Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
02. 04. 2012.
Grupni žurnalistički portret s damom
Lepša strana istorije srpskog novinarstva
Upućeni tvrde da novinarstvo nije profesija, već poziv. Četvrti, uz ona tri sveta, već kanonizovana: učitelj, lekar i sudija. Da ta tvrdnja nije pretenciozna i neskromna, dokazuje i jedna izvanredna knjiga-monografija „Velikani srpske štampe“ Dimitrija Boarova i dr Vladimira Barovića. Izdanje je skorašnje, a naslov se pojavio u „Službenom glasniku“, u biblioteci simboličnog naziva „Svedoci epohe“.Ova knjiga sadrži portrete 26 vrhunskih novinara iz 19. i 20. veka, koji su, po mišljenju autora, obeležili istoriju srpske štampe. Među njima je samo jedna žena – Milica Jakovljević, poznatija kroz književni pseudonim Mir-Jam.
Uz nesumnjivi doprinos srpskom novinarstvu u svojstvu svedoka vremena, odabrane ličnosti su zabeležene i u istoriji književnosti, prevodilaštva, medicine, diplomatije, politike... Bili su vrhunski obrazovani, po renesansnom modelu, kompetentni, nezavisni, kreativni - a takve sposobnosti su potrebne i današnjim i budućim novinarima.
Boarov i Barović su kao predavači na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu svojevremeno počeli pripreme i istraživanja za kurs Velikani srpske štampe. Taj posao je bio podjednako i težak i zanimljiv, a vremenom su shvatili da od sakupljenog materijala može da nastane višestruko korisna knjiga.
Od ideje pa do istoimenog naslova prošlo je pet godina, a ovo izdanje nije samo univerzitetski udžbenik i svedočanstvo o značaju jednog poziva, već krajnje zanimljivo štivo svima koji vole da čitaju.
– O istoriji srpske štampe postoje dobre studije Vasilija Krestića, Duška Popova i drugih, ali o ličnostima srpskog novinarstva nema mnogo naučne literature – objašnjava Dimitrije Boarov.
– Srpski novinari, naročito oni stari, najčešće imaju biografijice, pisane šturo i površno. Tu prazninu smo želeli da popunimo. Sem toga, živimo u vremenu u kome je dostojanstvo novinarske profesije prilično izgaženo. A dostojanstva poziva nema ako ne posvetimo zasluženu pažnju onim novinarima iz prošlosti, koji su bili u stanju da budu glavni kritičari svoga vremena i da utiču na pozitivne promene. Mislim da je i knjiga „Velikani srpske štampe“ jedan od načina da to dostojanstvo vratimo.
Boarov je autor šesnaest portreta, a među njima su i Dimitrije Davidović („Otac srpskog novinarstva“), Teodor Pavlović („Promotor srpskog rodoljublja“), Danilo Medaković („Prvi naš uspešni izdavač novina“), Jakov Ignjatović („Novinari su realisti“), Svetozar Miletić („Političar kao novinar“), Svetozar Marković („Borac za socijalnu pravdu“), Pera Todorović („Legenda modernog žurnalizma“), te Slobodan Glumac („Dar za medijsko tržište“).
– Mnoge naše kolege i drugi obrazovani ljudi, ne znaju ko je sve od velikana naše istorije bio novinar – kaže Vladimir Barović.
– Zapanjujuće je da je o tom delu njihovih ličnosti i javnog angažmana, ostalo tako malo tragova. Ljudi se začude kada saznaju da je Laza Kostić bio osnivač prvog strukovnog novinarskog udruženja, da je Pera Todorović bio sekretar, a Branislav Nušić predsednik u dva mandata. Malo je znano da su novinari bili Jovan Jovanović Zmaj, Miloš Crnjanski, Rade Drainac, Milica Jakovljević poznatija kao Mir Jam...
Po Barovićevim rečima, upravo te činjenice i danas vraćaju samopoštovanje novinarskoj profesiji.
– A ako novinari ne poštuju sami sebe, neće ni drugi. To stalno objašnjavam našim studentima, kroz primere iz života žurnalista-velikana. Da bi neko mogao dobro da piše, mora stalno i mnogo da čita. I da čvrsto brani sopstvene stavove, zbog kojih su mnogi stari novinari robijali. Pominjem im i Vladimira Dedijera, koji je na početku karijere tri puta izbacivan iz „Politike“, ali su ga uvek vraćali, zbog autoriteta njegovog oca i strica. Kasnije je Dedijer voleo da kaže kako ne bi ni počinjao u novinarstvu, da je znao šta ga čeka. Tako je i sa mladim kolegama.
