УНС вести

12. 04. 2023.

Аутор: УНС/ Аудио-фото архив Извор: УНС/ Аудио-фото архив

Драгослав Симић: Сећање на Милана Петровића

Дописник "Политике" из Румуније и члан Удружења новинара Србије (УНС) Милан Петровић преминуо је у Букурешту у 98. години.

Милан Петровић је рођен у Београду 1925. године. Под оптужбом да је у блиским везама са ћерком једног совјетског генерала препливао је Дунав и пребегао  у Румунију 1948. године.

Радио је у тек основаној радио станици "Слободна Југославија" која је деловала под патронатом Совјетског Савеза. Касније, 1954. године, када су успостављени дипломатски односи Југославије и Совјетског Савеза, био је уредник у Југословенској редакцији "Радио Букурешта".

Програмске поставке радио-станице Слободна Југославија биле су поставке Информбироа. Ишло се директнона обарање Титовог режима, нарочито у почетку, када се веровало да се то може остварити. Учествовали смо у његовом идејном разобличавању као издајника социјализма

Радио „Слободна Југославија“ Милана Петровића

Управа државне безбедности у Београду лета 1948. имала је информацију, да млади питомац Војне академије у Москви, Београђанин Милан Петровић, има везу са ћерком совјетског генерала Тимофеја Корњејева. Био је то довољан повод да буде оптужен за издају народа. Пред одлуком, Голи оток или бекство за Москву, Милан Петровић, препливао је Дунав код Кладова, уверен да ће преко Румуније стићи до лепе Рускиње Маше. Да ствари у односима између Совјетског Савеза и Југославије нису кренуле другачијим током, овај скоро романтичан детаљ из живота Милана Петровића, можда је више интересантан за неки авантуристички роман. Али није тако.

Имао је тада 23 године. Милан Петровић рођен је у Београду 1925. године. Завршио је Геодетску школу, а наше војне власти шаљу га на школовање у Совјетски Савез 1946. године. Данас је овај новинар дописник Политике из Букурешта.

Милан Петровић говори: Радио станица „Слободна Југославија“, налазила се у самом центру Букурешта. Ја сам у њој почео да радим годину дана по препливавању у Румунију. Имала је емисије на српскохрватском, словеначком и македонском. Њен први главни уредник био је Душко Новаков, Панчевац, а три године био је главни уредник Урош Томин, инжењер хемије, касније, доктор филозофије, из Кикинде.

Углавном су то биле вести које су ишле 24 сата. У поноћном емисијама, диктирани су разни пропагандни леци слушаоцима против Тита које су слушаоци требали да преписјују и деле као летке.

Олимпијада у Хелсинкију

Основне директиве добијали смо из Москве, приучавали смо се радио новинарству. То су били напабирчени новинари, нису то били новинари из струке. Једини човек који је био прави новинар, био је Виктор Недић. То је био први послератни дописник Тањуга из Берлина, и њега су довели у Букурешт. Он је био најспособнији од свих нас. Били смо шегрти у новинарству.

Југословенска редакција је била краткоталасна станица и била је у дубокој илегалности да се створи утисак да се не зна одакле се емитује програм. Са мном је радио и Александар Опојевић, човек који је двадесет година касније убијен приликом отмице и хапшења Влада Дапчевића у Букурешту. Он је био мајор југословенске војске пребегао такође из Југославије. Први спикери су били Злата Милић, из Панчева или из Беле Цркве, и Бранко Берић из Шапца.

Упечатљив детаљ који памтим је се оне Олимпијаде у Хелсинкију 1952. кад су играле фудбалске репрезентације Југославије и СССР-а. Ми смо били у великој дилеми: за кога да навијамо? Знате, срце је у Србији, а овамо, ми смо са Совјетским Савезом заједно. И, знате, та утакмица је била драматична. Ми смо водили 5:1, а Руси су изједначили са 5:5 у последњем минуту. Морало је накнадно да се игра. У поновљеној утакмици наши су победили, не сећам се са колико, и онда су ту лопту однели у Београд на Теразије. Речено је: мала Југославија је победила велики СССР. Међутим, у финалу су се срели Мађарска и Југославија, и онда је мала Мађарска тукла Југославију. И ја добијем налог, односно, траже ми да коментаришем то и управо сам тако и коментарисао, о тој лопти. Мала Југославија је победила велики СССР. Била су таква времена.

Приучени новинари и величање Стаљина

Што се тиче материјалне стране, значи налажења седишта, опремања, технике, студија, то је обезбеђивала Комунистичка партија Румуније, директно Централни комитет. Постојали су специјални инструктори који су радили само са нама.

