеље Удружења новинара Србије (1995).

Стојиљко Стојиљковић (Ниш, 1. IX 1901 – Београд, 12. IX 1983), председник од 25. II 1951. до 7. VI 1953. У младости један од оснивача и сарадник обновљеног листа Нишки гласник (1918), а затим уредник Нишког новог листа (1931–1934, 1937). Хонорарни дописник Политике од 1925, а потом стални дописник (1936–1941). При крају Другог светског рата је у Београду члан редакције обновљене Политике (28. X 1944), потом дописник Тањуга из Софије (1947–1948), уредник часописа Словенско братство (1948–1949), заменик главног уредника Политике (1949–1951), заменик директора Политике (1951), главни и одговорни уредник Политикиног забавника (1952). Руководио изградњом Политикине зграде у Македонској улици. У пензију отишао 1966. године. Уз редовне послове био и вишегодишњи функционер у Савезу новинара Југославије (благајник 1947, 1950, потпредседник 1951, председник 1953–1957) и у Пословној заједници издавача новина Југославије. Преводио књижевна дела са руског и бугарског језика.

Најдан Пашић (Скопље, 28. VI 1922 – Београд, 10. III 1997), председник од 7. VI 1953. до 23. IX 1953. Дипломирао на Правном факултету у Београду (1949), где је и докторирао са темом о јавним корпорацијама у Великој Британији (1955). Сарадник (1944) и главни уредник Младог борца (1945), гласила Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Један од покретача обновљеног НИН-а и његов главни и одговорни уредник (1951–1953), одакле је отишао у Лондон за аташеа за штампу, главни уредник часописа Социјализам (1965–1969), директор Института друштвених наука (1963–1965), професор Факултета политичких наука (1969–1974), члан Председништва СР Србије (1974–1978), судија и председник Уставног суда СР Србије (1980–1988). Аутор више књига и неколико стотина научних чланака, расправа и студија.

Љубомир Стојовић (Улцињ, 20. II 1909 – Београд, 26. XII 1969), председник од 23. IX 1953. до 17. V 1954. По завршетку Трговачке академије у Скопљу, студирао у Лијежу комерцијалне науке, а потом сликарство. У новинарству од 1934. Уочи рата дописник Политике из Битоља, једини који је послао извештај о бомбардовању града 5. новембра 1940. године. Када су га бугарске власти протерале из Битоља, запослио се у солани роднога Улциња, а потом се склонио радећи као портир у хотелу у Скадру. Од 1941. године у Улцињу сарадник народно-ослободилачког покрета, хапшен у Скадру 1943. године. У обновљеној Политици (1944) најпре дописник из Скопља, а убрзо премештен у Београд, где је постављен за уредника привредне, а потом унутршњополитичке рубрике и за помоћника главног уредника. Био је сарадник Југословенског института за новинарство и члан редакције часописа Новинарство. Остао у трајној успомени по педагошком раду са млађим колегама. Биран у управе Савеза новинара Југославије (благајник 1947–1951).

Владислав Миленковић (Ћуприја, 24. IX 1900 – Београд, 28. X 1991), председник од 17. V 1954. до 25. V 1956. Студирао права. У младости, као члан и функционер Савеза комунистичке омладине Југославије, сарађивао у левичарским гласилима – Млади радник (1922–1923) и  Млада гарда (1924), омладинским листовима које је полиција забранила, затим у централном органу Независних радничких синдиката Југославије Организовани радник (1921–1928), и у орган Независне радничке партије Југославије Радник (1922–1924), те у листу Београдски дневник (1919–1926) за време уредништва Моше Пијада, а новинарству као професији се посветио 1926. године у листу Трговински гласник, изабравши међународне економске односе и привреду као своју област. Објавио 1933. године публикацију „Економска историја Београда до Првог светског рата” (награда Српске академије наука из фонда Мите Петровића). Сарадник недељника Народно благостање (1929–1938) и НИН-а (1935). После Другог светског рата је у Министарству спољне трговине, а од 1952. године је уредник Економске политике. Пре Другог светског рата је био секретар Југословенског новинарског удружења (1933–1936) и члан управе Београдске секције (1931–1938), а после ослобођења је два пута биран за председника Удружења новинара Србије. Први је добитник награде Савеза новинара Југославије за животно дело „Моша Пијаде” (1965).

Мирко Милојковић (Смедеревска Паланка, 28. X 1918 – Београд, 3. II 1986), председник од 25. V 1956. до 22. V 1960. Пре рата члан СКОЈ-а, члан Комунистичке партије (1939), у народноослободилачкој борби од 1941, као борац и политички радник. По ослобођењу обављао више политичких дужности. Комесар у Команди крагујевачког војног подручја (1944–1945), члан Главног одбора Савеза синдиката Србије (1945–1950), члан Агитпропа ЦК СК Србије (1950). Новинарством почео да се бави као спољни сарадник Гласа (1945). Главни уредник Радио Београда (1951), у Политици од 1952, уредник унутрашње рубрике, заменик главног уредника (1953–1962), заменик директора Новинско-издавачког предузећа Политика (1962–1978). Један од покретача Илустроване политике (1959), Политике базар (1963) и Радио ТВ ревије (1966). Писао запажене друштвене хронике. Објављивао хумореске, репортаже и кратке приче у више листова и часописа. Књижевна дела: хронике НОБ „Крв на лишћу” (1955), „Једна младост у Србији” (1961) и „Буна” (1971), приповетке „Где је моја улица” (1958), романи „Утвара” (1961) и „Инаџије” (1988), легенде „У тами благо” (1974) и „Легенде из наших крајева” (1985). Носилац неколико највиших одликовања. 

