Vesti

06. 10. 2008.

Izvor: Standard

Smenjuje me Tadić

U razgovoru za Standard dan pred smenu Smajlovićeva je bila uverena da će ona i Srđan Janićijević u paketu napustiti Politiku. Veruje da neće biti teško pronaći zamenu za nju u vidu nekog ko će biti podobniji za DS.
Glavna i odgovorna urednica Politike Ljiljana Smajlović apsolutno je uverena da su joj odbrojani dani na mestu prvog čoveka najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. Takođe je sasvim načisto da je njena smena "gola politička odluka", i u tom smislu je, kaže, sigurna da će posle nje biti progonjen i njen koncept novinarstva, a strahuje da će progonu biti izložene i kolege sa kojima je za poslednje tri godine uspela da preobrazi Politiku.
S kakvim osećanjem dolazite na posao posle objavljene inicijative za raspisivanje konkursa za novog glavnog urednika Politike?

- Ja se u redakciji dobro osećam. Mislim da ovde postoji tim koji na sličan način gleda na suštinu slobodnog novinarstva.

Član Upravnog odbora Politike a.d. Slobodan Marković rekao je u Utisku nedelje da se razlog za promenu na mestu glavnog urednika krije u lošem poslovanju Politike?

 - Mislim da me ne smenjuju zbog navodne finansijske veze između vrednosti akcija Politike a.d. i tiraža lista Politika, koji se inače trenutno nalazi u usponu.

Taj tiraž je, kako je saopšteno, između 70.000 i 75.000 primeraka. Koliki je bio tiraž u decembru 2005. godine, kad ste imenovani za glavnog i odgovornog urednika?

- Tiraž je tada bio između 80.000 i 85.000, ali taj broj je uključivao i nekoliko hiljada besplatnih primeraka koje je poslovodstvo ukinulo. Vlasnici su insistirali na kresanju troškova i po cenu smanjenja tiraža, pa su ukinuti ugovori za izvoz u Crnu Goru, Makedoniju i još neke zemlje. U avgustu ove godine tiraž je bio 75.000. Kada se tome doda naše Web-izdanje, čita nas više ljudi nego pre tri godine, iako smo uvođenjem Web-izdanja izgubili neke čitaoce štampanog lista. S druge strane, kada smo došli, prosečni čitalac Politike imao je 60 godina, a sada ima 50. Naši čitaoci su najimućniji i najobrazovaniji ljudi u zemlji, promenili smo ono što se zove ciljna grupa, a to je ono što svake novine priželjkuju zbog oglašivača.

Iz sindikata vas, međutim, optužuju da ste rasterali oglašivače?

- Tačno je da smo ove godine imali manji rast oglašavanja nego što je poslovodstvo planiralo. Koliko je meni poznato, u ovoj zemlji oglase kontrolišu tri kompanije koje su u vlasništvu Srđana Šapera, Branislava Dimitrijevića, koji je član UO Politike, i Dragana Đilasa. Kada sindikat i UO Politike a.d. pokušavaju da me optuže za manji rast oglasa u ovoj godini od projektovanog, nisam sigurna da su u to ukalkulisali mogući bojkot ljudi koji upravo imaju nameru da nateraju Politiku da vodi uređivačku politiku koja se njima sviđa.

Osim primedbe u vezi sa oglasima, sindikat Politike vas optužuje da ste dovođenjem ljudi sa strane narušili odnose unutar kuće?

- Ja sam zatekla jednu demoralisanu redakciju, kroz koju je bilo neophodno da produvaju neki sveži vetrovi. Mislim da je to izvedeno vrlo uspešno, da je redakcija sjajno prihvatila te nove ljude i da je došlo do izvanredne sinergije između postojećih mlađih novinara i novih ljudi, koji nisu došli uplašeni i spremni da se nagode sa bilo kim.

Ta sinergija je, čini se, izostala sa starijim kolegama?

- Mislim da je to slučaj sa vrlo malim brojem starijih kolega. Akcija Boška Jakšića, Ljube Stojadinovića i još nekoliko ljudi iz tadašnjeg Izvršnog odbora tog jednog sindikata bila je pokušaj zaštite nekih starih privilegija. Čula sam kako je na Televiziji B92 Boško Jakšić, upitan kako to da tek sada iznosi nešto što je potpuno suprotno onome što je godinama pisao, odgovorio rečima: 'Sada se to može!' E, pa ja mislim da sam ja prvi urednik u ovoj kući u zadnjih dvadesetak godina kod kog su ljudi stvarno mogli da kažu šta misle, i meni je jako drago da su i Stojadinović i Jakšić iskoristili priliku.

