Председници од 1972. године

Tweet

Председници Удружења новинара Србије од 1972. године до данас

Светозар–Света Тадић (Београд, 10. XII 1926 - 21. VI 2011), председник од 19. XII 1972. до 22. II 1974. Завршио Економски факултет у Београду. Учесник народноослободилачког рата (1944–1945). Члан РК СКОЈ-а у Београду, професионални омладински руководилац у Градском комитету Народне омладине Београда. Новинарством почео да се бави 1950. године. Радио у београдском недељнику 20. октобар (1950–1951) и Инвалидском листу. Главни уредник Билтена Штаба омладинских радних бригада на Власини (1952), у Борби од почетка 1953, где је прешао пут од сарадника београдске, преко уредника привредне и унутрашње рубрике, коментатора и заменика главног и одговорног уредника Борбе до директора новинско-новинско-издавачке куће Борба. Завршио специјализацију руског језика на Факултету за журналистику Московског државног универзитета Ломоносов (1965). Аутор више књига, међу којима и аналитичке монографије о новинарству „Снага и немоћ јавне речи” у издању Републичког завода за уџбенике Србије (2002). Веома активан у новинарској организацији – у више наврата члан Управног одбора и разних органа Удружења новинара Србије, потпредседник Савеза новинара Југославије (1969–1971) и члан Савезног одбора (1973–1975), председник Савета Југословенског института за новинарство, председник Актива новинара ветерана (1987–1989). Члан Председништва Републичке конференције ССРН Србије и Председништва Савезне конференције ССРН Југославије, одборник Градске скупштине Београда. Одликован са више високих одликовања, међу којима Медаља за храброст на Сремском фронту, Орден рада и Орден братства и јединства са златним венцима, те Орден заслуга за народ, као и италијанским ордена „Каваљере Уфићијале”. Добитник међународне пословно-журналистичке награде „Златни Меркур” (1976), годишње награде Удружења новинара Србије за серију текстова у Борби (1970), награде за животно дело „Светозар Марковић” (1984) и награде Савеза новинара Југославије за животно дело „Моша Пијаде” (1996).

Захарије Трнавчевић (Шабац, 2. I 1926 - Београд, 13. I 2016), председник од 22. II 1974. до 14. III 1976. Учесник Другог светског рата (1944–1945). Завршио учитељску школу у Шапцу (1946). У новинарству од 1948. године. Радио у листовима Задруга (1955–1964), Радник и Партијски радник, орган ЦК КП Србије. Специјализовао се у тематском подручју привреде и пољопривреде. Уредник Телевизије Београд (1964–1987), посебно популаран као дугогодишњи водитељ најгледаније емисије о селу „Знање имање”. Уредник Пољопривредног календара (1971–1982). Сарадник Јутела (1990–1992), допринео утемељењу програма ТВ Палма плус у Јагодини и ТВ Б 92. Члан Савезног одбора Савеза новинара Југославије (1971–1973. и 1975–1977), челна личност новинарског протеста против Скупштине УНС на Тари (1992), један од иницијатора и оснивача Независног удружења новинара Србије (НУНС). Био посланик у вишестраначкој Скупштини Србије и председник Одбора за пољопривреду, прехрамбену индустрију, шумарство, водопривреду и развој села (1990). Добитник награда Удружења новинара Србије „Светозар Марковић” – годишње (1971) и за животно дело (1987), те награде за животно дело ТВБ 92 (2006). Једини је двоструки добитник награде за животно дело Савеза новинара Југославије, односно Савеза новинара Србије и Црне Горе („Моша Пијаде” 1988. и 2003).