O svima je opširno i zanimljivo pisao Barović u knjizi „Velikani srpske štampe“, a tu su i Vadislav S. Ribnikar („Srpske „evropske novine“), Krsta Cicvarić („Šampion naših tabloida“), Predrag Milojević („Svedok i hroničar 20. veka“).
Šta se u novinarstvu ne menja, ni u protekla dva, a ni u tekućem stoleću?
– Čak i kada su novinari bili veoma poštovani, ostajali su slabo plaćeni – kroz smeh nam je odgovorio Dimitrije Boarov.
– Mnogi od naših junaka iz knjige izdavali su novine, a to je uvek bio skup i visoko rizičan poduhvat u Srbiji; nepismeni ljudi su se jedva navikli da se informišu preko novina, a ne u kafani i na ulici. Uvek je to bio zanat koji je donosio ekonomsku štetu i političke nevolje, a većina naših odabranika imala je probleme sa vlastima. Svako pravo novinarstvo je u gotovo hroničnom sukobu s postojećim redom stvari i rasporedom društvene moći, a ja mislim da tako treba i da ostane.
Štampa je nekada bila glavno poprište javnog života, a danas se medijski prostor drastično promenio i uvećao. No, bez obzira na neverovatan razvoj tehnologije, oba naša sagovornika veruju da će i budući čitaoci/slušaoci/gledaoci tražiti nekog ko će im jednostavno objasniti šta je važno, a šta ne. Danas se preteruje u potcenjivanju autorskog novinarstva, ali će ono opstati, kroz neke buduće medijske velikane.
I Dimitrije Boarov i Vladimir Barović svesni su ograničenja sopstvenog (a i bilo kog drugog) izbora u ovoj knjizi. I voleli bi da nastave istraživanja – jer svaka elita, pa i žurnalistička, zaslužuje okruglu cifru, a leksikon od stotinu vodećih novinara u istoriji srpske štampe bio bi prava mera.
Antrfile: Laza Kostić: Na robiji zbog engleskog
Srbima je Laza otkrio i približio Viljema Šekspira, jer je prevodio „Romea i Juliju“, “Kralja Lira“ i „Ričarda Trećeg“, a o engleskom bardu napisao je zanimljive rasprave, navodi se u „Velikanima srpske štampe“.
Danas je engleski jezik široko prihvaćen i veliki broj obrazovanih ga razume, čita i govori, ali je Kostić zbog prepiske sa Jovanom Pavlovićem na tom jeziku, oko rata Srbije sa Turskom, dopao zatvora. Pišući o toj životnoj epizodi i razlogu prepiske na Šekspirovom jeziku, Kostić kazuje:
„Zašto engleski? Očevidno, da se Vlasi ne sećaju; jer u svoj kraljevini ne razume niko engleski osim njega i mene. Za sav ostali pismeni svet u Ugarskoj, to su prave šifre.
”Branislav Nušić: Mužastveno-ženstveni poziv
„Odista, voditi javnu reč vrlo je mužanstven poziv, pa ipak taj tako mužanstven poziv sastoji se iz ženskih osobina”, na svoj je način komentarisao Nušić.
„Dobar novinar mora najpre biti neobično radoznao, mora zavlačiti nos u stvari koje ga se ne tiču, mora biti lajav na peru i mora, to naročito, umeti da preuveličava stvar. A to preuveličavanje stvari donosi mu naročita i svakodnevna zadovoljstva - jure ga žandarmi sa pozivima; jure ga uvređeni sa revolverima; naleću na njega žene sa ambrelima, pišu mu anonimna pisma, grde ga, i za sve to satisfikacija mu je što ga visoko cene i što je nisko nagrađen”.
Pera Todorović: Nije sloboda za svakoga
„Ima naučara, koji traže potpunu slobodu štampe, slobodu neograničenu”, pisao je 1901. godine Pera Todorović.
„Mi sami pre 25 godina pisali smo kako zakon o štampi treba da sadrži jedan jedini član: U Srbiji je štampa potpuno slobodna i niko joj nikakva pravila i regule ne može propisivati... Ali, očevidno, takvi zahtevi neopravdani su i besmisleni. Potpuno slobodne štampe ne može biti kao što u civilizovanom ljudskom društvu uopšte nema ni jedne potpuno neograničene slobode. Vi ste slobodni na svom imanju, u svome domu, ali ni tu vi ne možete činiti šta vam je volja. U ovako uređenom ljudskom društvu svaka je lična sloboda ograničena. Granica je mojoj slobodi onde gde moja sloboda počinje da vređa tvoju slobodu. Ja sam slobodan u toliko u koliko moja sloboda ne vređa tuđu slobodu i tuđe opravdane interese lične i opšte. Dakle, i naša slobodna štampa mora imati svojih ograničenja...”
Radmila Lotina
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.