Da li je ta otvorenost prema različitim mišljenja najveća tekovina vaše uređivačke politike?

- Mislim da jeste.

Kritičari vaše uređivačke politike tvrde da u Politici ipak pretežu ovi koji imaju opozitno mišljenje, pri čemu se najčešće pominju Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović. Da li je uopšte tražen taj balans između kolumnista različitog mišljenja?

- Trudim se da u kolumnama budu različite struje mišljenja. Nije cilj da se postigne balans između DS i DSS. Zbog toga mi je bilo žao što nije bilo ljudi koji bi umeli da pišu, a zastupaju radikalsku politiku.

Zašto ih nije bilo?

- Nisam umela da ih nađem.

Kako su u Politiku došli ovi koji sada pišu?

- Zatekla sam dosta ljudi koji nude rubrike.

Antonić i Vukadinović su se ponudili?

- Sa njima je saradnja ugovarana i pre mene. Uvek bih ih zadržala i, pravo da vam kažem, s obzirom na to da je na mene vršen takav pritisak zbog Antonićevih i Vukadinovićevih kolumni, ja bih radije pred streljački vod otišla nego da ukinem bilo kome od njih kolumnu. Ponudili smo i Biljani Srbljanović da piše za Politiku, ali ona to nije htela. Tražili smo to i od Čede Jovanovića, i to u vreme kada je Vojislav Koštunica uveliko bio na vlasti.

Lično ste zvali Jovanovića da piše za Politiku?

- Da. I on mi je obećao da će pisati kolumnu, a onda, kad je trebalo da pošalje prvu, nije se javljao na telefon. U stvari se samo izvlačio. Na kraju je rekao da neće da piše ne znam već pod kojim izgovorom.
Kako je došlo do toga da se otvori ovaj front Politike prema DS?

- Mislim da je bilo više kritike na račun Vojislava Koštunice nego na račun Borisa Tadića.

Navedite neki primer za tu tvrdnju?

- Evo, mi smo objavili redakcijski komentar posle novogodišnje žurke sa Svetlanom Ražnatović koji Koštunici sigurno nije bilo prijatno da pročita. Tražili smo i ostavku Koštunicinog ministra odbrane zbog nesreće u Paraćinu.

Da li je bilo nekih reakcija iz Koštuničinog kabineta?

- Naravno da nije bilo. A kada je o DS reč - da, objavili smo tekst o računima Nenada Bogdanovića nakon što je priča o njemu dospela u javnost.

Ali u koju javnost? U DS tvrde da je to, pre nego što se pojavilo u Politici, izašlo još samo u tabloidima.

- Izvinite, tabloidi vrlo često objavljuju tačne informacije. Ali mi nismo to objavili zato što je Kurir preneo. Mi smo raspolagali istim podacima, koje ne bismo objavili bez dokaza da nisu i bez nas dospeli u javnost. Za mene je bitno da građanin koji izdvoji 30 dinara ujutro za Politiku ne mora da kupuje i druge novine zato što ja ne želim da se zamerim vladajućoj stranci.

Da li ste tada imali procenu kakva će poruka na taj način biti poslata, da će pokojni gradonačelnik pričom o bankovnim računima praktično biti kriminalizovan?

- Ne sećam se da smo se bavili pitanjem kakva će poruka biti poslata. Naravno da mi je bilo jasno da poruka neće biti da je Bogdanović bio pošten i skroman gradonačelnik.

Sa ove tačke gledišta, da li bi Politika ponovo objavila takvu vrstu informacije?

- Ja se nadam da će Politika i ubuduće objavljivati takve informacije, mada nemam veru da hoće. Mislim da ta potpuno preterana reakcija DS, taj stav Dragana Đilasa da ne može da govori za Politiku dok se Politika ne izvini, da se sve to radi pre svega da bi Politika zapamtila da više nikad ne sme da se usudi da na sebe navuče bes DS.

Posle toga je bilo još nekoliko varničenja sa DS, pre svega u intervjuu sa predsednikom Borisom Tadićem, gde je na neobičan način ubačena izjava njegovog savetnika Nebojše Krstića.

- Tačno je da se savetnik predsednika na neobičan način ubacivao u razgovor.

Meni je potpuno strano poimanje novinarstva po kojem bi trebalo da sakrijem deo razgovora kako čitaoci ne bi stekli pogrešan utisak o predsedniku i njegovom savetniku.
Da li je intervju koji je poslat na autorizaciju sadržao i taj deo u kojem se pominje Krstićevo ubacivanje?

- Naravno. Predsednikov savetnik je rekao: 'Haj'te da spustimo loptu.' Pitala sam ga šta predlaže da objavimo, a on mi je poslao verziju intervjua sa izbačenim pitanjima i odgovorima. Nisam mogla da pristanem da prepravim intervju, i to je kriterijum koji koristimo i sa Vojislavom Koštunicom i svim ostalim sagovornicima.

