Вести

01. 04. 2013.

Аутор: Дана Станковић Извор: Политика

Увек може шокантније

Уместо програма примерених нашем менталитету, телевизијске станице преузимају формате који су већ доказали успех у свету и донели повећану гледаност, подсећа проф. др Милена Драгићевић Шешић. А онда штампа наставља са „ексклузивним вестима” о швалерацијама, болестима, тучама...

Да ли је вест за јавност да „позната списатељица” има карцином у доњем стомаку, да је алергична на трансфузију и да је њен супруг од стреса због свега завршио у хитној помоћи? Или: да је ћерка једне госпође која губи траке снимљене у спаваћој соби, такође, почела да снима свој сексуални живот и да га шаље „у народ”? А тек папарацо снимања познатих који се швалеришу, па свраћају у кафану, па се љубе под дрветом… Некоме све поменуто јесте интересантно, већини није, али чињеница је да медији све чешће нуде садржаје због којих гледаоци могу да се питају: да ли је то нормално? Чему све то?

Некада су се породице окупљале око телевизора (и радија) да се друже уз хумористичко емисије, а данас могу масовно да се забављају претурајући по нечијем прљавом вешу.

 

Телевизијски канали као да се утркују ко ће више да шокира гледаоце ријалитијима, да доведу госте који „имају шта да кажу”, по могућству нешто скандалозно. Као „лако штиво” гледаоцима се нуде разноразни бизарни ријалити програми. Ако се сложе по редоследу на различитим каналима, прво човеку помажу да нађе партнера за удају и женидбу.

Онда му приреде и свадбено весеље за 48 сати. Затим обавесте шта се догодило после девет месеци јер је „време за бебе”, али за сваки случај спроводе и ДНК анализу. Након тога, неприметно и лагано крећу у раскринкавање остварених веза, тако што подстичу мужеве да мењају жене, или уходе оне који врше прељубу, да би на крају, оне најхрабрије, приволели да све признају у тренутку истине! А онда гледалиште расплачу бавећи се нечијим приватним стварима, као што приличи ономе што се зове „све за љубав”… Али, то није све.

Таман смо се понадали да се бар „Велики брат“ одселио, кад ево њега да отвори врата своје куће опет, прошлог понедељка. Није ли превише за једног сиротог гледаоца, иако му је сервирана па пазјанија од трачева, скандала и туђе невоље? 0 томе има шта да каже и др Милена Драгићевић Шешић, професорка Факултета драмских уметности, на предмету Менаџмент у култури и Теорије масовних медија. Уреднички посао тренутно је изузетно потцењен. Фактички, уредници се аутоцензуришу. Они пре свега желе да се допадну својим газдама, ма ко то био, приватним власницима, управним одборима, а доказују се искључиво рејтинзима.

У таквој ситуацији, када се уредник бори само за своје радно место, које зависи искључиво од добре воље његовог послодавца, дакле власника неког медија, коме је очито једино стало до новца, онда уредници неће да играју на ризик. Ипак, свако креирање сопственог програма јесте ризик. Зато се они окрећу форматима типа „Великог брата" или „Фарме", који су у неком тренутку већ донели повећану гледаност, мада се исто тако брзо и изгубила оног тренутка када је тај ријалити шоу престао да се емитује.

Иако нема неку вредност нити утицај, у том тренуткује донео нову публику, ато значи и огласе и нове рекламе - сматра наша саговорница. У таквим околностима, каже професорка, на састанцима колегијума нема анализа и оцена програма из претходне недеље, нема програмске политике. Уреднички кадар је у креативној кризи, па нема ни људи који су способни да створе истинске концепте и неке нове садржаје. И - шта се тада дешава?  Уместо да стварамо сопствене формате шоу програма, ми их преузимамо (боље рећи купујемо) од неке ТВ станице која је већ доказала успеху свету. На први поглед, чини се да је тако јефтиније.

Али, пазите, са преузимањем формата, ми преузимамо и вредности! Можемо то објаснити ако „Квискотеку" упоредимо са данашњим „Милионером". Уочићемо да су се у тадашњим нашим квизовима људи надметали у знању из разних области, а сада једни код других траже најслабију карику како би их избацили из игре.