Драган Марковић (Ваљево, 5. XI 1927 – Београд, 12. III 1996), председник од 14. III 1976. до 16. XI 1978. Завршио гимназију у Београду. Дипломирао на Новинарско-дипломатској високој школи. Под окупацијом у затвору Специјалне полиције у Београду (од априла 1944), затим у логору у Смедеревској Паланци (до септембра 1944). У НОБ од септембра 1944, политички комесар чете. Радио у војној штампи (Крила Армије, 1947–1952), новинар Борбе (1952–1954). У Политици од 1954. Главни и одговорни уредник НИН-а (1975–1981), директор Политике (1982–1986). Посланик у Скупштини Србије и члан ЦК СК Србије. Члан Савезног одбора Савеза новинара Југославије (1977–1980). Књиге: „Хроника о Београду под окупацијом”, „Забрањени живот”, „Фабрике радницима”, „Јесмо ли људи?”, „Тито – живот и рад”, „Истина о Голом отоку”, „Ј. Б. Тито и Голи оток” и др. Писац сценарија за ТВ серије „Отписани” (1975) и „Повратак отписаних” (1978). Двоструки добитник Ордена за храброст.

Боривоје Мирковић (Београд, 2. I 1937 – Београд, 3. IX 1980), председник од 16. XI 1978. до 3. IX 1980. Дипломирао на Правном факултету у Београду (1961). Као средњошколац сарађивао у листовима Средњошколац, Омладина и Наш весник, потом у Студенту. Био председник Међународне комисије ЦК Савеза омладине Југославије и секретар Међународне комисије ССРН Југославије. У Радиотелевизији Београд од 1969. године, где је био главни и одговорни уредник Другог програма и Документарног програма. Серијом емисија „Бела књига”, у којима су му саговорници били водеће личности светске политике и културе, постао један од најпопуларнијих ТВ уредника и водитеља. Смрт га је задесила на положају председника УНС и члана Председништва Савеза новинара Југославије, кад се спремао на пут за интервју са британском премијерком Маргаретом Тачер. За њега је речено да је био младић пребогате зрелости и зрео човек пребогат младошћу и да су старији од њега могли да усвоје искуство, а млађи полет. Добитник награда Удружења новинара Србије „Светозар Марковић” – годишње (1974) и за животно дело (1981), додељене постхумно.

Љубомир Рајнвајн (Цетиње, 20. V 1923 – Цетиње, 12. XI 2005), в. д. председника од 3. ИX 1980, председник од 21. II 1981. до 9. IV 1983. Завршио Државну реалну гимназију на Цетињу. Учесник народноослободилачке борбе од 1941. године. Ухапшен 1942. године, остатак рата проводи у затвору на Цетињу и логорима у Италији и Немачкој. Професионални новинар Борбе (1946–1952), уредник загребачког издања. У Тањугу од 1952. године до пензионисања (1986). Одговорни уредник унутрашњополитичке рубрике, дописник из Варшаве (1956–1959) и Прага (1963–1966). Предавач на новинарским школама Југословенског института за новинарство. Књиге: „Стваралаштво новинара” (1988) и „Облици новинарског изражавања” (коаутор др Марин Младенов), уџбеници за ИИИ и ИВ разред усмереног образовања (1982). Био члан Председништва Савеза новинара Југославије (1981–1982). Под његовим председништвом величанствено обележена 100-годишњица Удружења новинара Србије (1981) и обновљен Новинарски гласник (1982).

Станислав Сташа Маринковић (Сирча, Краљево, 27. X/XI 1934 – Београд, 26. XII 1989), председник од 9. ИВ 1983. до 21. В 1985. Завршио учитељску школу у Крагујевцу (1951). Прве новинарске прилоге објавио као учитељ у општини Тутин, писао за Ибарске новости у Краљеву, где је радио годину дана, а као студент Филозофског факултета у Београду сарађивао у Студенту. Од 1958. године професионално у Борби, најпре као сарадник београдске и унутрашње рубрике, па уредник београдске и спортске рубрике, одакле је распоређен у Вечерње новости (1966), где је уредник Недељних новости, затим уредник унутрашњополитичке рубрике, скупштински извештач и помоћник главног уредника. Специјални саветник председника Већа Савеза синдиката Југославије (1976–1979). Постављен за заменика главног и одговорног уредника Борбе (1979), именован за директора НИРО „Радничка штампа” и главног и одговорног уредника синдикалног недељника Рад (1982–1985), а потом за руководиоца Службе за информативно-пропагандну делатност Председништва ЦК Савеза комуниста Југославије (1985). Затим шеф деска и помоћник главног уредника, па главни и одговорни уредник Борбе (1986–1989). Био члан Председништва Савеза новинара Југославије. Први је добитник награде Удружења новинара Србије „Димитрије Давидовић” за уреднички рад (1987). Одликован Орденом рада и Орденом Републике.