Da li su Koštunica ili njegovi saradnici imali slične zahteve?

- Nisu. Inače, intervju sa Vojislavom Koštunicom u Politici je bio jedan od retkih koji Vlada nije okačila na zvaničan sajt. Zaključili smo da im se taj razgovor nije dopao pošto narednih 14 meseci nismo dobili intervju od njega.

Sukob sa Tadićem i njegovim kabinetom konačno je doveo do inicijative za vašu
smenu i izbor novog glavnog urednika. Vi nemate dileme da je to razlog?

- Meni je to potpuno jasno. Očekivala sam to još od izborne noći, kada je predsednik Tadić rekao da će srediti stanje u medijima.

A da li je posle toga bilo komunikacije sa kabinetom predsednika?

- Ne. Način na koji sam se ja štitila od pritisaka na ovoj funkciji je da obelodanim pritiske. Kada je Miroslav Mišković vršio pritisak na mene, moje urednike i novinare, ja sam odlučila da to obelodanim. Kada ljudi znaju da će njihovi pritisci da izađu u javnost, oni se, verujte mi, uzdržavaju barem od direktnih pritisaka.

Gospodin Marković u Utisku nedelje tvrdi da je Sindikat vršio pritisak na Upravni odbor Politike.

- Gospodin Marković je nalazio različite izgovore. Prvi izgovor bili su finansijski razlozi. Drugi da ne može da živi od pritiska Sindikata. Mislim da su i jedno i drugo samo izgovori, a da su ovi politički razlozi o kojim sam govorila pravi razlog. Ali, ne čudi me što gospodin Marković, ali ni gospođa Sonja Liht, ne žele to javno da kažu.

Gospođa Sonja Liht se ovim povodom oglašavala samo kroz saopštenja. Imate li direktnu komunikaciju sa njom?

- Bile smo vrlo dobre poznanice, a bila sam i predavač u njenom Fondu za političku izuzetnost. Bilo je strašno mnogo prilika da ona kaže da li ima primedaba na moju uređivačku politiku. Nikad nije iznela nijednu. Nisam imala sa njom nijedan razgovor o Politici otkako je izabrana, ali ne verujem ni njenim objašnjenjima ni objašnjenjima gospodina Markovića. Mislim da se ona Sonja Liht koju sam ja poznavala nikad ne bi upustila u smenu glavnog urednika Politike.

Gospodin Marković je izjavio da je inicijativa za javni konkurs nedvosmisleno došla od rukovodstva Politike NM, tačnije generalnog direktora Srđana Janićijevića. Janićijević se pak oglasio sa dva saopštenja, koja su u velikoj
meri bila različita.

- Jako se insistira na razlici imeđu ta dva Janićijevićeva obraćanja javnosti, ali je suština u tome da je on u oba pisma rekao: 'Nisam dao inicijativu da se smeni Ljiljana Smajlović!'

Ali postoji jedna bitna razlika. U prvom pismu on pozdravlja praksu javnog konkursa, dok u drugom kaže da je to nekakav relikt samoupravnog socijalizma?

- Mislim da je on u drugom pismu rekao da redakcije obično ne biraju glavne urednike. Evo, mogu da vas obavestim da je u kuću Politika u ponedeljak stigla ta inicijativa za javni konkurs za glavnog urednika. Redakcija ipak neće odlučivati o izboru. Biće konsultovana, ali njen stav neće ni na koji način obavezivati poslovodstvo. Tako je bilo i do sada. Nemam ništa protiv da se bira i sa konkursom i bez konkursa, ali mislim da Janićijević nije ni na koji način bilo koga doveo u zabludu kada je rekao da to nije praksa.
Osim različitog stava o javnom konkursu, on je prvi put rekao da je dobrodošla promena, da bi u drugom obraćanju rekao da ne treba menjati vas i vaš tim.

- On je rekao da je ponosan na saradnju sa mnom, ali da ne osporava da su promene dobre. Nije rekao 'promena glavnog urednika'. To je bio pokušaj da se ljudi koji žele promenu glavnog urednika ohrabre da kažu kakve promene žele.

Kakva je uopšte njegova pozicija u čitavoj priči o vašoj smeni?

- Nisam bila pod pritiskom zato što se meni niko iz DS nije obraćao direktno unazad nekoliko meseci, ali, koliko znam, Janićijević jeste. Očekujem da će morati da plati cenu toga što nije postupio po očiglednom zahtevu da traži moju
smenu.

