Vesti
08. 05. 2014.
Pi-Ar cenzura
Imate sreće da nisam na odmoru - ovako je glasio odgovor portparolke ključne pravosudne institucije u Srbiji na pitanje Danasa da dostavi podatke o uništavanju snimaka prisluškivanih razgovora za koje postoji sudski nalog.
Dakle, odlučuju ne težina teme o poštovanju građanskog prava na privatnost, nego nečiji lični radni raspored, što je samo sitan primer iz života savremenih medija.
Nedavno je nemački kolega, poreklom iz jedne od zemalja bivše Jugoslavije, koji je nekada radio u ugaslom dnevniku Naša Borba, napravio intervju sa najvišim državnim zvaničnikom Srbije. Tri dana su elektronski i štampani mediji u Srbiji prenosili opširno delove tog razgovora, napravljenog za jednu TV stanicu u Bonu. Ni po čemu razgovor nije bio spektakularan, tačnije, vođen je na način na koji su se nekada u Našoj Borbi pravili intervjui sa političarima u Srbiji - opozicionim, i tadašnjim vladajućim ukoliko bi razgovor prihvatili. Standardna informativna novinarska pitanja - korektni političarevi odgovori, sa produbljenom političkom porukom.
Zašto je onda taj intervju bio toliko citiran i zašto se iz njega moglo saznati, kao u nekom iskoraku u drugu realnost, ono što se iz inače brojnih istupa intervjuisanog zvaničnika ne može? Sigurno ne zato što su politički novinari Naše Borbe bili bolji od današnjih, jer nisu. Niti zato što je vlasnik tog glasila sredinom devedesetih - jedan takoreći agrarni tajkun - bio utopista očaran slobodnim novinarstvom, imun na političke uticaje i pritisak oglašivača.
Jer, nije.
Nego zato što je u tom međuvremenu od petnestak godina izrasla svemoćna pi-ar mašinerija kao posebna medijska industrija i proterala novinarstvo i informaciju u prevaziđene „formate“. Kao što je nemački kolega „dospeo“ u medijski prostor Srbije van tog domaćeg pi-ar sistema, tako je jedan normalan razgovor, koji je kao profesionalni novinar vodio sa političarem na vlasti, postao gotovo istorijski. I na duže staze, jedini intervju iz koga smo nešto uspeli zaista da saznamo. I nad čime smo mogli da se zamislimo, pošto je sloboda štampe i govora drugo ime za slobodu mišljenja.
Krajem prošlog veka, kada je u modi bila Frankfurtska škola postmarksizma, jako se diskutovalo o tezama, recimo, Herberta Markuzea da ste u kapitalizmu, za razliku od socijalizma, slobodni da iskažete svoje mišljenje, ali da to ništa ne može da promeni. Za razliku od socijalizma, koji nije mogao da se pohvali slobodom govora, ali su izrečene ideje mogle da promene stvari. E pa, sada imamo od svega pomalo. Slobodni smo da na društvenim mrežama javno izrazimo mišljenje o svemu što nas interesuje. Ali, koji deo od toga će se preliti u glavne medije, i da li će ili šta će od toga uticati na ljude, i njihove stavove, pa o tome odlučuju pi-ar službe, primenjujući svoje pi-ar tehnike.
Uključujući i to da li je pi-ar službenik trenutno dobro raspoložen i odmoran.
Zato, kao na grafitu „Ima li života pre smrti“, na virtuelnom zidu javnog prostora možemo pitati „Ima li slobode štampe mimo dirigovanih odnosa sa javnošću?“.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.