Богдан Дечермић (Загреб, 30. VI 1928 – Београд, 4. VII 2006), председник од 21. V 1985. до 23. X 1985. Новинарски рад почео у синдикалном листу Рад (1949), одакле прелази у Борбу (1951–1953), чији је стипендиста на Новинарско-дипломатској високој школи. У новопокренутим Вечерњим новостима је уредник културе и коментаторско-политичке стране (1953–1963), одакле се враћа у Борбу (1963), где је уредник спољнополитичке рубрике и двократно дописник из Сједињених Америчких Држава (1977–1981. и 1985–1989). Члан Председништва Савеза новинара Југославије (1985). Добитник награда Удружења новинара Србије „Светозар Марковић” – годишње (1972) и за животно дело (1990).

Љиљана Зоркић (Земун, 14. III 1946), председник од 23. X 1985. до 9. V 1987. Склоност и смисао за новинарство показала као средњошколка – била је главни уредник листа економске школе у Земуну Конто 750 и члан прве редакције Земунских новина (1963), одакле је отишла у Политику експрес (1966–1969), па у Вечерње новости (1969–1972), где је скупштински репортер, а онда назад у Политику експрес (1972–1978). У Политици је од 1978. године у тиму извештача, 1980. је помоћник уредника унутрашњополитичке рубрике, а од 1985. године је помоћник главног и одговорног уредника. Сарађивала у НИН-у (1971–1973). Изабрана за директора и главног и одговорног уредника недељника Новости 8 (1987–1990), одакле прелази у Вечерње новости за извештача из Савезне скупштине (1990–1994). Стручни саветник за информисање и маркетинг у Компанији Симпо (1994–2000), уредник у Хроници за Земун 2001. године. Исте године је извештач из Уставног суда Србије за франкфуртске Вести, дневног листа за дијаспору, у којем је од 2004. године помоћник главног и одговорног уредника. Књиге: „Романсирана биографија Владимира Назора” (1972), „Земун – споменици” (1985), коаутор књиге „Ко је ко у Земуну” (2004) и др. Члан Извршног одбора (1978–1981) и Председништва Удружења новинара Србије (1985–1987), чији је кооптирани члан од 2007. године и даље. Члан Председништва Савеза новинара Југославије (1985–1987).

Југ Гризељ (Врлика, Сплит, 2. VIII 1926 – Београд 5. I 1991), председник од 9. V 1987. до 24. X 1988. Студирао Новинарско-дипломатску високу школу. У новинарству од 1947. године. Радио у више листова – загребачки Напријед, омладинска гласила Студент, Наш весник, Младост, затим недељник Свет. Прославио се колумном „Из мог угла” у Вечерњим новостима, објављујући пуних седам година, у раздобљу 1969–1976, шест пута недељно записе, цртице или мини коментаре у најширем тематском кругу савременог живота. Касније, по одласку у редакцију НИН-а (1976), свакодневне записе и цртице објављивао око пет година у Слободној Далмацији. Један је од оснивача и уредника недељника Време (1990). Писац сценарија за игране филмове („Црни бисери”, коаутор са Бориславом Пекићем, „Чудна девојка”, „Острва”).

