Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
27. 08. 2009.
Министарска права важнија од права грађана
У општем политичко-медијском метежу поводом хитног мењања Закона о јавном информисању, појавио се и Билтен Хелсиншког комитета за људска права у Србији, угледне невладине организације која се широм света бави заштитом људских права и промоцијом владавине права и демократских стандарда.
Било је то сасвим очекивано, јер су се већ огласиле разне међународне организације које се такође баве људским правима, у ужем смислу, у области медија, односно слободне размене информација и подршке демократској јавној сфери. Али садржај Билтена нашег Хелсиншког одбора је сасвим неочекиван.
За разлику од Организације медија југоисточне Европе (СЕЕМО, Беч), Европског института за медије, Међународне федерације новинара (ИФЈ, Брисел), па и мисије ОЕБС у Србији, који указују на неусаглашеност Предлога закона о изменама Закона о јавном информисању са европским, демократским стандардима, као и на могућност драстичног кршења људских права у овој области, српски Хелсиншки одбор подржава предложене измене.
Ова организација је забринута због „опструкције“ која се чак и у самим органима власти појавила у односу на предлог измена, а чији је намера, по схватању ХО: „да спречи константну кампању на поједине чланове владе и политичаре, посебно носиоце економске и проевропске реформске политике“.
Оваква невероватна реакција просто доводи у ситуацију примаоце Билтена, који се дистрибуира електронском поштом, да посумњају у веродостојност, да помисле да некакви безобзирни хакери желе да осрамоте једну угледну организацију, да је то можда подметачина неке неофашистичке организације која жели да облати свог љутог противника.
Како је могуће да ХО не види у предложеним изменама закона одредбе које предвиђају гашење медија из разлога који су недопустиви у демократском друштву? Како је могуће да пренебрегава могућност цензуре и аутоцензуре који су погубни за слободно информисање које је једно од основних људских права?
Претпоставка невиности, заштита деце и уопште личних права, јесу такође вредности које се у демократском друштву штите, али су она већ обухваћена постојећим Законом о јавном информисању, нису изостала, нису заборављена. Казне су можда мале и треба их повећати, али не тако да се сруши све, па и оно што се брани. Али ХО се у цитираном делу пре свега брине за чланове владе, министре, за њихову заштиту од непринципијелних медија. Таквих медија има и против њихових метода се треба борити, али и министара који заслужују критику и по неку јавну пацку, такође има.
Зар ХО не зна за демократски стандард савременог света да су носиоци јавних функција мање заштићени у јавној сфери него остали грађани, управо зато што они много више утичу на наше животе, на друштвене процесе, имају привилегије и велике приходе, запошљавају чланове својих странака и људе из својих окружења на местима која обезбеђују више хиљада евра месечно.
Не помаже у овом тренутку подсећање да наша транзиција не иде баш најбољим путем, да су многи људи из Милошевићевих времена и данас утицајни, да се нисмо довољно бавили блиском прошлошћу и да се РТС није докраја трансформисао у јавни сервис.
Лицемерно је обрушавање на Љиљану Смајловић и УНС у моменту када они, нажалост, много боље од НУНС-а, раде оно што треба радити. Хелсиншки одбор, како многи разумеју суштину ове организације, није настао да брани владе и министре од медија и грађана, већ много више сасвим обрнуто. Уосталом каква је то реформска и проевропска влада која предлаже антиреформске и антиевропске законе.
У нашем медијском простору има много прљавштине, намерног кршења професионалних и етичких стандарда, угрожавања права људи. Али ван сваке сумње је да држава, дакле власт, највише крши и стандарде и законе у овој области. И то је кренуло још са владавином ДОС-а чији период ХО глорификује тврдњом да „Покушај Ђинђићеве владе да уреди медијску сферу није успео управо зато што су се сви Милошевићеви медији прогласили независним...“.
Оваква констатација вишеструко није тачна. Није постојао никакав покушај Ђинђићеве владе да уреди медијску сферу. Познато је да, по доласку ДОС-а на власт, годину и по дана није постојао ниједан државни орган који би се бавио медијима, већ је тек после много времена Министарству културе придодат овај ресор, а у Министарство доведена само једна особа која се никада није бавила медијима, да то почне да ради.
Иницијативу за припрему медијских закона покренуо је цивилни сектор, а радну групу основале су угледне невладине организације: НУНС, АНЕМ, Београдски центар за људска права и ЈУКОМ. Представници ових организација, који су веома тешко налазили заједнички језик са тадашњом владом, у сталној сарадњи са највећим европским експертима за медијску регулативу, бавили су се имплементацијом критеријума и стандарда, а не они „који су требали проћи процес лустрације...“, како то тврди ХО.
Али предлози закона ове групе филтрирани су, мењани и кршени од стране власти. Први пут када је, пре изгласавања Закона о радиодифузији, та влада коју хвали ХО драстично изменила структуру Савета РРА омогућивши и даље утицај власти на „независно регулаторно тело“. Затим се ДОС прославио незаконитим изгласавањем Цекића, Цветковића и Раденовића, за чланове поменутог савета, а после вишемесечне реакције медија, стручне и опште јавности још једном потврдио њихов избор. Наредних година и наредних влада наставило се са кршењем закона, о чему је више пута било речи.
Тако смо дошли поново до Рубикона за који није сигурно да ћемо га прећи. Штитећи једна права, дошли смо у ситуацију да угрозимо много већа права и омогућимо политичарима да и даље несметано харају медијским простором, што је једна од највећих опасности по демократско друштво. Организација као што је Хелсиншки одбор, подржавајући један погубан предлог, руши наду људи жељних слободе и демократије и наговештава ону врсту сопствене политизације која неминовно доводи до питања - невладина организација? - људска права? Ако ништа друго активисти ХО би требало да објасне, како се бавити злочинима почињеним у минулим ратовима, када они нису на судовима доказани, а за претпоставку невиности су запрећене енормне казне?
Раде Вељановски.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.