Prodaja Politike desila se u prelaznom periodu odlaska sa vlasti Demokratske stranke, a mesec dana pre nego što je formirana nova Vlada na čelu sa Srpskom naprednom strankom.

Tajanstveni novi suvlasnik Politike bio je do tada javnosti nepoznati čovek po imenu Aleksandar Trbović, koji je kupio 50% udela preko firme East Media Group sa sedištem u Moskvi.

Nakon što se saznalo da Politika ima novog suvlasnika, krenule su glasine da je Trbović vlasnik samo na papiru, a da je pravi kupac Politike zapravo biznismen Miroslav Bogićević iz Šapca. Ove navode će kasnije proveravati Komisija za zaštitu konkurencije.

Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) došao je do podataka iz ruskih registara koji pokazuju da je 14. septembra 2018. pokrenut proces za gašenje East Media Group.

Gašenje firme postavlja pitanje ko će biti novi vlasnik udela koji East Media Group ima u Politici.

Država kao drugi suvlasnik Politike takođe se nalazi u nezavidnoj situaciji jer akcionarsko društvo Politika ima blokirane račune zbog duga od skoro 217 miliona dinara od 2016. kada je pokrenut i predstečajni postupak.

Dok institucije ne utvrde ko zaista kontroliše 50% udela u Politici, država ostaje jedini poznati suvlasnik iako su medijski zakoni 2015. predvideli njeno potpuno povlačenje iz medija i privatizaciju što se u slučaju Politike, ali i lista Večernje Novosti još uvek nije desilo.

„Imajući u vidu način prethodnih prodaja Politike i Večernjih novosti u periodu od 2006. do 2012. godine i učešće različitih aktera u procesima tih prodaja, neophodno je da se pre svega u potpunosti razjasne sve sporne prodaje i privatizacije. Nakon toga, Vlada Srbije će odrediti način prenosa svog dela vlasništva nad ovim novinama“, piše u odgovoru koji je Vlada Srbije poslala CINS-u.

U dopisu se navodi da se „sa posebnom pažnjom vodi računa o zaštiti imena i očuvanja i Politike i Večernjih novosti“. Dodaje se i da je „reč o novinama koje imaju višedecenijsku tradiciju“.

Nakon što su u javnosti dva biznismena Miroslav Bogićević, vlasnik Farmakoma i Aleksandar Rodić, vlasnik Adria Media grupe koja izdaje dnevne novine Kurir, tvrdili da su oni pravi vlasnici Politike i jedan drugog optuživali za reket, Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) je u julu 2015. godine pokrenulo postupak zbog sumnje da su izvršena krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica i poreska utaja u slučaju Politike.

Iako je prošlo tri godine od sukoba Bogićevića i Rodića, postupak pred Tužilaštvom je još uvek u predistražnoj fazi, a Tužilaštvo radi i na prikupljanju dokaza putem međunarodne pravne pomoći. Bogićević i Rodić su u toku postupka saslušani u svojstvu građana.

Neizvesna budućnost vlasništva nad Politikom

Na adresi gde je danas registrovano preko 200 različitih firmi u Moskvi, dva čoveka iz Srbije osnovala su u januaru 2012. East Media Group, firmu koja će samo šest meseci kasnije, za 4,7 miliona evra kupiti 50% vlasništva u najstarijem dnevnom listu u Srbiji Politici.

Ove novine su do tog trenutka bile u suvlasništvu Nemačke kompanije WAZ koja je u Politiku došla još 2001. godine, a posedovala je i novosadski Dnevnik. U toku 2005. WAZ je pokušao da kupi i list Novosti, ali u tome nisu uspeli jer je 62% akcija na berzi kupio biznismen Milan Beko.

Nezadovoljni zbog poslovne situacije, WAZ je u junu 2012. godine prodao svoj udeo u Politici firmi East Media Group dok je država ostala vlasnik drugih 50% Politike.

Vlasnik firme East Media Group bio je Aleksandar Trbović, a direktor Uroš Stefanović. Obojica su javnosti u Srbiji postali poznati tek nakon kupovine Politike, ali se o njima ni danas ne zna mnogo.

Trbović i Stefanović su zajedno vodili firmu sve do januara 2015, kada je Stefanović otišao sa mesta direktora.

Stefanovićev odlazak nije prošao glatko jer je između dva poslovna partnera nastao problem oko osnivačkih dokumenata firme – bivši direktor je otišao iz kompanije ali nije predao osnivačka dokumenta vlasniku.

