Вести
13. 08. 2024.
Претпоставка невиности или зашто медији и институције „крију“ потенцијалне учиниоце кривичних дела иза иницијала?
“Зашто иницијали” најчешће је питање које грађани поставаљају у коментарима испод вести из области хронике, а на које се најкраће може одговорити са две речи – претпоставка невиности.
Било да су у питању саобраћајне несреће, убиства или вести из области откривања корупције, готово је извесно да ће се у коментарима испод текстова са првим информацијама наићи на негодовање појединаца због необјављивања пуног индентитета потенцијалног кривца.
Ништа мање није ни коментара који се питају “кога ли то штите” медији или институције, те зашто није објављено пуно име и презиме, а у односу на могућности, чак и фотографија осумњиченог.
Ипак, Закон о јавном информисању и медијима јасно дефинише ову сферу медијског рада.
У свом Члану 84 под “претпоставком невиности” Закон прописује да “у циљу заштите људског достојанства, као и независности, угледа и непристрасности суда или другог надлежног органа, нико се путем медија не сме означити учиниоцем кажњивог дела, односно кривим или одговорним пре правноснажности одлуке суда”.
У теорији, то би значнило да медији не смеју да објаве ни основне појединости о учиниоцима кривичних дела све док се осуђујућом пресудом не потврди да је осумњичени заиста и крив.
Већ у следећем члану Закона наводи се да се информације из кривичног поступка који је у току могу објавити “ако су изнете на главном претресу или ако су прибављене или ако су могле бити добијене од органа јавне власти на основу закона којим се уређује приступ информацијама од јавног значаја”.
Додатно појашњење шта се не сме радити када су у питању вести из области хронике дао је Kодекс новинара Србије у ком се јасно наводи да је новинар дужан да поштује правило претпоставке невиности и да не сме никога прогласити кривим до изрицања судске пресуде.
“Медији су дужни да поштују право претпоставке невиности и да штите приватност и идентитет осумњиченог или починиоца, чак и у случају признања кривице. Заштита приватности и идентитета подразумева не само заштиту имена (означавање осумњиченог иницијалима), већ и заштиту других података који би могли да упуте на његов идентитет: фотографија, адреса, опис изгледа, брачно стање, социјални статус, припадност некој групи, имена суседа, рођака и пријатеља”, наведено је у Kодексу.
Уколико извештава о почињеном кривичном делу, новинар мора да буде на опрезу да, у разговору с евентуалним сведоцима, не обелодани идентитет жртве, односно идентитет и право на претпоставку невиности осумњиченог.
“Чак и уколико надлежни државни органи објаве податке који спадају у домен приватности починиоца или жртве, медији ту информацију не смеју да преносе. Грешка државних органа не подразумева „дозволу“ за кршење етичких принципа професије”, наглашено је у Kодексу.
„Претпоставка невиности“ и оправдани интерес јавности
Новинар и бивши члан Kомисије за жалбе Савета за штампу Бојан Цвејић за Данас истиче да у већини случајева идентитети осумњичених, жртава и осталих актера у вестима о немилим догађајима нису од јавног интереса, нити су значајни за публику која такве медијске садржаје чита.
“Никоме не значе имена тих људи, довољно је да се извести о неким догађјима као феноменима и као аномалијама у друштву у којем живимо. Наравно, постоје изузеци када је реч о јавним личностима и високим државним функционерима у моментима када су такви подаци значајни за боље разумевање контекста, односно када је то заиста у јавном интересу да се зна”, објашњава Цвејић.
С друге стране, додаје он, идентификовање осумњичених и жртава може имати негативан утицај на остатак живота особа о којима се пише – било да је реч о њиховим пословним каријерама, породичним и пријатељским односима или статуса у друштву – имајући у виду да тај „печат“ према којем делимично могу бити препознатљиви и „означени“.
“Шта ако се испостави да осумњичени није на крају одговоран за неко дело, а сви медији су га јасно означили да је макар ‘умешан’? Исто тако, жртве било ког дела додатно се трауматизују писањем медија о њиховом случају, нарочито када су у таквим садржајима означени тако да се јасно указује на њихов идентитет”, појашњава Цвејић.
Све то утиче не само на жртве или потенцијално грешком осумњичене, већ и на чланове њихових породица, наглашава Цвејић додајући да је погубан утицај вишеструк и захвата много већи број људи.
“Нажалост, медији у Србији често покушавају да скрију идентитет тако што објаве само иницијале, али ако се уз тај податак објаве и њихове године, место становања, посао којим се баве, доведу у везу с другим актерима, они опет постају јасно препознатљиви, нарочито ако су из мањих средина. Уз све то, имамо и примере да се поред иницијала објављују фотографије њихових кућа или зграда у којима станују или, још горе, њихове фотографије”, истиче новинар.
У таквим случајевима, објављивање “само” иницијала нема никаквог смисла, указује он.
“Такозвана „црна хроника“ је област у којој новинари и медији најчешће губе осећај за етичка питања, не сагледавајући колики утицај, односно колико могу да упропасте животе одређеним људима”, објашњава Цвејић и додаје да таблоиди то чине упорно и свакодневно.
Kако појашњава, откривање идентитета потенцијалних учинилаца кривичних дела може бити оправдано у случајевима када се процени да је тај податак од великог интереса за јавност и за даљи ток испитивања случаја.
“Није то увек лако проценити, то је веома осетљиво питање и у суштини све док неко не буде проглашен кривим не би требало да буде идентификован, али у случајевима када је реч о великим кривичним или монструозним делима, о делима са којима се у везу доводе послови или актери из власти и где могу постојати основане сумње да је реч о корупцији на највишем нивоу, може бити оправдано открити идентитет”, указује он.
Шта показује пракса?
Цвејић наглашава и да се Србија налази у специфичном положају будући да се, упркос свим налазима Савета за штампу и апелима бројних новинарских и медијских удружења и организација цивилног друштва, ситуација по питању кршења Kодекса новинара Србије не мења и нико од одговорних уредника не сноси никакве последице због тога.
“Томе посебно доприноси легитимитет који се таквим медијима даје са највишег врха државе и власти. Наиме, такви медији добијају огромна средства за суфинансирање медијских садржаја на државним пројектима, највећи део маркетиншког колача од највећих државних компанија, али и отвореност државних званичника за изјаве и интервјуе”, каже бивши члан Kомисије за жалбе Савета за штампу.
Наглашава Цвејић и да је парадоксално да су званичници увек отворени да дају ексклузивне изјаве и податке управо таквим медијима, док су затворени и бојкотују медије који не крше етичке и професионалне стандарде у свом свакодневном раду.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.