Da li vam je rekao: 'Ljiljana, taj i taj je došao kod mene i tražio vašu smenu?'

- Ne. I nisam sigurna da mu je to tako rečeno. Mislim da se ovde postupa u rukavicama, u nameri da se ne ostave otisci prstiju. Na njega je na jedan nepošten način vršen pritisak da obavi taj posao za nekog drugog. Znači, Upravni odbor Sonje Liht je hteo da bude to divno telo koje će demokratski birati glavnog urednika, a tražio je od Janićijevića da on obavi prljavi deo posla.

Inicijativa za raspisivanje javnog konkursa za novog glavnog urednika je, kažete, stigla, ali i dalje nema vaše smene?

- Postoji problem što samo Srđan Janićijević ima ovlašćenje da smeni glavnog urednika, i to je glavna smetnja. Otud sav ovaj udar na njega.

I šta dalje? Radite i čekate rasplet?

- Ako Srđan Janićijević bude smenjen ili pod bilo kojim drugim pritiskom odstranjen odavde, ja ću pre svega u znak solidarnosti sa njim otići. Ne želim da radim u kući u kojoj čak ni vlasnici nemaju dovoljno poštenja da otvoreno kažu šta žele.

Šta na sve ovo kažu nemački vlasnici Politike?

- Primetila sam da se i Sonja Liht i Slobodan Marković pozivaju na nemačkog vlasnika. Važno je da razumete da je uređivačka politika u nadležnosti srpskog vlasnika. On ima zlatni glas kad je reč o izboru glavnog urednika. U tom smislu
bilo bi potpuno neprilično da ja sad kažem: 'Evo, Srđan Janićijević sad tvrdi da me on ne smenjuje, znači ostaje još VAC.' Od ta dva čoveka, na koje se izgovara Marković, ostaje još Verner Herić, znači Verner Herić smenjuje LiljanuSmajlović. Mislim da to nije tačno. Ljiljanu Smajlović smenjuje Boris Tadić, pa nije fer da sada optužujemo VAC.

U javnosti se već licitira sa novim glavnim urednicima Politike. Postavlja se pitanje šta čeka vašeg naslednika?

- Ovo je sada sjajna redakcija i ove novine sada stvarno imaju perspektivu.
Mislim da će biti lako naći nekoga ko će biti politički podobniji za DS i Borisa Tadića. Naše tržište ne oskudeva takvim ljudima i mislim da neće biti teško popuniti ovu stolicu. Dakle, ja verujem u ove novine i ovu redakciju, i u neku ruku mislim da je uspeh gotovo zagarantovan i čoveku koji dođe posle mene.

I po cenu da ljudi koje ste doveli budu izloženi progonu?

- To jeste duboko onespokojavajuće, i to je ono što meni zagorčava ove poslednje dane, ali ipak će ovde biti neke javnosti, ipak će moći o tome da se govori. Meni je žao što nemam nikakvog načina da unapred zaštitim neke ljude, ali nemam načina da zaštitim ni sebe.

Antrfile : Nemam planove, ali računam da ću naći posao

Da li vam ovih dana, otkako je otvorena priča o vašoj  smeni, stižu ponude za angažman iz drugih redakcija?
- Moram da kažem, ne previše. Ja sam sada kao onaj vruć krompir. Ali pošteno govoreći, ni ja ne znam za koji bih list volela da radim. Nemam nikakve planove. Ovo je vrsta bitke u kojoj se ne sme imati rezervna domovina. Pošto, naravno, već mesecima znam šta se sprema, meni je bilo bitno da ovo radim kao da je jedina stvar na svetu, kao da su ovo jedine novine na svetu i nisam
pravila nikakve kalkulacije, nemam nikakve planove, ali računam da ću naći posao i mislim da nije ništa tragično što neću biti na ovom poslu. Kad sam dolazila, mislila sam da se neću zadržati ni godinu dana. Imala sam odrešeneruke. Desila mi se jedna od najboljih stvari koje se mogu desiti u novinarstvu- da čovek može slobodno da radi svoj posao.

Ne bih menjala Politiku za Vašington

Prošle godine negde je objavljena vest da ste bili u igri za ambasadorsko mesto u Vašingtonu?
- Možda je neko pravio takve planove, ali biti glavni urednik Politike neuporedivo je važnije mesto nego mesto ambasadora u Vašingtonu. Nikada me, u poređenju sa mestom glavnog urednika Politike, nije zanimao nikakav drugi posao. Ovo je za novinara najvažnije i najbolje moguće radno mesto. Nažalost,  nisam u to uspevala da ubedim svoje kolege. Jer svi misle da, ako vam se mesto ambasadora ponudi, da je to neodoljivo. A to je takva glupost.