Програмске поставке радио станице су биле поставке Информбироа. Ишло се директно на обарање Титовог режима, нарочито у почетку када се веровало да се то може остварити. Учествовали смо у његовом идејном разобличавању као издајника социјализма. Ишли смо на то и писали смо те чланке да изазивамо неповерење и непослушност у земљи у свим сферама живота. У то време, наравно, емисије су биле прожете догматским величањем Стаљина, глорификацијом СССР-а и читавог социјалистичког табора. То нам је био програм. Првих година нарочито, преносили смо све важније чланке из листа “За трајни мир, за народну демократију”, који је као и Радио био орган Информбироа. Највећи део свих тих материјала које смо преносили, узиман је из антититовске емигрантске штампе. То су листови: Напред који је излазио у Софији, Нова борба која је излазила у Прагу на српском. “Под заставом интернационализма”, и “За социјалистичку Југославију”, штампани су у Москви. Користили смо и штампу наших избеглица из САД, Канаде и Аустралије. Тамо су били различити политички тонови, избеглица који су били против Тита.

Маказе су радиле „пуном паром“. Чланци су се исецали и – читали и монтирали. Примитивно новинарство, али такво је време било.

Писали смо и сопствене коментаре без назнаке аутора које сам и ја често писао.

Ђилас или Тито

Ово се догађало пре скоро 80 година. Ја сам тада био млад, без животног искуства, васпитан као официр Југословенске народне армије, геодета.

Слушали смо Радио Београд, али није постојало организовано слушање или бележење емисија. Кад је Ђилас покренуо питање одвајање од Титове политике, ми нисмо знали шта се тачно дешава. Међу нама је избила полемика. Нисмо схватили Ђиласове тезе. Дуго нисмо знали кога да подржимо − Ђиласа или Тита? Нисмо знали шта се тачно догодило у Југославији. Нисмо имали додир са нашим слушаоцима. Нисмо добијали писма. Били смо изоловани и одвојени од тог света.

Билтени као инспирација за писање

Имали смо билтене спољних вести. Довољно су били сувопарни. Састављани су уз коришћење совјетске агенције Тас и румунске агенције Адјерпрес. Тако да смо ту добијали материјал, и то је била инспирација за писање.

Емитовали смо мало музике. То су били углавном говорни програми, али емитована је и међународна револуционарна музика, рецимо Бандијера роса, која је често била емитована, или Пол Робинсон, Американац, црнац. Интересантно је споменути да је најавна шпица једно време била Интернационала.

Веровали смо да смо ми заступници правог социјализма.

Ми смо планирали емисије, али смо подносили извештаје нашем координационом комитету и центру југословенских револуционарних емиграната у Москви. Шеф тог центра био је генерал Перо Попивода. Негде 1951. послали су нам из Москве у Букурешт младог преводиоца Јурија.

Бандити и издајници

Користили смо у обрачунима са југословенском штампом најгрубљу терминологију, а и та штампа нам није остајала дужна. Ми смо говорили: бандити, провокатори, издајници, империјалистичке слуге, сви могући погрдни епитети који су могли да се нађу. Међутим, аргументација за те епитете била је плитка, била је примитивна. У суштини, ми смо имали веома уску ауторску базу. Писали смо о свему и свачему: и привреда, и кулаштво, и сељаштво, и не знам шта, и водопривреда, и спољна политика итд.

Читав рад на радију „Слободној Југославији“, одвијао се у дубокој конспиративности. Када се Витомир Недић пропио и постао несигуран, станица је пресељена на ново место. Учествовао сам једном у том пресељавању. Поцепао сам панталоне. Жена ме је питала: “У какој си штети био...?” Ни породица није смела да зна за место радио станице.

Око нас су се врзмали свакојаки агенти разних служби јер је то било време борбе „блок против блока“. Нас су тражили. Требало је да се пронађе где је станица, одакле је емитовала програм. Емисиони центар био је далеко од Букурешта. Говорили су нам шефови да постоји могућност да будемо киднаповани. Можда се у тој опрезности и претеривало, али је то, веровало се, подизало револуционарни дух.

Од свих тих емиграната, ја сам једини остао до краја у новинарству и имао сам прилику да током живота упознам много разних људи, а што се тиче оних који су везани за југословенску политику, поменуо бих Влада Дапчевића посебно. Међутим, нисам се слагао са њим. Он је био крајње леви екстремиста. Можда се неки трагови о овом радију „Слободна Југославија“ могу пронаћи у архиви Удбе, пошто је Удба директно пратила наш рад. Све што се говорило и радило у Букурешту, њих је интересовало у Београду. Та радио станица у сваком случају спада у историју информбировског радија коју је убило време.

За мене када данас гледам, било је то једно романтично доба у коме сам учествовао свом својом душом. На све то ипак гледао сам и са извесном дозом критике. Рекао бих − прогледао сам. Знам да сам тада био приучени новинар, али сам касније нешто и научио. А сада, ако ме у Београду објављују у разним новинама, значи да ти текстови ипак нешто вреде.

ANTRFILE:После гашења “Слободне Југославије” 1954. и отопљавања односа Совјетског савеза и Југославије, Милан Петровић дипломира филозофију и ради као уредник југословенске редакције у Радио Букурешту. У току политичких превирања у Румунији 1989, нашао се на страни оних који су били против режима Чаушескуа.

Интегрални текст ове приче биће објављен у књизи “И гласом се пише историја” која је у припреми.