Вести

13. 05. 2024.

Аутор: Ивана Николетић Извор: Данас

Светлана Стефановић, извршна директорка Фондације БФПЕ, говори о томе да ли су, колико и на који начин маргинализоване групе заступљене у домаћим медијима

„Одговорност и етика као основ за професионално извештавање“: Колико су медији свесни своје улоге?

Да ли су медији у потпуности свесни своје улоге? Последњих деценија чини се као да је то све мање случај. Нажалост, економски притисци у медијском свету су однели победу над одговорношћу и етичношћу, како у Србији тако широм планете.

Због тога су, и у нашој земљи рањиве, маргинализоване групе врло често жртве оваквог извештавања. Критеријуми који одређују припадање некој од ових група су различити, али најчешћи и најпрепознатљивији су степен изложености дискриминацији и укљученост или искљученост из друштва, каже Светлана Стефановић, извршна директорка Фондације БФПЕ.

– Живимо у времену доступности информација, чини нам се да је на дохват руке у реалном времену све што нас интересује, да тачно знамо шта нас интересује, те да све можемо пронаћи на најлакши начин тако што ћемо питати Гугл или Бинг. Да ли је то заиста тако? Не баш. Са новим начинима информисања и са новим медијима заоштрена је трка за рејтингом, а то значи да се даје приоритет брзини објаве вести, ексклузивности по сваку цену, сензационализму ради осигуравања највише кликова. Све то утиче на све већу могућност манипулације, али и растући губитак поверења у медије. Истовремено, данас је немогуће замислити живот без коришћења медија. Примарна улога медија би морала бити да информишу грађане и грађанке, тачно, правовремено и непристрасно, поштујући све принципе људских права, као и етичке и моралне кодексе. Поред тога што информишу, медији и обликују мишљење, утичу на уверења и свест. Зато је њихова одговорност велика, објашњава Стефановић.

Када је у питању доступност медија различитим маргинализованим групама, она истиче да са сигурношћу немају сви једнак приступ информацијама, посебно они који живите у руралном подручју, у ромској махали, они који су сиромашни или чак припадају све осиромашенијој средњој класи и не могу себи да приуштите претплате на кабловску ТВ или квалитетан Интернет.

– Иако истраживања показују да је у Србији ниво медијске писмености висок, уколико пратимо индекс који у 2022. години износио 3.97 од 6, ипак је упитно колико су заиста различити медији отворени, почев од штампаних, до приступа свим телевизијским каналима, интернету или квалитетној мобилној мрежи. С друге стране, недовољно се у медијима говори о маргинализованим групама и конкретним проблемима и изазовима са којима се различите групе суочавају, као и на који начин се ми као друштво боримо против дискриминације, напомиње Стефановић.

Највише простора у медијима, сматра саговорница, припадници маргинализованих група добијају када дође до трагедије, када су они жртве или починиоци кривичних дела, када се деси фемицид.

– И тада се углавном извештава на непримерен начин, додатним продубљивањем стереотипа и маргинализације, на начин који подстиче још већу дискриминацију и искљученост из друштва. Све је мање простора у медијима за примере добре праксе, за успешне начине решавања проблема, за добре приче оних који немају једнаке могућности. Тако се, на пример, тешко налази простор за извештавање о бизнис клубу Рома и Ромкиња који окупља близу 1.500 чланова и чланица, или о сјајним ствараоцима који припадају тој заједници, истиче Стефановић.

Како напомиње, просечан корисник медија не зна готово ништа о положају било које маргинализоване групе, осим ако није део исте.

– Читаоци или гледаоци немају сазнања о узорцима рањивости, препрекама са којима се осетљиве групе суочавају, колико си им доступне информације, како успевају да упркос свим препрекама сачувају достојанство. Уколико медији нису заинтересовани и мотивисани да сагледају ширу слику положаја маргинализованих група, да се озбиљан и одговоран начин баве њиховим проблемима, почев од узрока до тражења и понуде могућих решења, већ се задржавају на површини и на оном што се деси као инцидент, онда медији не остварују своју улогу на прави начин нити овим рањивим категоријама дају простор који им је потребан како би се десила нека промена њиховог положаја, јасна је саговорница.

Теме које је тешко наћи у медијима су, рецимо изазови са којима се суочавају вишеструко маргинализоване групе, попут старијих жена које живе на селу.

– Веома ретко се обраћа пажња на системска, конкретна решена за побољшање њиховог положаја, као што је запошљавање особа са инвалидитетом, на који начин се спроводе мере које су законом прописане, ко су они који могу да помогну кроз правовремено спровођење закона. Углавном о овим важним темама садржај креирају организације цивилног друштва које раде са појединим осетљивим групама, и то кроз своје налоге на друштвеним мрежама, као и кампањама подизања свести о важним изазовима, напомиње Стефановић.

Писати на одређене теме и о одређеним групама повлачи много више одговорности него што се то може учинити на први поглед, указује директорка Фондације.

Зато медијски радници треба да се подсећају на одговорност да се на одређене теме и о осетљивим групама пише из различитих углова, имајућу у виду све битне чињенице, јер штета која се може нанети неодговорним, лаичким и површним приступом може да буде непроцењива, за њих али о цело друштво.

