Vesti
08. 05. 2014.
Saopštavači
Svakoj medijskoj kući, a naročito novinarima, godi i služi na čast da se dokopaju neke vesti koje drugi nemaju. Ekskluzive, kako bi se to u profesionalnom žargonu reklo. To su retke, zato i veoma prijatne situacije u novinarskom zanatu, koje veoma često znaju da promene život ne samo autorima, već i onima o kojima je pisano. Istorija žurnalizma bogata je takvim primerima.
Ova priča, međutim, nije o tome, već o nečemu što kod nas polako postaje pravilo ponašanja gotovo svih izvora informacija, pogotovo državnih, a direktno je upereno protiv novinara i medijskih kuća koji bi da se domognu dobre priče.
Za svaku vest, pa i tu koju niko nema, važe ista pravila: odgovori na svih onih čuvenih pet novinarskih pitanja – ko, šta, gde, kada, kako (zašto). To je, što bismo rekli, sveto pravilo profesije koje se uči u svakoj novinarskoj školi ma gde u svetu. I gde je tu problem? U tome što se „Politici” i njenim novinarima, a može biti i drugim medijskim kućama, sve češće događa da se vest za koju postoji nada da je niko drugi nema – ukoliko je proveravamo ili tražimo od nekog državnog izvora – pojavi kao saopštenje za sve medije, uglavnom preko novinskih agencija.
Samo nekoliko novijih primera. „Politika” je prekjuče zatražila od Poreske uprave da joj odgovori na pitanje – da li će kontrolisati prihode zvezda domaće estrade koje se razmeću skupim poklonima i imovinom. Predveče stiže saopštenje čelnice te uprave koje je otišlo svim medijima.
Nedavno smo od Narodne banke Srbije zatražili dodatno objašnjenje o „sudbini” njene preporuke o zaštiti interesa klijenata banaka koji su se zadužili u švajcarskim francima. Usledilo je saopštenje.
Isto nam se događa i sa raznim ministarstvima, agencijama ili državnim komisijama. Bila bi detinjasto zaključiti kako su se, pre svih, državni izvori urotili protiv novinara i njihove žudnje za ekskluzivom, ali takvi saopštavači to upravo čine.
Profesionalna udruženja novinara tom temom se, koliko je poznato, još nisu ozbiljnije pozabavila. Možda bi vredelo da se i tu uvede neki red, donese kodeks, ali nas sada zanima odgovor odgovor na pitanje – zašto se to u poslednje vreme čini.
U obrazlaganju mogućih uzroka, jer jedan svakako nije, mora se poći od činjenice da svaka iole ozbiljnija kuća, a pogotovo državne institucije i njihovi čelni ljudi, više ne mogu da funkcionišu bez sveprisutnijih pi-arova iliti ljudi za odnose s javnošću i medijima. Pošto se time, vrlo često, bave i novinari, moguće je da u njima progovori kontraprofesionalni „instinkt” – da traženu vest podele s što većim brojem medija, a ne daju je samo onom koji ju je zatražio. Zašto? Pa sutrašnji pres-kliping je zagarantovano bogat. Pun pogodak za pi-ara, ali i „gazdu”.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.