Медији и инклузија

04. 11. 2024.

Аутор: Слађана Грнчарски Извор: УНС

Трећна локалних самоуправа у Србији нема личне пратиоце деце са инвалидитетом и сметњама у развоју

Иако се последњих година повећава број личних пратилаца деце са инвалидитетом, и даље је велика несразмера између њиховог броја и броја деце која школу похађају по индивидуалном образовном плану. Подаци Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања показују да је услуга лични пратилац детета присутна у 108 локланих самоуправа или у 67,1 одсто.

Лични пратиоци детета са сметњама у развоју и инвалидидтетом су особе које детету помажу у облачењу, одржавању личне хигијене, при храњењу, помажу при кретању, коришћењу градског превоза. Лични пратиоци асистирају детету при одласку и повратку у школу, понекад бораве у учионицама и помажу им током наставе. Лични пратиоци пружају подршку детету са инвалидидтетом или сметњама у развоју и у слободно време, у игри и спорту.

Услуга лични пратилац детета финансира се из буџета градова и општина. За локалне самоуправа чији је степен развијености испод републичког просека, ова услуга се може финансирати и из буџета Републике Србије.

Пре 15 година, ступањем на снагу Закона о основама система образовања и васпитања, у Србији је образовање почело да се трансформише у инклузивно. Намера је била да деца из осетљивих група имају једнак приступ образовању као и сва друга.

„Инклузија је инсистирала да сва деца која имају сметње у развоју буду укључе у редован систем, јер су у том тренутку ишли у специјализоване школе. Те школе су доживљаване као установе које означавају, обележавају, издвајају децу, што инклузија као идеја није подржавала, каже Горан Ројевић, директор Хуманитарне организације „Дечије срце“, установе која је лиценцирана за пружање услуге личног пратиоца деце.

Он сматра да у том тренутку систем није био спреман за нагло укључивање деце са инвалидитетом и сметњама у развоју у редовне школе.

„Тада се схватило да подршка не може да дође од учитељице, јер најчешће има 30 ученика у одељењу. И дешавају се ситуације да дете истрчи на ходник или има потребу за тоалетом и по пет пута у току часа или да шета по учионици и не може да нађе своје место због хиперактивности или неког другог стања у коме се налази“, додаје Ројевић.

Као последица  те ситуације, пре 10 година почела је да се примењује услуга личног пратиоца у Београду за 44 корисника. А данас их у главном граду има 860 у 240 објеката.

Трећина локалних самоуправа нема услугу личног пратиоца

У „Извештај о услугама социјалне заштите на локалном нивоу које пружају лиценцирани пружаоци услуга у периоду 2016 – 2020. године“ наводи се да је 2016. године 360 деце користило услугу личног пратиоца. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у последњем објављеном извештају, за 2022. годину, наводи да је број деце која користе ову услугу повећан за 749, 2 одсто у односу на 2016, што значи да је пре две године тај број био око 2700 деце.

Основне школе за ученике са сметњама у развоју похађало је 3198 ученика, а средње 1160. И док је однос основаца и средњошколаца у специјалним школама 3:1, када су у питању деца са инвалидитетом и сметњама у развоју која похађају редовне школе, тај однос је још неповољнији. Подаци Министарства показују да се 16.615 ученика образовало по индивидуалним образовним плановима у основној школи и седам пута мање (2324) у средњим школама.

Велики број деце, после основне, не наставља образовање, што може бити последица чињенице да нема довољно личних пратилаца. То потврђује и извештај Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања податком да је услуга лични пратилац детета присутна у 108 локалних самоуправа или 67 одсто.

Иако се последњих година у неким градовима попут Ниша драстично повећао број личних пратилаца деце, и даље их је недовољно потвђује Јелена Петковић, председница организације Дан, за помоћ особама са аутизмомо, развојним потешкоћама и ретким болестима.

“Ниш је 2022. године имао 28 личних пратилаца, а сада их има 120. То је одличан број, али још увек недовољан у односу на сву децу која ће конкурисати ове године за ту услугу. За две године смо дошли до неког задовољавајућег броја, али тај број није коначан, јер, нажалост, преваленца аутизма и развојних сметњи, а то су корисници који користе услугу личног пратиоца је таква да ће се потреба за личним пратиоцима из године у годину повећавати”, каже Јелена.

Њене речи потврђује и “Извештај о услугама социјалне заштите на локалном нивоу које пружају лиценцирани пружаоци услуга у периоду 2016 – 2020. године“ у коме се наводи да међу корисницима услуге личног пратиоца “доминирају деца и млади са первазивним развојним поремећајима (аутизам, Ретов синдром, Аспергеров синдром и други развојни поремећаји) са уделом од 28,3 одсто”. Извештај показује да више од петине деце и младих има вишеструки инвалидитет, док је 14,5 одсто са телесним инвалидитетом.