– Током писања одређеног текста или припреме прилога о овим групама фокус мора бити на начину на који се то ради, на коришћење речи које јасно и прецизно указују на проблем и на препознато кршење права. Неприхватљиво је у друштву које држи до себе употребљавати пежоративне изразе и речник улице. Поред информативне, медији имају и образовну улогу па је значајна употреба термина и језика који испуњава, уз све остале, и ту веома важну улогу. Не би требало уз шале или сарказма продубити већ постојеће предрасуде или стереотипе. Бомбастични називи са п(р)озивањем неке од осетљивих категорија нашег становништва неће помоћи правовременом разумевању и решавању проблема са којима се ове групе сусрећу. Када говоримо о кршењу било којег људског права, у прилозима и текстовима нема места за изношење било каквог разумевања или оправдања за оног који је починио силовање, убиство, фемицид, дискриминацију и слично. Посебно је важно водити рачуна како би се превасходно заштитила жртва насиља, али и интегритет свих људи који се разликују од већине, а у циљу промоције основне цивилизацијске норме: равноправности и права на различитост. Јер, Устав и закони гарантују право на живот, на образовање, на једнака права и могућности. Такође, тамо где не постоји добра и релевантна законска регулатива, као у случајевима фемицида, насиља против припадника ЛГБТИQ и других рањивих група неопходно је да се на то укаже и да се институције позову на реакцију. За правовремено и добро извештавање о маргинализованим групама потребно је издвојити довољно времена за сагледавање свих елемената, неопходан је континуитет, саслушати све заинтересоване, како припаднике маргинализоване групе тако и остале релевантне актере, упућује саговорница Светлана Стефановић.

Имајућу у виду број различитих курсева, тренинга, едукација који су организовани за представнике и представнице медија у Србији требало би да се тренд у извештавању о маргинализованим групама променио и побољшао, али нажалост свакодневно сведочимо управо супротном тренду, указује Стефановић.

– Написани су бројни приручници, израђени су кодекси, дефинисани су етички принципи, али је и даље сензационализам, као и стереотипно и дискриминаторно извештавање медија у порасту. Неретко се сусрећемо са недовољним бројем медијских радника који желе да пролазе кроз специјализоване курсеве и обуке на ове теме, углавном због малог броја људи у редакцијама, објашњава Стефановић.

Мали је број медија који на прави начин извештава о маргинализованим групама, већ се пише углавном као реакција на нешто што се десило. Недовољно се приликом извештавања ставља тежиште на одговорност самих известилаца, упозорава саговорница.

– Томе сведоче извештавања у случајевима фемицида. И даље, упркос сталним упозорењима и позивањем на етичке принципе приликом медијског извештавања, медији откривају детаље убиства, открива се идентитет жртве и угрожава правило о заштити приватности укључених особа. Занемарује се достојанство жртве, релативизује се тежина злочина. Уместо тога неопходно је да се шаље порука да је насиље кажњиво и недопустиво, медији би морали да говоре о начинима да се препозна и спречи убиство жена, о корацима које институције предузимају како би се фемицид зауставио, зашто још увек немамо јединствени регистар насилника и слично. Недавно се исто поновило и приликом извештавања о нестанку мале девојчице, због рејтинга и кликова грубо је прекршено право на приватност током извештавања, такође, медији су заузимали став и осуђивали, али и давали простор онима који осуђују, без конкретних увида у тачне и проверене чињенице, што доводи и до ометања и угрожавања истраге. Такав начин извештавања већ рањиву категорију, чини још рањивијом, наводи пример Стефановић.

-Медији имају изузетно значајну улогу у стварању друштва које је осетљиво за проблеме маргинализованих, рањивих група и кључно је да, уколико се прекрши било који етички кодекс, реакција не сме да изостане, јер у супротном урушавамо моралне и етичке принципе на којима почива свако друштво, закључује Светлана Стефановић.

Борба са стереотипима и предрасудама

– Када говоримо о борби са негативним појавама, дискриминацијом, смањивањем стереотипа и предрасуда, улога медија је незаменљива. Предуслов за добро извештавање и писање о вишеструко маргинализованим групама је добро познавање теме о којој се пише, сагледавања свих узрока проблема са којима се одређена маргинализована група суочава, последица које су резултат недовољног бављења темом, утврђивање одговорних за проблем и како можемо да променимо тренутну ситуацију, на који начин да се утиче на доносиоце одлука. У супротном борбом за кликове угрожавамо оне о којима се пише, тако што се њихова прича злоупотребљава и наноси им додатну штету, још већом искљученошћу и маргинализацијом, наводи Стефановић и додаје да новинари и уредници морају да буду сензибилисани за извештавање на ове теме, јер се неретко дешава да баш они који пишу полазе од претпоставки развијених из стереотипа и предрасуда који су усвојени на различите начине, а пре свега кроз образовање.

И фотографије битне

– Чак и када су текстови афирмативни и приказују примере добре праксе, примера ради говоре о томе како у појединим заједницама инклузија отвара простор да се о ромским питањима и проблемима разговора са Ромима и Ромкињама, заједнички обележава Међународни дан Рома у школама, неретко се дешава да фотографија која прати такав текст буде најстереотипнија слика из махале, која уместо јасне поруке, може итекако појачати већ постојеће стереотипе и предрасуде које постоје у вези ромске заједнице, скреће пажњу извршна директорка Фондације БФПЕ.