Trbović nije mogao da upravlja firmom, računima u banci ili da se bavi prodajom zbog čega je bio prinuđen da pred ruskim institucijama u novembru 2015. zatraži nove kopije osnivačkih dokumentata. U tome je uspeo u maju sledeće godine i konačno preuzeo firmu.

Međutim, firma godinu dana nije imala aktivnosti jer Trbović nije mogao njom da upravlja zbog čega su poreski organi pokrenuli u januaru 2016. postupak za njeno gašenje.

Ovome se Trbović usprotivio i pokrenuo postupak pred sudom koji je u junu prošle godine odlučio da poništi rešenje o brisanju firme i dodelio Trboviću 30 hiljada rubalja odštete.

Od maja 2018. firma je ponovo aktivna, pa je tokom leta Trbović dobio mogućnost da njom upravlja bez ovlašćenja. 
Konačno, u septembru je promenio adresu firme. Tada je pokrenut i proces gašenja firme.

S obzirom na to da ova firma poseduje 50% udela u Politici postoji nekoliko opcija šta će se sa tim udelom desiti.

„U postupku likvidacije, neki likvidacioni ostatak će pripasti osnivačima, znači sadašnjem vlasniku. To je samo ako iz tih 50% ne moraju da se namiruju poverioci”, objašnjava za CINS Branko Pavlović, advokat iz Beograda, i dodaje da ako ruska firma ima dugove, udeo koji poseduje u Politici biće prodat trećem licu kako bi se namirila dugovanja.

Takođe postoji mogućnost da je 50% udela u Politici već prodato nekoj trećoj strani objašnjava Pavlović, iako ti podaci trenutno nisu upisani u Agenciju za privredne registre gde i dalje kao suvlasnik stoji ruska firma.

„Veća je verovatnoća da je tih 50% on (Trbović) već negde uneo kao osnivački kapital u drugu firmu”, kaže Pavlović.

Postupci Komisije za zaštitu konkurencije bez epiloga

„To je toliko netransparentno i nefer bilo prema našoj državi da ja nemam reči”, ocenio je, nedugo nakon prodaje udela Politike, Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade.

Tokom 2012. Vučić je tvrdio da je „kompletan mozaik sklopljen” i ukazao da iza ruske firme zapravo stoji biznismen iz Šapca Miroslav Bogićević. 

Bogićević je međutim te navode demantovao, uz reči da njega pominju kao novog vlasnika Politike možda zato što je „lep i pametan”.

Zbog velikog interesovanja javnosti Komisija za zaštitu konkurencije je 18. jula 2012. saopštila da East Media Group, u skladu sa Zakonom o zaštiti konkurencije, ima obavezu da prijavi da je preuzela 50% udela u Politici. Iako je za to imala 15 dana, ruska firma nije podnela prijavu u predviđenom roku.

Prodaja Politike nije smela da se obavi bez dozvole Komisije za zaštitu konkurencije koja je trebalo da proveri ko i pod kojim uslovima kupuje Politiku i da li se tom prodajom remeti fer tržišna utakmica.

Komisija je tokom 2012. bila u kontaktu sa Urošem Stefanovićem, u tom trenutku direktorom East Media Group, ali postupak po službenoj dužnosti nije pokrenut sve do 2014.

Ostaje nejasno zbog čega je Komisija čekala toliko dugo, a na molbu CINS-a za intervju nadležni iz Komisije nisu pristali.

Pred kontrolom Komisije 2014. našao se Koncern Farmakom iz Šapca u vlasništvu biznismena Miroslava Bogićevića.

Komisija je tada obrazložila da postoje nezvanični podaci da su vlasnik i direktor ruske firme povezani sa Farmakomom i Bogićevićem i da proveravaju da li je došlo do kršenja zakona.

Postupak je brzo zaustavljen jer je Farmakom otišao u stečaj u septembru 2014, a Bogićević uhapšen dva meseca kasnije zbog sumnje da je oštetio „Privrednu banku Beograd” kod koje se zaduživao.

Komisija je zato odlučila da pokrene novi postupak - direktno protiv ruske firme pa su u novembru 2014. doneta dva zaključka.

Prvim je konstatovano da je direktor ruske firme Uroš Stefanović zaposlen u predstavništvu koje Farmakom ima u Moskvi, a da je Aleksandar Trbović, vlasnik firme iz Moskve, rođak Miroslava Bogićevića, vlasnika Farmakoma.