Борислав Илић (Прислоница, Чачак, 8. VIII 1939 – Београд, 21. VIII 1997), председник од 24. X 1988. до 27. VI 1989. Матурирао у Деветој београдској гимназији, дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, на одсеку Организација сценских и културно-уметничких делатности. Новинарством почео да се бави у Радио Београду (1960), члан Омладинске редакције, затим Програма за младе, водитељ најпопуларнијих емисија „Микрофон је ваш” (покренута 1957, угашена 1965) и „Највеселији град” (покренута 1959). Од 1964. године новинар информативно-политичке редакције, где прати Социјалистички савез, Савез синдиката и СКЈ, потом стално акредитован у Кабинету председника Републике, у том својству пратио Јосипа Броза на више путовања по земљи (1968–1980). Био уредник Јутарњег програма, Дневника и Новости дана. Водио емисију „Мост”, врло популарну међу нашим исељеницима и радницима на раду у иностранству. Обављао дужност шефа деска информативно-политичке редакције, заменик главног и одговорног уредника Првог програма Радио Београда. По преласку у Телевизију Београд (1988) уређује Београдски програм. Биран за члана ЦК Савеза комуниста Србије. Члан Председништва Савеза новинара Југославије (1988–1990). Добитник награде Удружења новинара Србије „Светозар Марковић” за животно дело (1997), додељене постхумно.

Слободан Лазаревић (Београд, 12. I 1945), председник од 27. VI 1989. до 27. V 1992. Дипломирао на Правном факултету у Београду. Новинарством почео да се бави током студија пишући за Студент, Видике, Поља, Књижевне новине, Дело, Вјесник. Новинар Политике од 1970. године, најпре сарадник, затим коментатор, уредник београдске хронике, па привредне рубрике, унутрашње рубрике, шеф деска, заменик главног и одговорног уредника и заменик генералног директора Компаније „Политика” (до 1995). Објављивао коментаре и чланке с привредном тематиком у бројним дневним и периодичним издањима. Две године био стални привредни коментатор Радио Београда (1998–1999) и сарадник за спољноекономске односе новосадског Дневника. Радио, као заменик генералног директора Компаније за развој, на формирању више електронских и штампаних медија (Спортски журнал, Ана, Вива, Радио Политика, ТВ Политика) и на унапређењу графичке технологије (увођење прве ротације у боји). У време пресије послушника Милошевићевог режима склонио се у Тањуг (1999), где је био помоћник директора за развој, да би се, у измењеним околностима, вратио у Политику (2004), где је уредник у Фонду Рибникар. Аутор више књига – „Досије Ленон (2001)”, „Хакери” (2001), „Хакерски речник” (2002), „Искрцавање у Заливу свиња” (2003) и др., од којих су неке преведене у свету. Члан Председништва Савеза новинара Југославије (1989–1992).

Коста Крајинчанић (Врњачка Бања, 20. VII 1937), председник од 13. VI 1992. до 13. VI 1996. Завршио гимназију у Трстенику (1957), дипломирао на катедри за општу књижевност Филолошког факултета у Београду (1962). Новинарством почео да се бави у Привредном прегледу (1963). Уредник у НИП „Младо покољење” (1965–1970). Од 1970. године у Радио Београду, где је уредник унутрашње рубрике (1990–1991), заменик главног и одговорног уредника Првог програма Радио Београда (1991–1995), одговорни уредник информативно-политичке редакције Радио Београда и уредник Научне редакције ТВ Београд. Добитник годишњих награда Радио Београда (1976, 1995) за уређивање политичког магазина „Недељом у десет” и прве награде на Радио-фестивалу у Охриду (1989). Члан Председништва Савеза новинара Југославије (1992–1996).

Милорад Комраков (Вршац, 7. VI 1955.), председник од 13. VI 1996. до 28. X 2000. Матурирао у Једанаестој београдској гимназији (1973), дипломирао журналистику на Факултету политичких наука у Београду (1978). Професионални новинар од 1974. године – новинар, редактор и уредник у студентском радиопрограму Индекс 202, новинар Програма 202 Радио Београда, па новинар Информативног програма Телевизије Београд (до 5. октобра 2000). Уредник ТВ дневника 3 (1983–1985) и ТВ дневника 2 (1985–1989), уредник унутрашњополитичке рубрике ТВ Београд (1990), главни и одговорни уредник Информативног програма ТВ Београд (1990–2000). Добитник годишње награде РТС (1989), годишње награде Удружења новинара Србије „Светозар Марковић” (1989). Члан Главног одбора Социјалистичке партије Србије. Члан Управног одбора Удружења новинара Србије (1992–1996) и члан Председништва Савеза новинара Југославије (1996–2000). После 5. октобра 2000. године распоређен на неновинарске послове у РТС. Одлуком Суда части искључен из Удружења новинара Србије (8. фебруара 2001).

