Vesti
22. 08. 2025.
Medijske reforme u Srbiji: Mnogo energije i novca, rezultati katastrofalni
U zemlji gde ne postoji vladavina prava, izmene zakona ništa ne donose
Nije čudno što je Aleksandar Vučić sve nervozniji i što su njegovi učestali medijski nastupi sve defokusiraniji. Politička kriza u Srbiji koja je nastupila nakon smrtonosnog pada nadstrešnice na novosadskoj Željezničkoj stanici 1. novembra prošle godine, odnosno višemesečna građanska pobuna, koja podrazumeva brojne demonstracije širom zemlje koje predvode studenti – ozbiljno je ugrozila arhitekturu njegove vlasti.
Noseći stubovi režima klecaju, unutar njegove stranke postoje ozbiljni sukobi, od Vučića prave otklon koalicioni partneri, u pravosuđu je pobuna, takođe i u policijskom sustavu (manje vidljiva, ali postoji).
Čak mu i neke kriminalne grupe polako okreću leđa, posmatraju kuda stvari idu i kalkulišu na kojoj krivini će iskočiti iz vozila koje ide u lošem pravcu: ne žele da završe u provaliji. Autokratski režimi svoju snagu crpe iz straha, a straha među građanima, uprkos pojačanoj represiji – sve je manje.
No, u jednoj oblasti stvari mu idu u prilog, itekako. Pogađate – medijskoj. Tu je i dalje svoj na svome. Ovaj bivši ministar informisanja u Miloševićevoj vladi koji je doneo i sproveo u delo drakonski (poznat kao Šešeljev) Zakon o javnom informisanju, koji je krajem devedesetih doveo do gušenja i gašenja mnogih nezavisnih medija u zemlji, odavno je prepoznao značaj javnih glasila i medijskih manipulacija.
Prepoznao je, na žalost, i to da su mnogi medijski poslenici, što je veoma teška tema o kojoj će se tek morati ozbiljno raspraviti, izuzetno klijentistički nastrojeni. Od dolaska na vlast, a verovatno i pre toga, uz pomoć saradnika sprovodi ozbiljnu, sveobuhvatnu i skupu operaciju kontrole i zloupotrebe medija, prvo u cilju stvaranja sopstvenog „kulta ličnosti“, potom za surovi obračun sa opozicijom i preuzimanje skoro celokupne političke moći u državi.
Snagu medija pod kontrolom Aleksandra Vučića osetio je čak i njegov dugogodišnji politički partner Tomislav Nikolić, koji je morao da se povuče u političku penziju nakon što je prošao njihov tretman. Jednog trenutka je svom političkom sinu zasmetao.
Nakaradni sistem i dalje funkcioniše
Totalitarni, propagandistički i populistički medijski sistem pod kontrolom režima, lagano, bez previše turbulencije i otpora, uspostavljen ubrzo nakon 2012. godine, pa onda „usavršavan“ u svojoj bahatosti i bezobzirnosti – ne samo da funkcioniše do danas, nego je i sve snažniji. U celoj Srbiji vi možete za tri-četiri minuta prebrojati medije koje imaju kritički (čitaj: profesionalan) odnos prema vlastima, a postoji ozbiljna opasnost da se ta cifra uskoro i značajno smanji, da iz ovog zbira nestanu neka najznačajnija imena.
Posle nedavnih dešavanja u United grupi (UG), koja je vlasnik nekoliko nezavisnih medija, situacija sa medijskim slobodama i medijskim pluralizmom u Srbiji, i ne samo u Srbiji, može značajno da se pogorša. Mnogi očekuju da se poslovni aranžman ove korporacije sa državom Srbijom, odnosno državnim Telekomom, odrazi i na uređivačku politiku njenih medija, pa čak i na njihov opstanak. Neki kažu da će korporativna poslovna politika neminovno dovesti do tupljenja kritičke oštrice medija UG, pa čak i do njihovog ugasnuća.
A u pitanju su najuticajniji nezavisni mediji u Srbiji, kao što su TV N1, TV Nova, dnevnik „Danas“, nedeljnik „Radar“ i njihovi portali. Ovo se ne odnosi na entertainment medije u vlasništvu korporacije: oni nemaju potrebu da menjaju uređivačku politiku, neće se ni gasiti, možda samo budu prodani.
