УНС вести
12. 04. 2023.
Одржана комеморација Живадину Митровићу – новинару који је одредио животни пут многих новинара и уметника
Живадин Митровић је живео у Трстенику, Београду и Паризу, али може се рећи да је његово природно окружење била култура, закључили су присутни на данашњој комеморацији познатом новинару Студија Б, одржаној у Прес центру УНС-а.
Новинар Александар Тимофејев рекао је да је Живадин Митровић био озбиљан интелектуалац, познавалац уметности који је са поносом представљао Србију у Паризу, кога је толико волео.
„Био је један од добрих духова Студија Б - увек лежеран, миран. Често се смејао, сучући бркове. Суверено је водио разговоре са гостима које је доводио пред микрофоне и камере. Никада нисам чуо да је неко рекао тешку реч о њему, а није било ни повода“, додао је.
Сусрет са Митровићем му је, каже, одредио животни пут, јер је захваљујући њему постао лутајући репортер.
„Сећам се нашег првог сусрета као да је јуче био. Онако младог, избезумљеног повео ме је на брод Београдског водовода да пловимо Савом и Дунавом са чувеним Живком Живковићем, да се укључујемо у програм и причамо викенд приче са воде. Прво се укључивао он. Са пуно духа и информација је причао практично ни о чему. Онда је рекао 'Хајде сад ти ' – као да је то потпуно нормално. То сам, не знам како, преживео, а он је могао да се врати послу уредника културе, што је било његово природно окружење“, рекао је Тимофејев.
За новинара је, како је додао Тимофејев, важно да зна неког ко зна информацију, а Живадин је, према његовим речима познавао много људи.
„Од Теразија до Београђанке смо редовно ишли по пола сата-сат зато што се он непрестано заустављао да се поздравља са различитим светом. Сви су му се са дужном пажњом обраћали са 'чика Живадине'“, рекао је.
Да је био миран човек кога су сви уважавали рекао је и некадашњи директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић, који је присутнима говорио о доживљајима са Канског фестивала.
„Никад ми није било јасно откуд му та енергија да потегне из Париза на Кански фестивал. Тада би погледао више филмова и написао више текстова него ми који смо то имали као неку врсту обавезе“, додао је Зеленовић.
После сваке филмске пројекције су, како је испричао, делили размишљања о филмовима који су се приказивали.
„Морам рећи да сам био пријатно изненађен његовим поимањем филма – тиме како је разумео неке кинематографије које мени нису биле блиске, као што је на пример алжирска. Нашли смо се у чајџиници код једног Алжирца са којим смо се изљубили као са родом рођеним. То му је изгледа и била особина – да му свако кога прими близу себе постане и фамилија“, рекао је Зеленовић.
Осим кинематографије, како је додао Зеленовић, Митровић је волео и музику коју му је у последње време слао преко друштвених мрежа. Имао је, каже, таленат за уметност, који нису сви умели увек да цене.
„Нисмо се увек односили према Живадину Митровићу како је заслужио. Када сам му слао филмове из кинотеке да прави програме у Културном центру у Паризу, колеге из Француске су ми говориле колика је његова заинтересованост да прави сваку врсту програма која се пре свега односила на нас“, рекао је Зеленовић.
О значају Митровића за новинарство сведочила је чињеница да су се сви новинари Студија Б окупљали око њега када је Душко Радовић преминуо, рекао је некадашњи новинар Студија Б Драган Којадиновић. Важна је подршка колегама, како каже, био и за време бомбардовања.
„Студио Б је прошао кроз многе бурне периоде, а време бомбардовања је био најстрашнији. Већ првог дана он се појавио и рекао 'Знаш, ово ће вероватно бити страшно. Морамо да заштитимо младе. У глави имам већ педесетак умних људи који ће овде доћи да попуњавамо програм – да не буду све теме бомбе, смрт и страдање и да охрабримо народ'“, рекао је.
Када је кренуо рат, Живадин је, како је говорио Којадиновић, био по неколико сати уживо у програму, а нико није одбио да гостује у његовим емисијама.
„Сви су желели да гостују иако су постојале претње да ће Студио Б бити угрожен. После бомбардовања РТС-а преселили смо се на другу локацију, и тада су његови разговори трајали два, три, па буквално и четири сата“, рекао је.
Гостовање код Митровића није одбио ни писац Милисав Савић, који је истакао да је са њим једино и разговарао о враћању НИН-ове награде.
„Живадина сам упознао по добијању НИН-ове награде. Звао ме је првог дана када сам стигао из Фиренце. Већ је био рат у Југославији (…)Тај разговор је био мој први и једини озбиљан разговор о враћању НИН-ове награде“, додао је.
Од тада је, како каже, почело и њихово пријатељство.
„Од тада смо се непрестано дружили. Често смо одлазили и у његов родни крај. Одлазио сам и у његову кућу у Трстенику на Дане прозе. Волео је свој крај, а и њега су тамо волели (…) Био сам са Живадионом и у његовом вољеном Паризу десетак или петанестак дана након петооктобарских промена“, рекао је Савић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.