Takođe, predsednik skupštine Politike, koga prema ugovoru o prodaji postavlja kupac, postao je Mita Katić, predstavnik Farmakoma.

Drugim rešenjem Komisija je izrekla privremenu meru ruskoj firmi kako ne bi mogla da proda 50% udela koji ima u Politici dok se ne utvrdi da li je koncentracija sprovedena bez odobrenja Komisije što bi moglo da dovede do nenadoknadive štete za sve učesnike na tržištu u Srbiji.

Nekoliko meseci kasnije, u januaru 2015. Komisija je naredila firmi iz Moskve da u roku od osam dana dostavi dokumentaciju kako bi mogao da se nastavi postupak provere pravog vlasništva.

Ni ovu obavezu East Media Group nije ispunila zbog čega joj je krajem marta 2015. izrečena novčana kazna od 143.500 evra.

Tada je doneto i rešenje da se postupak protiv East Media Group obustavlja uz obrazloženje da zapravo postoji problem sa ugovorom o prodaji Politike iz 2012. i da treba prvo utvrditi da li je on punovažan.

U saopštenju piše da je na osnovu prikupljenih dokaza i izjava svedoka, Komisija došla do saznanja koja upućuju na mogućnost da, prilikom prodaje 50% udela Politike, WAZ nije postupio u skladu sa osnivačkim aktom.

„Naime, prikupljeni dokazi i izjave svedoka, upućuju na osnovanu pretpostavku da ponuda za otkup udela (pravo preče kupovine), nije dostavljena drugom članu društva, koji je u većinskom vlasništvu Republike Srbije, na način i pod uslovima predviđenim aktima društva”, konstatuje Komisija.

S obzirom na moguću štetu po imovinska prava i interese Republike Srbije, Komisija je odlučila da u aprilu 2015. slučaj pošalje Državnom pravobranilaštvu „radi ispitivanja punovažnosti predmetnog ugovora i odlučivanja o eventualnom pokretanju spora”.

Međutim, Državno pravobranilaštvo je na to odgovorilo da je Politika pravno lice zbog čega Pravobranilaštvo, koje zastupa državne institucije, nije njen pravni zastupnik. O mogućnosti podnošenja tužbe tim povodom je obavešten Generalni sekretarijat Vlade Srbije.

Kontradiktorni odgovori Komisije i Pravobranilaštva

Komisija za zaštitu konkurencije je nakon prodaje 50% udela inicirala i pokretanje postupka sa Državnim pravobranilaštvom.

Obe institucije su 2016. prekinule aktivnosti koje se tiču Politike, a CINS-u su poslale delimično kontradiktorne odgovore oko toga šta se tačno danas dešava u ovom slučaju.

Članovi Komisije nisu pristali na razgovor sa novinarima CINS-a, a u pisanom odgovoru naveli su da ne mogu da komentarišu slučaj Politike dok Državno pravobranilaštvo ne reši „prethodno pitanje” odnosno dok se ne utvrdi „moguća ništavnost kupoprodajnog ugovora” kojim je Politika prodata firmi East Media Group.

Međutim, Državno pravobranilaštvo je u odgovoru CINS-u negiralo navode Komisije i odgovorilo da trenutno ne vode postupak koji se tiče Politike.

Prema podacima koje je Državno pravobranilaštvo dostavilo CINS-u, početkom novembra 2016. godine njima se obratila Komisija za zaštitu konkurencije sa molbom za pomoć oko naplate kazne od 143.500 evra koju je Komisija izrekla godinu i po dana ranije ruskoj firmi zbog nedostavljanja dokumentacije u postupku koji je pokrenut pred tom institucijom.

Na tu inicijativu Državno pravobranilaštvo je odgovorilo da nemaju obezbeđena budžetska sredstva kako bi angažovali advokatsku kancelariju iz Rusije koja bi mogla da se pozabavi prinudnom naplatom, te da Komisija može podneti tužbu sudu.

Početkom decembra 2016. godine Pravobranilaštvo je dobilo dopis Komisije u kojem se navodi da je ruska firma obrisana iz registra i da nema potrebe preduzimati bilo kakve radnje.

Međutim, Trbović je pokrenuo postupak pred sudom koji je u junu 2017. poništio rešenje o brisanju firme.

Ovoj priči doprineo je Chris Benevento, istraživač „Investigative dashboard”.

Uprkos pokušajima da od nadležnih u Beogradu dobijemo odgovor šta će biti s najstarijim dnevnim listom u Srbiji, čiji vlasnik „Ist medija grup“ praktično više ne postoji — nismo uspeli.

