Вести
12. 07. 2024.
Насилници који остваре претње новинарима боље пролазе од оних који им само прете
Апсурдно је што пребијени новинари, све док се њихове повреде квалификују као лаке, морају да покрећу приватне тужбе. Претњу да ће бити пребијени, међутим, тужилаштво може да процесуира по службеној дужности. Тако се морају гонити не само претње, него и физички напади на све који се баве послом од јавног интереса, сматра тужитељка Бојана Савовић.
Последњих година, професионални новинари су се најчешће суочавали са претњама упућеним због посла који раде или када јавно износе своје ставове. То се догађало готово свакодневно, а по бруталности су се ове године издвојиле претње смрћу упућене Ани Лалић и Динку Грухоњићу или Жељку Вељковићу и Вањи Ђурић због изношења ставова о девојчици са Косова која пева националистичке песме.
После таквих кампања, као што су многи упозоравали, прешло се са речи на дела, па су у размаку од пар дана физички нападнути новинар Радара Вук Цвијић, док је на дан локалних избора било неколико физичких напада на новинаре који су извештавали са биралишта.
У свим тим случајевима, истраге ни после више од месец дана не напредују. Полиција још увек није доставила снимке са камера у близини места на коме је директор провладиног таблоида Српски телеграф Милан Лађевић ударио песницом Цвијића и све до сада изгледа као одуговлачење поступка.
Већ годинама је тако и са другим нападима на новинаре у које су умешани представници државе, безбедносних служби или они који са њима сарађују.
Такви случајеви ретко заврше правоснажном пресудом. Један од најпознатијих примера – који је уз то снимљен на лицу места и на фотографијама се јасно виде и жртве и насилници – јесте напад на новинарку Данаса и фоторепортера Тањуга током инаугурације Александра Вучића за председника. Тада су их „напумпани“ момци, који су се представили као обезбеђење, давили и физички изгурали из Пионирског парка, спречавајући их да извештавају. Медији су међу њима открили криминалце, али је тужилаштво кривичну пријаву одбацило, уз објашњење да су они на тај начин спречили веће инциденте.
Проблем у законским одредбама
У Кривичном законику, када је у питању физички напад, постоје два кривична дела – наношење тешких и лаких телесних повреда.
Када се установе тешке повреде, покреће се поступак „по службеној дужности“. Код лаких повреда тужилаштво је дужно да покрене истрагу само уколико су нанесене опасним оруђем или оружјем. Уколико је лака повреда нанета физички – ударцем, гурањем, па и дављењем (као што је било оно током инаугурације председника), повређени ће правду морати да тражи тако што ће поднети приватну тужбу.
Када се установи да је новинару угрожена сигурност због претње, закон га штити посебним ставом који разликује угрожавање њихове сигурности у односу на остала физичка лица. Кривично дело „лака телесна повреда“, међутим, не разликује то којим се послом бави онај ко је повређен.
Насилници често, дакле, прођу без последица ако новинару ударе шамар, гурну га, па чак и ако му нанесу више повреда – све док се оне квалификују као лаке. Могу, на пример, озбиљно да пребију новинара, који може бити пун посекотина или подлива, и да буду мирни јер ће то најчешће бити квалификовано као наношење лаких повреда. Такви случајеви, као што видимо, и када новинари сами поднесу пријаве (а често то не ураде пошто сумњају у правосудни систем, или немају новца за предуге процесе), развлаче се месецима или дуже без исхода.
Истовремено, уколико насилник новинару прети са „пребићу те“, може да одговара за кривично дело угрожавање сигурности. И још ће му отежавајућа околност бити што је ту претио новинару.
Дакле, према важећем закону, и последњи напади на новинаре ће се највероватније завршити тако што ће нападнути новинари морати приватно да гоне нападаче. Посао полиције и тужилаштва је, у том случају, да утврде ко је починилац и да уступе податке оштећеним новинарима како би могли да туже нападаче – ако до таквих података дођу и ако се истраге бескрајно не одуговлаче.
Тужиоци: Опрезно размислити о законским изменама
Тужитељка Вишег јавног тужилаштва у Београду Милена Божовић за Цензоловку каже да због опште атмосфере насиља у друштву постоје иницијативе да се у Кривичном законику пропишу као посебна кривична дела „напад на новинаре у обављању послова обавештења јавности“, „напад на запослене у здравственим установама“ као и „напад на просветне раднике“.
Према важећем Кривичном законику, додаје она, новинари уживају мању кривично правну заштиту од адвоката, али већу у односу на здравствене раднике и просветно особље. Кривични законик и судска пракса, подсећа Божовић, одређују новинарску професију као занимање код којег постоји повећани ризик по безбедност, па се сигурност новинара штити кроз санкционисање кривичног дела „угрожавање сигурности“.