Ako se odista desi da ovi „nepoćudni mediji“ budu ugašeni, onda je sreća u nesreći što UG nije uspela, a htela je, pre nekoliko godina da pokupuje bezmalo sve nezavisne lokalne portale po Srbiji. Da se to desilo, jednim udarcem bi bile pobijene bezmalo sve muve. Ovo je samo jedan u moru dokaza da korporativno novinarstvo nije ultimativni garant medijskih sloboda i medijskog profesionalizma. Naprotiv. Nećemo sada navoditi svetske primere, ima ih dosta.
E sada, sve ovo što pričamo ima itekako uticaj i na ceo region. Ne samo stoga što ova korporacija u zemljama regiona drži u vlasništvu važne informativne medije koji će, moguće, deliti sudbinu srbijanskih centrala. Ako se, recimo, oni ugase, situacija će biti maltene apokaliptična, pogotovo ako uzmemo u obzir nedavno gašenje Al Jazeera Balkans i prestanak rada Američke agencije za međunarodni razvoj USAID, koja je, pogotovo u BiH, podržavala nezavisno novinarstvo.
Stotine naših kolega biće bez posla, i to onih koji drže do svoje profesije, a ceo region – čak i ako ne dođe do gašenja ovih medija nego „samo“ usaglašavanja uređivačke politike sa interesima korporacije – počeće da liči na medijsku pustinju, uprkos društvenim mrežama i istraživačkim centrima. Bar što se tiče Srbije, ni društvene mreže i internet za režim nisu svete krave: i internetske slobode se mogu naći na udaru po ugledu na recimo Tursku ili Belorusiju.
Bosna i Hercegovina je posebno ranjiva. Nova medijska konstitucija regiona može dovesti do toga da vlast u Srbiji osnaži ionako već prevelik uticaj na medijsku scenu ove države, o čemu se već spekuliše u javnosti. Nije mnogo više otporna ni Crna Gora.
Tragikomedija zvana medijske reforme
Možda je tragikomična farsa pretežak imenitelj medijskih reformi koje se u Srbiji sprovode evo već dve i po decenije, a posebno intenzivno od dolaska SNS-a na vlast. Možda i nije, procenite sami. Medijske reforme podrazumevaju donošenje dve Medijske strategije (biće nekad i treća), izglasavanja novih i izmene postojećih medijskih zakona (Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima), stotine istraživanja i analiza medijske scene, i hiljade okruglih stolova, konferencija i savetovanja…
Sve se ovo uglavnom sprovodi u tzv. inkluzivnom procesu, koji pretpostavlja učešće relevantnih i onih manje relevantnih udruženja i organizacija, medijskih i onih kojih se mediji tiču, te monitoring kojeg sprovode međunarodne organizacije, odnosno koje aktivno učestvuju u kompleksnoj akciji, zajedno sa ambasadama zapadnih zemalja.
Na reforme su potrošeni milioni i milioni evra, novinarske i medijske organizacije su ušle u burn-out fazu, ulažući godinama ogromnu energiju i znanje u ceo proces, a rezultati su – malo je reći – katastrofalni. Sa tendencijom da budu još i gori.
Možda se sve ovo može nazvati i „igrom mačke i miša“. Institucije vlasti su spremne i imaju kapacitete na dogovore, na beskrajne sastanke i savetovanja, sa jasnom namerom da se ništa ne promeni, govorimo naravno o promeni na bolje. Savršeno se prave ludi i naivni u tim razgovorima, kao da medijska scena ne liči na pit-bul teritoriju.
Drže se jednostavnog pravila: u zakonima i drugim dokumentima može da piše šta god ko želi, mogu biti usaglašeni sa najvišim evropskim standardima, ali mi ćemo raditi po svome. U zemlji gde ne postoji vladavina prava, izmene zakona ništa ne donose. To zvuči logično. Kada se pogledaju obe Medijske strategije (i ona iz 2011. i ova iz 2020, kojoj ovih dana ističe rok trajanja), i kada se analiziraju zakoni i podzakonski akti proistekli iz njih, neupućeni posmatrač sa strane bi rekao – pazi, ovo sve manje-više dobro izgleda, nema tu mnogo zamerki. Mogle bi se neke stvari i prepisati.
Znaju vlasti u Srbiji da evropske birokrate uglavnom interesuje da udaraju kvačice na tzv. evropskom putu, da u svojim izveštajima napišu da su eto nešto uspeli, a da ne žele da gube vreme za ulaženje u suštinu, domete i efekte svoga rada. Neće oni, niti njihova deca živeti tu.