Direktorke „Politike“ nisu znale odgovor, a predsednik Komisije za zaštitu konkurencije Miloje Obradović rekao nam je da sve zavisi od ruskog zakona. Zato smo odgovor potražili od pravnika u Rusiji, gde je Zakonom o registraciji Ruske Federacije predviđeno da na brisanje neaktivnog pravnog lica iz Jedinstvenog državnog registra pravnih lica (JDRPL) kreditori ili druga lica čija su prava i zakonski interesi pogođeni brisanjem mogu uložiti žalbu u roku od godinu dana od trenutka kada su saznali ili je trebalo da saznaju za kršenje svojih prava, objašnjava šef sektora za praksu bankrotstva firme „Klif“ Anastasija Luhmanova.

Od 22. avgusta 2014. u Rusiji je, podseća ona, uvedena procedura obavezne predsudske žalbe na rešenje o brisanju, ali tri meseca od trenutka dobijanja rešenja ili dana kada je lice saznalo ili trebalo da sazna o kršenju svojih prava niko nije uložio žalbu na ovakvu odluku. Međutim, kao odgovor na žalbu, rok za vraćanje nekomercijalne organizacije u Registar, propušten iz opravdanog razloga, može biti obnovljen na osnovu dopisa zainteresovanog lica, u ovom slučaju same „Politike“, savetuje Luhmanova.

Skupo vraćanje u Registar 

Kako precizira, iako su sudovi skloni da radije odbiju žalbu, ukoliko onaj koji je podnosi izrazi spremnost da priloži novčana sredstva neophodna za sprovođenje svih procedura, stav suda može biti ublažen. Pritom, iz normi proističe da se odluka o likvidaciji kompanije realno može osporiti ako se pronađu zakonske osnove za to.

Ona napominje da za ocenu perspektivnosti osporavanja nenormativnog akta treba uzeti u obzir četiri faktora: trenutak kada je lice saznalo ili trebalo da sazna za brisanje organizacije, poštovanje neophodne procedure od strane organa za registraciju, postojanje ili nepostojanje znakova aktivnog pravnog lica i vršenje faktičke delatnosti.

Na pitanje ko je, prema ruskim zakonima, naslednik „Ist medija grupe“, Luhmanova podseća da je brisanje „Ist medija grupe“ iz JDRPL izvršeno 23. maja ove godine, budući da to pravno lice godinu dana nije dostavljalo izveštaje predviđene zakonom Ruske Federacije o porezima i taksama i nije poslovalo preko tekućeg računa.

„Rešenje o predstojećem brisanju trebalo je da bude objavljeno u glasniku državne registracije tri dana od donošenja odluke o brisanju. Istovremeno trebalo je da budu objavljeni podaci o proceduri i rokovima slanja izjava kreditorima i drugim licima čija prava i zakonski interesi mogu biti pogođeni. Rok za slanje je tri meseca. Po svemu sudeći, nikakve izjave od zainteresovanih lica nisu stigle i doneta je odluka o likvidaciji, a neaktivno pravno lice je isključeno iz JDRPL Ruske Federacije“, obrazlaže ona.

Kad je reč o imovini kompanije, zainteresovano lice ili ovlašćeni državni organ imaju prava da se obrate sudu s izjavom o pokretanju procedure raspodele zatečene imovine kod lica koja imaju pravo na to. Prema rečima ruskog pravnog eksperta, takva izjava može se podneti u roku od pet godina od trenutka kada su u Registar uneti podaci o prekidu rada određenog pravnog lica, a procedura može biti pokrenuta ako postoji dovoljno sredstava da se ona sprovede.

Šta ako su akcije već prodate

Postoji verovatnoća, napominje Luhmanova, da su date akcije prodate pre nego što je kompanija prekinula rad. Drugim rečima, i ako postoji sudski proces u stranoj jurisdikciji prodaja je moguća pošto nema otvorenog pristupa informacijama da postoji spor. Međutim, kako dodaje, drugo lice koje je kupilo akcije trebalo je da „Politiku“ obavesti o tome da ono sada vlada paketom akcija i da ima prava da kao vlasnik učestvuje u procesu donošenja odluka.

„Za godinu dana nikakva obaveštenja nisu stigla i može se sa sigurnošću pretpostaviti da nije došlo do prodaje i da je likvidacija izvršena, a da je imovina postojala. To je neosporno povod da se zainteresovano lice obrati s dopisom“, smatra ona.

