Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
30. 10. 2009.
Давидовић нема шансе
Кад је Димитрије Давидовић , од власти одбачени и смењени главни и одговорни уредник крагујевачких „Новина сербских (1835) умро 1838. у Смедереву – његове новине нису објавиле вест о смрти оца професионалног новинарства у ослобођеној Србији.
У 21. веку, 220 година од његовог рођења, јавни новинарски сервиси, комерцијалне радио и ТВ куће, осим у Смедереву, нису објавиле вест да је у Београду на годишњицу његовог рођења 23. октобра 2009. одржана завршна свечаност једногодишњег програма чији је циљ био очување културне баштине и афирмација професионалног новинарства.
Није објављено ни да су новинари положили венац на његов споменик у Земуну, месту рођења и у Смедереву, где је сахрањен. Кога то интересује у данашњим српским медијима?!
Можда би се игнорисање сећања на Давидовића могло подвести под кратку опаску угледног тумача онога што нам се догађа, др Небојше Попова, који сматра да је Давидовић пао у немилост, пре два века, када је прекршио договор са кнезом Милошем и да му тај грех, изгледа, није опроштен до данас.
Јер, савремени новинари, очигледно, „школовани су“ да објављују информације по договору са владарима и оне би се могле сврстати у рубрике „министри кажу“, „председник поручује“, „министарске активности“, „министарска доброчинства“...
Зато се будите слушајући са радија умилне министарске изјаве или се успављујете гледајући на ТВ екрану оптимистичке прогнозе о „приливу милијарди евра из повољног кредитног аранжмана...“ из Брисела, Москве, Њујорка, Пекинга или Њу Делхија.
Нажалост, данас ниједна информација нема шансу да угледа светлост дана ако није део „кампање“ појединих министара или политичких вођа, евентуално представника грађанских иницијатива – ако се зна да ће то одређеној политичкој адреси донети нове гласаче.
Занимљив је пример пласиран баш 23. октобра 2009. на 220. годишњицу рођења претече професионалних новинара Димитрија Давидовића, првог смењеног главног и одговорног уредника у српској историји – због непослушности апсолутном владару, тадашњем кнезу Милошу Обреновићу. Реч је и о историјској личности која је писала Сретењски устав (1835) који због либералних начела у Србији никада није примењен.
Е, тог дана, 23. октобра је, на свим телевизијама, па и у више емисија и програма, говорио британски писац бестселера Тони Парсонс, два дана пред отварање Београдског сајма књига. Новинари су га питали о најновијем роману који се тиче донаторства органа, а он је одговорио да је прихватио да буде део кампање министра Томице Милосављевића (коме се треба дивити – порука за васцелу публику) што је, објашњава, од националног значаја.
Новинари аналитичари (не знам где они објављују текстове) рекли би да је то пример злоупотребе медија јер ће Парсонс и његов издавач да зараде огромне паре од невиђене бесплатне рекламе књиге. Професионални новинари, значи и уредници, препознали би да је овде реч о кршењу новинарског кодекса и питање је да ли би министарска препорука била јача од етике. Изгледа, међутим, да је др Попов у праву – реч је о договорном новинарству.
Зато, поред осталог, нема шансе да се објави вест о обележавању – књигом - 220. годишњице рођења Димитрија Давидовића који се жртвовао у борби за европске стандарде пре два века.
Љиљана Зоркић, потпредседница Одбора за обележавање 220 година од рођења Димитрија Давидовића.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.