Значи, суштина је у номинацији за блато и уживању јавности у том бацању у блато! То је тип формата који преузимамо, јер то је оно што се показало као сигурно - истиче професорка, па наставља. 

Ми гледамо како су људи приморани да буду зли једни према другима, да би добили сто хиљада евра, или колико им се већ обећа. Просто, уче се суровој борби за опстанак, за преживљавање, а ми уживамо у том њиховом узајамном вређању.

На Западу постоје емисије у којима уредници чак подстичу свађу, убацују злу крв и кад је нема, да не би било досадно. Слично је и у кући „Великог брата" и сличним ријалити програмима.

Плету се интриге да би било интересантно. Ако се сами због те изолације не побију, онда ће им уредници дати материјал. Јер, када би сви мислили и говорили лепо једни о другима, после два дана нико не би гледао ту емисију.

У том смислу, ријалити шоу је свакако тип програма који апсолутно нема етичких вредности да би заслуживао јавно емитовање, са сигурношћу оцењује Милена Драгићевић Шешић.

Професорка каже да би требало питати уреднике зашто не ангажују наш сопствени креативни капитал да конципира програм према формату који одговара нашем менталитету. Неко у своју одбрану може да каже, па ево -„Фарма" је идеалан формат за наш менталитет. Игром случаја, слушала сам коментаре неких суграђана о томе. Морам да признам, већина је имала веома лоше мишљење. Такође, сматрам да није духовито ни као џингл, ни као реклама, када новинарка интервјуише краву, кокошку. То је, просто, понижавајуће и прилично бедно као идеја! Заправо и није никаква идеја - отворено критикује наша саговорница. По њеном дубоком уверењу, право је време да се уредничкој професији врати углед и достојанство. Да се дозволи да се чује њихов глас.  

Као што уредник мора да образложи свој програм РРА, тако мора ијавности. Али, како ствари стоје, стварно не знам коби,и наосновучега,удругом кругудавањалиценци добиодозволу за за емитовање програма. Хајде да видимо ко ће поново да је заслужи. Бојим се да их нема много - констатује. Она мисли даје највећи проблем уредничка неодговорност према професији и, на крају крајева, према стваралачком потенцијалу који живи у овој земљи. Ако драматурзи не добијају шансу да пишу драме, серије, квиз емисије и разне друге формате, а редитељи да режирају комад који је већ дефинисан, чему они постоје, када према некој емисији тај сет кадрова може да направи било који реализатор. Ту нема никакве филозофије. То не даје никакву могућност развоја креативног кадра.

Стога би требало увести строже критеријуме за добијање фреквенције и националне лиценце. Потребнојеистински креирати нов програм са креативним тимом, са концептом - додаје професорка Драгићевић Шешић.  И ако је забава у питању, она мора да има концепт, да има идеју. Није довољно навести само број минута.

Сматрам да имамо потенцијала. Зар Иван Ивановић није различит кад прича са Марином Абрамовић (уметница перформанса са међународним угледом) или са неком естрадном звездом? Сигурна сам да би и многи други показали да могу боље, само кад би им се то поставило као стандард - тврди, и подсећа да се све то чиме нас „бомбардују" преноси и на читав наш народ. Последице су велике пре свега у обликовању духовних хоризоната младих генерација.  Мени се чини да је то најпроблематичније. Не развија се жеља да се открива свет и да се спознају нови хоризонти. Оно што се нуди,то је хоризонт спаваће собе и интрига у њој.

Ништа друго! Нама се свет приказује као изузетно скучен. Чак и кад их „Сурвајвер" одведе на неко егзотично острво, поента је опет само умети се изборити уједном најужем кругу. Ничег истински новогнематузакључује на крају професорка Милена ДрагићевићШешић. Ипак, у ваздуху и даље остаје да лебди питање да ли је оно што гледамо и читамо огледало нас самих. Треба разумети и немаштину у којој се тренутно налазимо, као оправдање зашто се више не снимају тако квалитетни серијали, али мора ли се баш толико тровати друштво шундом и кичом? 