Kupovina vremena i prekid dijaloga
Vlast igra i na čuvenu kupovinu vremena. Što bi rekli Vojvođani – ima se kade! Njoj se ne žuri. Navedimo primer: Medijskoj strategiji iz 2011. godine istekao je rok 2016, a nova je donesena tek 2020. godine. Ovoj novoj rok, kako rekosmo, ističe, a šanse da se novi dokument izradi u roku od par godina je ravna nuli. Isto tako stoje stvari sa implementacijom rešenja iz strateških dokumenata: samo polako, ništa ne košta! Neka rešenja se nikada neće ni pojaviti u zakonu, a i kada tamo osvanu, neće dodirnuti stvarnost. Srbiji odgovara da bude večno na evropskom putu (crpi novac iz evropskih fondova), a to izgleda odgovara i Evropljanima. Vi kao idete ka EU, a mi kao hoćemo da vas primimo.
Relevantne medijske i novinarske organizacije se godinama nalaze u nebranom grožđu, nezgodnoj poziciji. Rade onaj posao za šta su osnovane, ali… Sa jedne strane, ulažu maltene sve resurse u medijske reforme koje su odavno izgubile bilo kakav smisao, a sa druge se nalaze pod pritiskom članova i dela javnosti – mnogi smatraju da pregovore sa ovom vlašću, koja je deklarisani neprijatelj medijskih sloboda i profesionalnog novinarstva, treba odmah prekinuti.
Tu su i međunarodne organizacije i zapadne ambasade koje ih teraju u dijalog i učešće u mnogobrojnim komisijama (za zaštitu bezbednosti novinara, za donošenje novih zakona i implementaciju Medijske strategije, ne može čovek sve to ni pohvatati), dok vlast istovremeno stvara paralelnu mrežu svojih organizacija, koje uglavnom liče na karikature i svakako nisu reprezentativne, ali to nije bitno.
Bitno je da su ubačene u sve procese i unose zabunu, a nedavno je osnovana i Asocijacija novinara Srbije koja okuplja vodeće režimske propagandiste. Ovo će definitivno postati reprezentativna organizacija, ali onih novinara koji su odavno izgubili pravo da se nazivaju tim imenom.
Zapadni ambasadori kažu NUNS-u, UNS-u i drugim ozbiljnim asocijacijama – koji bi trebalo da budu njihovi prirodni partneri jer se iskreno zalažu za evropske vrednosti – da ih neće više smatrati relevantnim sagovornicima ukoliko izađu iz pregovora sa državom koja vodi antievropsku politiku. Zvuči blesavo? Valjda će njihovo mesto zauzeti pomenuti ANS, odnosno medijski poslenici koji na dnevnom nivou više puta krše Kodeks novinara Srbije, ali i civilizovane norme ponašanja.
Početkom februara grupa nevladinih udruženja – među kojima i NUNS, Asocijacija medija i manje medijske i novinarske asocijacija – prekinula je ipak dijalog sa režimom Aleksandra Vučića, u kontekstu građanskog bunta i eskalacije represije države nad demonstrantima, te dramatične zloupotrebe institucija. Saopštili su da se povlače iz članstva, formalnog ili neformalnog, u radnim grupama Vlade i ministarstava, kao i u drugim stalnim ili ad hoc telima u čiji rad su bili uključeni. Iako žele da daju doprinos uspostavljanju funkcionalnog institucionalnog sistema, svesni su da dijalogom režim samo fingira demokratske procese, kažu.
Vlast se nije previše uzbudila zbog ovoga. Prvo, zbog toga što iz dijaloga, kada je reč o medijskim stvarima, nisu izašla sva relevantna medijska i novinarske udruženja, a drugo zbog toga što su međunarodne organizacije i ambasade izlazak iz dijaloga osudili i sve rade da ga ponište.
Pa su neke bukvalno naterali da ga obnove. Ne kriju da i dalje, i pored svega, podržavaju vlast Aleksandra Vučića. Kažu, ko zna ko će doći posle njega. Možda neki ultranacionalisti i rusofili. Iako dobro znaju da je 95% ultranacionalističkih i ruskofilskih organizacija i pojedinaca inkorporirano u Vučićevu piramidu moći.