Иако су претпоставке да ће се потреба за личним пратиоцима у будућности повећавати, тренутно постоји низ проблема у реализацији ове услуге.

По Јелениним речима, велики проблем је незадовољство личних пратилаца платом коју примају.

“Мислим да је ситуација иста на нивоу целе Србије, као и у Нишу. Лични пратиоци нису плаћени за време празника, зимског и летњег распуста, када им се прекида радни стаж и здравствено осигурање. Они су увек на републичком минималцу, нажалост, а посао је изузетно захтеван и одговоран. Ми ћемо се као Организација Дан залагати да њихова плата буде пристојна, за тај посао који обављају“, каже Јелена.

И Горан Ројевић се слаже да би материјални услови личних пратилаца требало да буду бољи, али каже да се они сваке године побољшавају.

„Плата коју су имали прошле године, ове године је повећана макар за онолико колика је инфлација. И прошле године и ове за своју плату могу да купе исто. Да ли је накнада велика и да ли треба да буде већа, мислимо и ми да треба да буде већа. Али ако се повећа плата, друга деца неће моћи да добију услугу, па град размишља боље да више деце има услугу и да много више породица добије то, него да неки пратиоци добро живе и да нека деца добро живе, а нека не“, каже Ројевић.

Осим материјалног положаја личних пратилаца, проблем су и листе чекања на које је указала и Државна ревизорска институција. У извештају „Обезбеђивање услуге у области социјалне заштите – Лични пратилац детета” наводе да се 2019. године у просеку на ову услугу чекало од 128  до 1.231 дан.

Јелана Петковић каже да се у Нишу конкурс обично расписује у децембру, када су прваци увелико кренули у школу, па је “скоро четири месеца празан ход без личног пратиоца, а родитељи се сналазе како знају и умеју”.

Да би се решио овај проблем, Јелена сматра да би конкурс за личног пратиоца морао да буде стално отворен.

Међутим, у Београду је конкурс отворен преко целе године, али по речима Горана Ројевића, листе чекања и даље постоје.

 „Нама на дневном нивоу стигне од три до 30-оро нове деце. Да бисте успоставили систем и да елиминишете листе чекања, морали би да имамо три или 30 личних пратилаца који су већ спремни, људи без посла који хоће да раде. А ми не можемо да их пустимо да раде, јер не знамо да ли они одговарају баш тој деци. А не знамо да ли ће, када се и колико деце пријавити“, каже Ројевић.

Да ли су лични пратиоци замена за педагошке асистенте?

Увођењем инклузивног образовања, осим личних пратилаца, деца са сметњама у развоју и инвалидитетом требало је да добију и педагошке асистенте, који би им били подршка у учењу. Међутим, по речима Јелене Петковић, педагошке асистенте добија углавном ромска популација, а њих нема довољно.

На питање да ли су лични пратиоци преузели улогу педагошких асистената Горан Ројевић каже да не би смели да је преузму.

„Јер, онда ће да се омасови ова услуга до тих граница да и ми више не можемо да трпимо терет притиска. Кад имате само једну услугу, онда сви и којима треба и којима не треба користе то што има. Када би постојале различите услуге, знатно би се растеретили лични пратиоци и свако дете би добило оно што му треба. Јер неком детету треба само мала подршка у оквиру наставе, коју лични пратилац не пружа“, каже Ројевић.

Јелена Петковић каже да је улога личног пратиоца потпуно другачија од педагошког асистента. Лични пратилац нема веза са образовањем, „он помаже око социјализације, а и ако буде у учионици, што закон не дозвољава, не учествује у процесу образовања, већ је ту да дода оловку, да изведе дете до тоалета, да му понуди ужину, да га изведе ако се узнемири, да му дода материјал за рад“.

Педагошких асистената, по њеним речима, у зависности од величине школе, треба да има 1-2 у свакој школи и ту су за сву децу са сметњама у развоју, више као подршка наставницима при раду са дететом.

Додаје и да се последњих година у већим градовима оснивају ресурсни центри, „што му дође као нека замена за падагошке асистента“. 

„То су дефектолози, психолози, стручњаци из специјалних школа који имају улогу педагошких асистената. Они долазе у основне и средње школе по позиву, ако интерресорна комисија препоручи. Осим помоћи наставницима око сагледавања детета, они су ту да понуде асистивне технологије, одређују ком детету је потребно које асистивно средство за одређени циклус образовања“, наводи Јелена.

Уз закључак да би ресурсни центри требало да буду модел инклузивног образовања, поставља и питање.

„А шта ћемо са мањим градовима, са селима и мањим местима, која немају у близини нити једну специјалну школу? Нити ресурсни центар?“