Неко није искрен 

Мислим да је читаоцима драже када виде да су и познате личности изшоубизнисасамољуди,и да,иако имајуновац, привилегије и наизглед све што пожеле, имају и исте проблеме и праве исте грешке у животу као и обични смртници, чак и много веће.

И сама сам размишљала о томе, и заиста не знам шта би друго могло да буде што читаоцима привлачи толику пажњуу нашим новинамасматра Ивана Станишић, уредница веб портала „Свет" (који има и штампано издање), не поричући да њена редакција игра на ту карту која се показала успешном. Пратимо оно штољудитражеитоимдајемо. Ми их ни на шта не терамо, али дефинитивно је јасно по тиражу и читаности да они купују наше новине и читају сајт.

Људи се фолирају кад кажу: „Ма, какви, божесачувај,јатакве глупости не читам". Заиста самубеђена да што су новине испегланије, то се мање продају. Што је нешто скандалозније, то је интересантније, верујте. Зар то не доказује 'Скандал', који је наш најпродаванији магазин тог типа. Постоје подаци о продаји и истраживања о читаности. Увек се испостави да је број продатих примерака већи од броја оних који су рекли да новину читају. Дакле, неко није био искрен", закључује Ивана.

Појам црног и белог

Ни поједине новине нису „оперисане" од сензационалистичких наслова и шокантних фотографија како на насловним, тако и унутрашњим странама. Зашто су ударн евести догађаји од којих се ужасавамо?

Не само да су ударне вести оно чега се ужасавамо, већ су то и друге претежно негативне вести о догађајима (на пример саобраћајне несреће), или људима (убиства, проневере), из једноставног разлога што сензације продају новине, посебно ако се наслов истакне крупним, црним словима, као асоцијација на нешто мрачно сматра проф. др Тамара Џамоња Игњатовић, клинички психолог. Далито заиста толико привлачи пажњу широког аудиторијума? 

Очигледно да привлачи, иначе би таквим новинама одавно опао тираж. Људи се на перфидан начин успешно убеђују како воле баш то што им се нуди. Не мора ни да се спроводи истраживање, јер је продаја жуте штампе довољан показатељ интересовања људи. Рекла бих да је веза између укуса људи и онога што им се сервира циркуларна (повратна) спрега. Лош укус утиче на потражњу таквих информација, а њихово пласирање и свакодневно „бомбардовање" њима са киоска и екрана, даље формира укус и преноси се са родитеља и на њихову децу.

А када нисмо у контакту са нечим другачијим, онда тешко да можемо и формирати другачија интересовања и бољи укус. Јер, да бисмо знали шта је добро, морамо имати могућност компарације са оним што није добро, као што појам „белог" стичемо тек из контраста са „црним" оцењује психолог и додаје да понекад такав садржај може бити и поучан, али само ако га схватимо као пример за нешто што не уважавамо, од чега се дистанцирамо или презиремо. Срећом, добар део људи има интересовања и за другу врсту новости и обавештења. Наравно да понуда других емисија, вести и филмова може повољно утицати на то да људи бар имају избор и прилику да се сретну и са другим садржајима. 

У сваком случају, требало би се више окренути себи, а мање телевизији и „скандалима", који нажалост и јесу многима замена за реалан живот, бекство од стварности или начин да се осећају боље у поређењу са оним што је још лошије, саветује наша саговорница.

Пажња, макар и негативна

Зашто сељуди пријављујуда учествују у ријалити програмима?  Мотиви за пријављивање могу бити вишеструки, од изласка из анонимности, потребе за успехом, који се изједначава са појављивањем на телевизији, популарношћу и пажњом, макар и негативном, до разбијања животне монотоније - истиче Тамара Џамоња Игњатовић.

Камо побећи 

Срећом, имамо кабловску телевизију. Чујем да жене већином беже у „24 сата кухиња", неко се приклонио програму „Хистори" канала, неко „Дискаверију", неко „Травелу". Окружена сам људима који често гледајуте канале, али то се никад не појављује на рејтинг листама. Не постоји ни прецизна програмска шема за наредних неколико дана, да човек може да се определи шта ће гледати каже Милена Драгићевић Шешић.