Šta sve ovo u praksi znači
Ukratko da kažemo šta višedecenijska igra mačke i miša, ili tragikomična farsa zvana medijske reforme – zapravo jeste u praksi. Pojednostavljeno rečeno, vlast zadržava i pojačava uticaj na bezmalo sve medije (taj uticaj bi se bukvalno mogao nazvati – uređivanjem medija), a stručna javnost se bori da to spreči, odnosno da zaštiti uređivačku autonomiju, obezbedi medijski pluralizam, javni dijalog, izveštavanje u skladu sa javnim interesom i etičkim kodeksom, nezavisan rad Regulatornog tela za elektronske medije, zaštiti bezbednosni i materijalni položaj novinara, ukratko profesiju… Želi i da se jasno i detaljno urede državna davanja u medijsku sferu. I tako dalje.
Kada bi se sudilo po tome što se našlo u aktima, stručna javnost je uspela. Suština svih strateških i zakonskih odredbi svodi se na: država izlazi iz medijske sfere, iz vlasništva nad medijima, ali se novac građana i dalje usmerava ka javnog informisanju u skladu sa potrebama građana, ka onim medijima koji u najvećoj meri drže do javnog interesa i profesionalnih standarda. Država omogućava ravnopravnu tržišnu utakmicu, ne meša se – nema šanse – u uređivačku politiku, ali podržava medijske sadržaje koji su kvalitetni i nisu komercijalni ali su izuzetno društveno bitni.
Elektronske medije, poštovanje zakona i podnetih elaborata prati nezavisno telo REM. Novac građana se usmerava prema medijima kroz nezavisne komisije koje čine medijski stručnjaci visokih stručnih i moralnih načela. Javnim medijskim servisima rukovode i u njima rade stručna i visokomoralna lica. Otprilike tako stvari stoje na papiru.
A sada kako to izgleda u stvarnosti, kada se izađe iz strateško-zakonskih bajki. Već smo o tome nešto rekli, ali hajde da povučemo nekoliko crtica.
Projektno sufinansiranje medija se pretvorilo u svoju suprotnost: novcem građana se – iz godine u godinu sve više i sve bahatije – plaćaju mediji koji svakodnevno i brahijalno krše etičke i profesionalne standarde, uz izigravanje procedure. Odluke o dodeli sredstava donose ljudi koji samo potvrđuju ono što je dogovoreno u vladajućoj stranci. Državni novac se i na mnoge druge načine odliva ka režimskim medijima.
Njih finansiraju i firme bliske vlasti, koji dobijaju unosne državne poslove ili kojima se pogoduje na druge načine. Nagrađeni mediji sa druge strane produkuju paralelnu stvarnosti, u kojoj recimo postojeći protesti ili ne postoje, ili se nipodaštavaju, svakako se njihovi organizatori proglašavaju neprijateljima društva. Samo tri velika korisnika državnih fondova („Informer“, „Alo“ i „Novosti“) su, kao primer, u proteklih šest meseci objavili bezmalo 6.000 manipulativnih sadržaja o protestima, prema istraživanju koje je sproveo novosadski Fake News Tragač.
Novinarima nezavisnih medija se svakodnevno preti, na njih se i fizički nasrće, a glavni generatori mržnje prema njima jesu predstavnici najviše vlasti. Naravno, ne postoji adekvatna reakcija državnih organa, naprotiv. REM je telo kojim ordiniraju stranački kadrovi, a sada je već neko vreme obezglavljeno, što vlasti zapravo i odgovara. Da je radilo po zakonu, veliki broj televizija bi zbog kršenja zakona odavno prestao sa radom, uključujući sve one koje imaju nacionalnu frekvenciju i koji se nalaze u potpuno neprikrivenoj službi vlasti. Ravnopravna tržišna utakmica ne postoji ni u snovima: jedni se favorizuju i filuju državnim novcima, a drugima se onemogućava rad. Država koristi sve moguće načine da im zagorča život. Javni medijski servisi podsećaju na državne televizije u vreme jednostranačja, uz znatno niži profesionalni i kulturni nivo.
Promene zakona
Iako se u Srbiji trenutno dešava politički i društveni zemljotres, iako njena medijska scena doživljava mnogobrojne negativne ocene međunarodnih organizacija i tone na komparativnim top-listama medijskih sloboda u svetu, iako se mediji politički i brahijalno zloupotrebljavaju uz korišćenje ordinarnih dezinformacija, govora mržnje i poziva na nasilje, iako vlast neprestano targetira nezavisne medije i novinare, maltene pozivajući na njihovu likvidaciju – ključni akteri medijskih reformi se ponašaju kao da je sve zapravo u najsavršenijem redu. Misli se na vlast i predstavnike međunarodne zajednice, i sve brojniju grupu režimskih asocijacija.