Душан Радовановић (Крагујевац, 4. VII 1936), председник од 28. X 2000. до 25. II 2001. Основну школу и гимназију завршио у родном граду, а Правни факултет у Београду. Професионални новинар Тањуга од 1. априла 1959. године. Дописник из Загреба и Љубљане. Први одговорни уредник Тањуга за Србију. Дописник Тањуга из Лондона (1975–1980), одговорни уредник спољнополитичке редакције, заменик главног и одговорног уредника Тањуга, чији је дописник из Париза (1984–1988 и 1992–1995), шеф деска, в. д. генералног директора, в. д. главног уредника (1991–1992). Ујесен 1996. године прешао у Вечерње новости, где је коментатор, а једно време одговорни уредник Радио Новости (1997). По пензионисању (2001), стални сарадник Политике експрес до њеног укидања (2004). Добитник Тањугових награда – годишње „Саша Веселиновић” (1993) и за животно дело (1994). Добитник награде Удружења новинара Србије за животно дело „Светозар Марковић” (1996).

Нино Брајовић (Београд, 21. VI 1958), председник у два мандата, од 25. фебруара 2001. године до 10 . маја 2009. Матурирао у Другој београдској гимназији (1976), дипломирао на Факултету политичких наука (1980). У току студија сарадник недељника Студент и омладинског листа 8. октобар (1978-1979), а затим и месечника ФПН-а Политиколог, где је заменик главног и одговорног уредника (1979-1980). У Телевизији Београд ради од 1983. до 1992. Од 1986. до краја 1987. уредник циклуса емисија “Отворени студио” и “Теме и дилеме” (1986-1987). Уредник и водитељ политичког магазина “За и против” (ЗИП), једне од најгледанијих емисија РТС-а (1988 - 1990), специјални извештач са Косова и Метохије, из Словеније и Хрватске (1987-1991), уредник главне информативне емисије “Дневник” и унутрашњополитичке редакције РТС-а (1990 -1992). Напустио РТС 1992. године, од када је слободни новинар. Главни и одговорни уредник часописа Новинарство (1994-1995). Директор маркетинга издавачке куће Клио (1995-1996). У Влади Сремско-барањске области под управом УН (УНТАЕС зона), секретар за информисање (1996). Писао за више листова (Вечерње новости, ТВ новости, Дани, Борба, Линк).
Аутор сценарија за документарну тв драму “Човече, вековима смо живели заједно” (1988) и документарног филма „Црвена запршка“ (1989). Предавач у школи телевизијског новинарства Центра за савремену журналистику, Школи за електронске медије (УНС у сарадњи са канцеларијом ОЕБС-а, 2004) и Новинарској школи УНС-а (2008, 2009). Предавао на Академији лепих уметности (2003). Координатор акције “Изградимо торањ на Авали” (2004. и д.). Предузео обнову зграде Дома новинара (2002- 2009), иницијатор оснивања Синдиката новинара Србије (2003). У оквиру обележавања 3. маја, Светског дана слободе медија, засновао у Србији акцију “Пет минута громогласне тишине” (2003). Покренуо оснивање потпорног фонда УНС-а „Добрица Кузмић“ (2004) и фонда „Јован и Јеша Пантелић“ (2007). Покретач "Школе Веб новинарства" УНС-а (2008). Према истраживању Центра за испитивање аудиторијума ТВ Београд – новинар од највећег поверења (1991).
Добитник годишњих награда Телевизије Београд (1988, 1989), Награде публике на фестивалу документарног филма у Тузли за “Црвену запршку” (1989). Добитник УНС-ове годишње награде “Светозар Марковић” (1992). Члан Управног одбора Савеза новинара Југославије, односно СНСЦГ од 2000. године.