Љубиша Манојловић (Крагујевац, 1913 - Београд, 1997) новинар и публициста - председник од 22. маја 1960. до 13. маја 1962. године

Драгољуб Миливојевић Уча (Дејановац, Књажевац, 30. VIII 1922 – Београд, 10. VI 1988), председник од 13. V 1962. до 15. XI 1964. После учитељске школе, по чему је добио надимак, студирао социологију. У новинарству од 1944, главни уредник листа Наш живот (1945–1947). У Политику дошао 1952, где је био извештач и коментатор, дописник из Пољске (1957–1958), уредник унутрашње рубрике (од 1966), заменик главног уредника. Објавио монографију „Политика – сведок нашег доба 1904–1984” (1984). Главни и одговорни уредник НИН-а (1972–1975). Члан Председништва и потпредседник Савеза новинара Југославије (1965–1967).

Бранко Дадић (Зрењанин, 24. IV 1923 – Београд, 6. V 2002), председник од 15. XI 1964. до 22. IV 1967. По завршеној гимназији студирао филозофију у Београду. Хапшен од окупаторских власти, осуђен 1944. године на принудни рад у Мађарској. По ослобођењу  партијски радник, члан Окружног и секретар Среског комитета КП Србије. У новинарству од 1947. године. У Новом Саду уредник политичке рубрике у листу Слободна Војводина, главни и одговорни уредник Радио Новог Сада и заменик главног уредника у Дневнику. Потом главни уредник Првог програма Радио Београда (1956) и директор Радио Београда (1972). Извештавао из САД, Швајцарске, Белгије и Холандије, стални дописник Радиотелевизије Београд из Париза (1958–1963). Члан Управног одбора Повереништва новинара Војводине (1952), председник Већа новинара Војводине (1956) и у два мандата члан Управног одбора Удружења новинара Србије (1952, 1956). Члан Председништва Савеза новинара Југославије (1957–1958). Добитник награде за животно дело „Светозар Марковић” (1980).

Слободан Глумац (Приједор, 9. XII 1919 – Београд, 23. VII 1990), председник од 22. IV 1967. до 17. V 1969. По завршеној гимназији у Бањалуци, долази у Београд да студира права, где почиње да се бави новинарством. Сарађује у дневнику Време (1939) и запошљава се у часопису Радио Београд. Као припадника антифашистичког покрета хапси га Гестапо и од октобра 1943. године до краја рата у затвору, у логору на Бањици и у интернацији у Аустрији. По ослобођењу уредник Бригадног листа Треће војвођанске бригаде КНОЈ-а у Суботици (1945), затим Слободне Војводине у Новом Саду (1945–1947), уредник Борбе (1947–1950), начелник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ (1950–1951), дописник Борбе из Западне Немачке (1951–1953), први главни и одговорни уредник Вечерњих новости (1953–1957), дописник Борбе из Париза (1958–1962), главни и одговорни уредник Вечерњих новости (1963–1969), главни и одговорни уредник и директор Борбе (1969–1973), директор Културног центра Београда (1973), директор и главни и одговорни уредник Студија Б (1981). Аутор је сценарија за филмове „Потрага” (1956) и „Три Ане” (1959). Преводио са немачког (Фридрих Шилер, Хајнрих Хајне, Бертолд Брехт, Макс Фриш) и француског језика (Леополд Седар Сенгор). Добитник је награде Удружења новинара Србије за животно дело „Светозар Марковић” (1980) и награде Савеза новинара Југославије за животно дело „Моша Пијаде” (1984).

Ђорђе Раденковић (Мостар, 18. IV 1922 – Доњи Столив, Котор, 12. XII 1993), председник од 17. V 1969. до 5. VI 1971. Гимназију учио у Зајечару, Нишу и Београду. Завршио Економски факултет у Београду. Новинар Младог борца (1945–1949), спољнополитички уреник Гласа (1949–1951), у обновљеном НИН-у (1951) спољнополитички уредник, а затим глави уредник (1957–1963. и 1968–1970). Специјални извештач са индијско-пакистанског (1965) и израелско–арапског ратишта (1967). Спољнополитички коментатор и дописник Политике из Шпаније, Индије и Кине (1970–1985). Објавио више књига и брошура („Кореја”, „Немачка”, „Велико питање Европе”, „Проблеми данашње Француске”, „Кина Мао Це Тунга”), међу којима су посебно запажени „Портрети нашег времена”, у чије су четири књиге студиозно обрађене најзначајније личности светске политичке сцене друге половине двадесетог века. Добитник награда Удружења новинара Србије „Веселин Маслеша” (1954. и 1955) и „Светозар Марковић” (1970) и награде Савеза новинара Југославије за животно дело „Моша Пијаде” (1987).

Јованка Бркић (Чапљина, 20. VI 1926), председник од 5. VI 1971. до 19. XII 1972. Завршила Високу новинарско-дипломатску школу у Београду. У раној младости припадник народноослободилачког покрета у Херцеговини. Новинарством почела да се бави у омладинским листовима Млада Херцеговина (1944) и Омладинска ријеч (1945–1947), гласилу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Босне и Херцеговине, потом у Радио Сарајеву (1947–1953). Сарадник Борбе (1954–1964) и уредник унутрашњополитичке и привредне рубрике (1965–1972), а после политичког разлаза радила у рекламном одељењу Борбе (1973–1979), потом дописник словеначког Господарског вестника. Добитник награде Удружења новинара Србије „Светозар Марковић” (1970).