Dvadesetog juna su usvojene izmene i dopune tri medijska zakona, onako na brzinu, bez ikakve javne rasprave, čini se čisto forme radi. Evropska komesarka za proširenje EU rekla je da je u pitanju „ohrabrujući korak“, da je važno da Srbija održi „zamah“ i „nastavi ka putu ka EU“. Odavno je, kako rekosmo, postalo nebitno kakve novine ove promene zakona donose, važno je da se negde napiše: evo, ovo je urađeno. Iz procesa su isključene asocijacije, sve se odvijalo na liniji Skupština Srbije-Brisel.
Koliko vlast drži do medijskih zakona, pa i zakona uopšte, najbolje je definisao sam Vučić. „Medijski zakoni… To je (odmahuje rukom) nešto što su gurali ljudi jer su Evropljani tražili. Nemam pojma ni šta je sadržina tih zakona, jer to ne interesuje nas obične građane. To interesuje elitu“, rekao je on. Koliko drži do medija i usaglašavanja medijskih zakona sa evropskim standardima kazuje i činjenica da je za ministra informisanja i telekomunikacija postavio ultranacionalistu Borisa Bratinu, koji je poznat po tome što je javno palio zastave EU i što je recimo Paradu ponosa u Beogradu nazivao „procesijom bolesnika“. Ovaj lik je nedavno optužio nezavisne medije da vode „rat protiv države“. A njegov saradnik je rekao da novinari i mediji ne bi trebalo da učestvuju u izradi medijskih zakona, jer je to kao da pedofili učestvuju u izradi zakona o zaštiti dece.
Koliko su važni (medijski) zakoni u Srbiji, svedoči i slučaj Telekoma Srbije. Ova državna kompanija je godinama, potpuno suprotno zakonima koji su zabranjivali državno vlasništvo u medijskoj sferi, bila osnivač velikog broja elektronskih glasila. Poslednjih godina je to bezakonje legalizovano. Evropljani rekli: ma nema veze, i u Evropi državne kompanije imaju svoje medije. Ne tiče ih se kako izgledaju mediji kojima je osnivač Telekom. Niti kako prolaze novinari u tim medijima. Pogledaj recimo slučaj „Euronews“.
Asocijacije su se pobunile zbog predloženih restriktivnih članova Zakona o javnom informisanju i medijima (84. i 85.), koji su se odnosili na prezumpciju nevinosti, a koji bi značajno otežali rad istraživačkih novinara. Brisel je potvrdio da ta rešenja nisu dobra, pa su ona sklonjena. Nije prvi put da vlast u zakone pokuša da ugura nešto što izaziva revolt stručne javnosti, pa onda to povuče. Sada je to već prastara fora. Promenama zakona je olakšano državi da finansira novcem građana svoje medije, ali to je radila i do sada. Džaba papira. Inače, te papire kojima su izmenjeni i dopunjeni zakoni, članovi radne grupe za izradu medijskih zakona iz novinarskih i medijskih udruženja videli su tek kada su usaglašeni između Beograda i Brisela.
Klaster i REM
Osim da usvoji izmene zakona, vlast se žuri i da izabere novi Savet REM-a. Ostaje još i da se izmene i zakoni o izbornom procesu po preporuci ODIHR-a, a i to će se već nekako smandrljati. Ako je verovati predsednici parlamenta Ani Brnabić. Ukoliko sve uspe da spakuje, onda će Srbiji zauzvrat biti otvoren Klaster 3 u procesu pristupanja EU, koji podrazumeva i novac iz fonda „Plan rasta“. Koliko smo informisani, deo novca je već pristigao. Na lepe oči i na obećanja.
Pre neki dan je Brnabić rekla da se približava kraj izboru novih članova Saveta REM-a, odnosno da je zaključena lista u sedam kategorija, te da se očekuje analiza OEBS-a o spornim kandidatima u dve kategorije. Ova vest je izgleda zaista samo za elitu – treba se baš potruditi da se skonta šta se iza nje krije.
Krenimo redom. Odavno je već i u domaćim i međunarodnim istraživanjima i analizama REM označen kao jedan od ključnih problema medijske scene Srbije. U svojim izveštajima Evropska komisija dugo već izražava zabrinutost zbog njegove „političke pristrasnosti“, sve do danas.