Љиљана Смајловић (Сарајево, 22. I 1956), председница у два мандата, од 10. маја 2009. до 6. маја 2017. године. Дипломирала новинарство на Факултету политичких наука Универзитета у Сарајеву (1977). Од 1978. до 1992. године била запослена у сарајевском Ослобођењу на пословима скупштинског извештача, уредника Политичке рубрике и дописника из Брисела. У јануару 1993, по пресељењу у Београд, запошљава се у листу Време, а 1997. постаје спољнополитички уредник магазина Европљанин, да би 1999. године прешла у НИН, где ради до 2005, када је именована за главну и одговорну уредницу листа Политика (смењена у октобру 2008. године). Јула 2013. године, поново именована за уредницу овог дневног листа, а оставку подноси јула 2016. године. Председница Управног одбора Савета за штампу била од 2014. до 2016. године.
Члан је Комисије Владе Србије за истраживање убистава новинара у Србији и Управног одбора Савета за штампу. Говори енглески и француски језик. Добитница награде УНС-а Димитрије Давидовић за 2007. годину. 

Владимир Радомировић (Београд, 25. 9. 1973), председник од 6. маја 2017. године до 29. маја 2021. године.

Владимир Радомировић  основну и средњу школу завршио је у Београду, студирао енглески језик и књижевност на Филолошком факултету. Новинарством је почео да се бави 1994. године, најпре у редакцији „Времена“, а потом у „Данасу“, „Нашој Борби“ и магазину „Статус“. Од 1999. радио је за недељник „Репортер“ у Београду и Бањалуци. Као главног и одговорног уредника „Репортера“ током 2001. и 2002. године полиција га је два пута саслушавала по налогу тужилаштва и Владе Србије, тражећи да открије изворе информација, што је Радомировић одбио. Од 2003. до 2005. године радио је на Телевизији Б92 као новинар и уредник вести, да би 2006. прешао у „Политику“, где је био заменик уредника спољнополитичке рубрике и, током 2008. године, заменик главног и одговорног уредника. После вишемесечног малтретирања и цензурисања текстова у "Политици", група новинара добила је отказе крајем 2009. године. Користећи ово искуство и потребу да се новинари заштите од притисака, а новинарски извори од претњи, Радомировић и неколико колега из „Политике“ 2010. године направило је „Пиштаљку“, портал за пријављивање и истраживање корупције, као и за заштиту узбуњивача. Радомировић је главни и одговорни уредник „Пиштаљке“. За свој рад са „Пиштаљком“, Владимир Радомировић је 2011. године добио Повељу за грађанску храброст „Драгољуб Стошић“, 2012. Награду „Верица Бараћ“, коју додељује Савет за борбу против корупције, а 2014. године добио је стипендију Фондације за новинарство „Ниман“ на Универзитету Харвард. Током једногодишњег боравка на Харварду, похађао је постдипломске курсеве на Школи за државну управу „Џон Ф. Кенеди“ и Масачусетском технолошком институту (МИТ), а одржао је и предавања о корупцији и заштити узбуњивача на Харварду (Правни факултет) и Универзитету Нортистерн (Northeastern University) у Бостону. Радомировић је као члан радне групе Министарства правде учествовао у писању нацрта Закона о заштити узбуњивача, који амерички стручњаци оцењују као „златни стандард“ за сличне законе у свету. Један је од оснивача Европског центра за слободу штампе и медија (European Centre for Press and Media Freedom) са седиштем у Лајпцигу и члан Управног одбора Међународне мреже за узбуњивање (Whistleblowing International Network), коалиције организација за заштиту узбуњивача. Члан је Комисије за жалбе Савета за штампу и члан Управног одбора Центра за стратешке алтернативе. У Удружењу новинара Србије је од 2009. године, члан Управе је од 2013, а члан Извршног одбора од 2016. године.