Вести
22. 08. 2009.
Чиста штампа и штампарска боја
Постоји нешто што би Срби морали имати на уму: њихова земља била је једна од првих европских држава која је слободу штампе унела у Устав.
Био је то Устав из 1889. године, у време владавине краља Милана ОбреновићаАко је судити по амандманима предложеним на Закон о информисању, једина сасвим неспутана слобода коју ће штампа у Србији моћи да оствари биће слобода умирања.
На крају крајева, и само оснивање листа или неког другог медија који почива на новинарском раду подразумеваће плаћање високих новчаних казни, накнада, за оне који се не буду регистровали.
Чак ће и смрт бити прилично скупа, ако се има на уму да она не укида обавезу плаћања већ изречених новчаних казни.
Као човек који већ скоро пола века прати производе српског новинарства, мислим да је нови закон о штампи који пише садашња влада Србији потребан отприлике онолико колико јој је потребно и ново бомбардовање НАТО. (Разуме се, лако је једном Американцу да прича о томе. Ми смо размажени. Од 1791. године наш Устав јемчи да се не може појавити ниједан законски пропис који би ограничио слободу штампе.)
Постоји, међутим, нешто што би Срби морали имати на уму: њихова земља била је једна од првих европских држава која је слободу штампе унела у Устав. Био је то Устав из 1889. године, у време владавине краља Милана Обреновића. Истине ради, ваља рећи да је Миланов син Александар само четири године касније суспендовао слободу штампе. Онда је у року од десетак година краљ Петар Карађорђевић практично вратио устав из 1889, укључујући ту и члан којим је зајемчена слобода штампе.
Српско новинарство је доживело процват.Отада се у српској историји наставља тај образац: прво се уведе, а онда после неког времена укине слобода изражавања; у том смислу, слобода је некако увек била и остала рискантна роба. Као и када је реч о неким другим категоријама људских прегнућа, историја штампе показује да она лако прелази из најбољег у најгоре стање.
Негујем дивне успомене на колеге новинаре у Србији и целој бившој Југославији: Александра Ненадовића, Мирослава Радојчића, Драгослава Ранчића, Јаку Штулара, Јурија Густинчића - да поменем само неколицину оних који су у своје време заиста били светска класа. Знам, међутим, да су махом радили у доба у којем је њихова независност била ограничена стегама идеолошког режима.
Такође се сећам мучних година попут 1972, када је Титово руководство Саши Ненадовићу одузело потпис, па чак и иницијале. И десет година тог потписа није било у штампи!С друге стране, памтим и време када стеге нису биле тако чврсте. Године 1983, када сам у Њујорк тајмсу писао о нагађањима да би Југославија могла да се распадне, која су се у то време појавила, приметио сам следеће: „Заиста, највећи део онога што се у Југославији данас говори - и објављује - у неком претходном времену свакако би било кажњено, можда искључењем из партије, а можда и затвором,.”Сећам се и 1989. године када су Милошевићеви ађутанти, попут Живорада Миновића у Политици, помогли да се главнина српске штампе претвори у пропагандну машинерију режима. У осталим публикацијама смењивали су уреднике. Уведене су невероватно високе таксе за дозволе за рад
У поређењу са свим тим, медијска сцена у Србији изгледала је прилично чисто од почетка 21. века. Појавила су се и напредовала нека сјајна издања и изванредни новинари.
У правној анализи предлога закона коју је за УНС сачинила америчка адвокатска канцеларија Ковингтон и Берлинг, закључује се да би предложеним изменама и допунама закона била основана организација за регистрацију медија која би „наметала механизме надзора и имала потенцијал обустављања издавачких активности“.
Поред тога, „знатно би се повећале новчане казне изречене издавачима без одговарајућих смерница или стандарда“. Из тих разлога, каже се у правној анализи, „измене и допуне закона нису у складу са српским и међународним нормама које наглашавају суштински значај слободне, активне и енергичне штампе“.
Сигуран сам да су Божидар Ђелић, иначе бивши министар финансија, и садашњи министар економије Млађан Динкић, који су главни заговорници овог закона, превише паметни да би помислили како веће таксе приликом регистрације медија могу битно помоћи оболелој српској привреди.
Пре ће бити да мисле оно што је Ђелић рекао у Утиску недеље: Србији је потребан нови закон о информисању зато што треба „очистити медијску атмосферу”.
Постоји нешто што не би ваљало да забораве ни он ни остали потенцијални цензори у владајућој коалицији: штампа још увек користи штампарску боју, а од ње лако остају флеке... Те флеке су посебно тврдокорне на политичарима који проповедају чистоћу док сами обављају прљаве послове.
Дејвид Бајндер
Аутор је дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса” из Београда
Превела Љ. Недељковић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.