Savet REM-a je upravno telo ove institucije i njega po Zakonu o elektronskim medijima, usvojenom u oktobru prošle godine, treba ponovo izabrati, odnosno „resetovati njegov rad“. U Savet se bira devet predstavnika različitih društvenih grupacija. Narodna skupština odlučuje između stručnjaka odnosno „stručnjaka“ koje predlažu tzv. ovlašćeni predlagači (nezavisna regulatorna tela, univerziteti, udruženja elektronskih medija, udruženja novinara, filmska i scenska udruženja, udruženja koja se bave zaštitom slobode izražavanja, udruženja koje se bave zaštitom dece, crkve i nacionalni saveti nacionalnih manjina).
Novi zakon donosi i nove, zahtevnije kriterijume za ovlašćene predlagače (koliko članova imaju, koliko dugo rade, itd.) i za predložene kandidate, insistirajući na njihovoj eskpertizi i iskustvu. Izgleda da se režim u ovom slučaju malo preigrao, jer je verovao da će lako izigrati i ove zakonske odredbe, da će ponovo lako izdejstvovati telo pod punom kontrolom, odnosno da će u Savetu sedeti oni koji će neprikriveno sprovoditi odluke donesene u vladajućoj stranci i u Predsedništvu Srbije. Ispostavilo se da stvar ne ide lako, jer vlast nema ni dovoljno stručnih osoba koji bi ispunili zakonske kriterijume, a ni dovoljno kooperativnih i relevantnih organizacija koje bi predložile njihove kandidate. Čitav proces je tako zaglavio. Stvar nije jednostavno „ishendlovati“ i nije baš moguće provući kandidate i predlagače koji apsolutno ne ispunjavaju niti jedan kriterijum.
Sa druge strane, nevladin sektor se dobro organizovao i animirao vrhunske eksperte i ljude od neupitnog integriteta da se kandiduju za članove Saveta. Oni su međutim napustili ovaj proces, odbili su da učestvuju u kršenju zakona. Podsetimo da je i prethodni postupak izbora članova Saveta REM-a obustavljen u januaru ove godine, iz istih razloga, a da je novi konkurs za članove ovog tela raspisan na zahtev studenata, koji su, iznoseći ga, dve nedelje blokirali ulaz u Radio-televiziju Srbije.
Taman kada se učinilo da će i ovaj, drugi pokušaj biti završen neuspehom i raspisivanjem novog konkursa, ambasadori zapadnih zemalja su se strastveno uključili u proces, insistirajući od novinarskih i medijskih udruženja i drugih građanskih organizacija da se vrate u proces, odnosno da mu daju legitimitet. Održan je niz sastanaka zapadnjaka, predstavnika vlasti i asocijacija, u raznim formatima. Pomalo su podsećali na pijacu. Ambasadori su nezavisnim organizacijama nudili prvo tri od devet članova Saveta, a onda se došlo do podele 5/4 u korist režimlija. Vlast će, kažu, imati prostu većinu, ali se zato najvažnije odluke donose dvotrećinskom. Kao, to je nekakva pobeda. Trenutno nije baš najjasnije kakav status imaju oni koji su napustili proces.
Iz nekog razloga, država je poslala u Beč pravnici Jana Bratua, aktuelnog predstavnika OEBS-a za slobodu medija i bivšeg ambasadora OEBS-a u Srbiji, da razmotri zakonitost kandidatura koje su podnele organizacije koje se bave zaštitom dece i slobodom izražavanja. Teško je reći šta ovo znači, da li je u pitanju kupovina vremena, ali je sigurno da se odgovor neće dobiti tako brzo, pošto je u pitanju komplikovan posao koje treba da obavi osoba koja ne zna ovdašnje jezike i prilike, što će joj zasigurno otežati posao.
Nije prvi put da vlast igra sličnu igru. Sa jedne strane, nudi ustupke, sa druge u rukama drži i nož i pogaču: ima većinu u skupštini koja će na kraju izabrati članove Saveta. A ona voli da pobeđuje ubedljivo. Možda se na kraju ova pijačna utakmica završi 9/0 u korist režima. To bi zapravo bio i najlogičniji ishod, sudeći po prethodnim iskustvima.
Svima je to odavno jasno, ali mnogi to neće reći: problem medijskih sloboda u Srbiji je politički problem. Ne može se rešiti bez promene vlasti.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.