Она указује да кривична дела „тешка телесна повреда“, „убиство у покушају“ и „тешко убиство“ у посебним ставовима такође предвиђају веће казне када су нападнути новинари.
|
САВОВИЋ: ЗАШТИТИТИ СВЕ КОЈИ РАДЕ У ЈАВНОМ ИНТЕРЕСУ Тужитељка Вишег јавног тужилаштва у Београду Бојана Савовић за Цензоловку каже да нема смисла то што се претња новинару гони по службеној дужности, а када се та претња заиста оствари, гоњење се препушта оштећеном. „Ако се кривично дело угрожавање сигурности (изговарање претњи) гони по службеној дужности, онда је логично да када се те претње остваре и неко удари руком новинара или лекара, професора, судију… – дакле лица која обављају посао у јавном интересу, исто гони по службеној дужности“, каже Савовић. Сваки вид напада на оне који се баве послом од јавног интереса треба гонити по службеној дужности, сматра тужитељка, без обзира какве су последице тог напада, јер се на тај начин штите људи који раде у интересу грађана. |
„Забрињавају случајеви када новинар сам, без учешћа јавног тужиоца, мора да предузме гоњење по приватној тужби, да сам штити своја права. Јасно је да он као приватни тужилац нема права ни овлашћења која припадају јавном тужиоцу“, каже Милена Божовић.
Према закону, то су случајеви када је новинар „задобио лаку телесну повреду“, када те повреде „нису нанете оружјем, опасним оруђем или средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши“. Новинар сам себе мора да заштити подношењем приватне тужбе и у случајевима када му нападач уништи опрему за рад (микрофон, диктафон, телефон…).
Апсурдно је, наставља Божовић, и то што у ситуацији када новинар нема лаке телесне повреде, али му се вређа лично достојанство, насилника ће јавни тужилац моћи да гони по службеној дужности. Ради се о случајевима када се новинар одгурне, шамара, вуче за косу, нос или уши – такве се радње квалификују као кривично дело “злостављање и мучење“.
Као пример посебне заштите тужитељка истиче адвокате:
„С обзиром на то да постоји посебно кривично дело ‘напад на адвоката’ види се битна несразмера у кривичноправној заштити. Када је лака телесна повреда нанета адвокату или члану његове породице, гоњење се предузима по службеној дужности и запрећена је казна затвора до пет година. За напад на имовину адвоката могу се добити до две године затвора, док за ‘напад на тело новинара’ (када се ради о лаким телесним повредама) може се добити највише до једне године и то подношењем приватне тужбе.“
Милена Божовић сматра да би увођење евентуално новог кривичног дела „напад на новинара“ морало бити предмет расправе стручне јавности, посебно имајући у виду да досадашња пракса увођења нових инкриминација није довела до смањења насиља у друштву.
„Постојећа законска решења, уз мање измене, могла би да остваре своју сврху уколико би реакција свих органа током поступка била благовремена и независна, када би се сви учесници оснажили да се одупру било каквој опструкцији која би долазила од стране разних моћника и када би се високим казнама казнили одговорни“, закључује тужитељка Божовић.
Раде Ђурић: Најпре доследно спроводити закон
Правник Раде Ђурић из Независног удружења новинара Србије и члан Сталне радне групе за безбедност новинара сматра да је најпре потребно доследно спроводити тренутна законска решења која су на располагању, јер је ту суштински проблем.
„Доследна примена других прописа, попут Закона о јавном реду и миру, или јача примена посебног облика кривичног дела тешка телесна повреда, могла би да има одвраћајући ефекат по починиоце. Поред примереног кажњавања, то и треба да буде један од циљева. Проблем је у примени прописа који су нам на располагању, где долазимо до бизарних закључака који онемогућавају подизање оптужнице и процесуирање“, каже Ђурић.
Када је реч о доношењу нових законских решења, он се боји да би то, према садашњем законском тумачењу физичког напада, било тешко спровести у пракси и морало би да повуче за собом много ширу реформу од измене само једног члана у Кривичном законику или доношења једног новог кривичног дела.
|
МНОГЕ ДРЖАВЕ НАПАД НА НОВИНАРЕ ТРЕТИРАЈУ КАО ПОСЕБНО КРИВИЧНО ДЕЛО У Босни и Херцеговини се лака телесна повреда нанесена новинару, невезано чиме је нанесена, гони по службеној дужности. У Северној Македонији се новинари у законском смислу сматрају службеним лицима, па их закон сходно томе и штити. И у многим земљама ЕУ се напад на новинара сматра посебним кривичним делом, независно од тога какав је напад у питању. Нису у свим земљама новинари угрожени као у Србији, па неке и немају потребе да новинаре штите као посебну категорију јер се у тим земљама новинари не нападају или се то изнимно ретко догађа. |
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.