Na pitanje može li i pod kojim uslovima 50 odsto akcija „Politike“ pripasti ruskoj državi, Luhmanova podseća da se status prava na imovinu lica brisanih iz JDRPL može odrediti kako putem obnove registracije (a u datom slučaju rok od tri meseca je propušten), tako i predajom imovine licima koja imaju prava da podnesu takav zahtev.

Tek ukoliko nema zainteresovanih lica, imovina nakon isteka roka od pet godina postaje ničija i tada može pripasti državi, ističe ovaj stručnjak za praksu bankrotstva.

Luhmanova kaže da se nameće sledeći zaključak: „Ako se pretpostavi da akcije kompanije nisu prodate, a organizacija je likvidirana, postoji mogućnost da se u ime ’Politike‘ uloži dopis i plati procedura raspodele imovine. Ako je organizacija imala dugove, onda će radi njihovog gašenja akcije biti prodate (i tada će moći da se kupe na aukciji), a sredstva će biti raspodeljena za izmirenje tih dugova“.

Preduzeće sa ograničenom odgovornošću „Ist medija grup“ izbrisano je iz jedinstvenog državnog spiska poreskih lica Ruske Federacije, prema nalogu Federalne poreske službe iz Moskve 23. maja ove godine.

Sputnjik dodaje da uprkos pokušajima da od nadležnih u Beogradu dobije odgovor šta će biti sa najstarijim dnevnim listom u Srbiji, čiji vlasnik praktično više ne postoji, u tome nije uspeo.

Direktorke „Politike“ nisu znale odgovor, a predsednik Komisije za zaštitu konkurencije Miloje Obradović rekao je da sve zavisi od ruskog zakona.

“Zato smo odgovor potražili od pravnika u Rusiji, gde je Zakonom o registraciji Ruske Federacije predviđeno da na brisanje neaktivnog pravnog lica iz Jedinstvenog državnog registra pravnih lica (JDRPL) kreditori ili druga lica čija su prava i zakonski interesi pogođeni brisanjem mogu uložiti žalbu u roku od godinu dana od trenutka kada su saznali ili je trebalo da saznaju za kršenje svojih prava, objašnjava šef sektora za praksu bankrotstva firme „Klif“ Anastasija Luhmanova”, navodi Sputnjik.

Od 22. avgusta 2014. u Rusiji je, podseća ona, uvedena procedura obavezne predsudske žalbe na rešenje o brisanju, ali tri meseca od trenutka dobijanja rešenja ili dana kada je lice saznalo ili trebalo da sazna o kršenju svojih prava niko nije uložio žalbu na ovakvu odluku.

Međutim, kao odgovor na žalbu, rok za vraćanje nekomercijalne organizacije u Registar, propušten iz opravdanog razloga, može biti obnovljen na osnovu dopisa zainteresovanog lica, u ovom slučaju same „Politike“, savetuje Luhmanova.

Kako precizira, iako su sudovi skloni da radije odbiju žalbu, ukoliko onaj koji je podnosi izrazi spremnost da priloži novčana sredstva neophodna za sprovođenje svih procedura, stav suda može biti ublažen. Pritom, iz normi proističe da se odluka o likvidaciji kompanije realno može osporiti ako se pronađu zakonske osnove za to.

Ona napominje da za ocenu perspektivnosti osporavanja nenormativnog akta treba uzeti u obzir četiri faktora: trenutak kada je lice saznalo ili trebalo da sazna za brisanje organizacije, poštovanje neophodne procedure od strane organa za registraciju, postojanje ili nepostojanje znakova aktivnog pravnog lica i vršenje faktičke delatnosti.

Na pitanje ko je, prema ruskim zakonima, naslednik „Ist medija grupe“, Luhmanova podseća da je brisanje „Ist medija grupe“ iz JDRPL izvršeno 23. maja ove godine, budući da to pravno lice godinu dana nije dostavljalo izveštaje predviđene zakonom Ruske Federacije o porezima i taksama i nije poslovalo preko tekućeg računa.

„Rešenje o predstojećem brisanju trebalo je da bude objavljeno u glasniku državne registracije tri dana od donošenja odluke o brisanju. Istovremeno trebalo je da budu objavljeni podaci o proceduri i rokovima slanja izjava kreditorima i drugim licima čija prava i zakonski interesi mogu biti pogođeni. Rok za slanje je tri meseca. Po svemu sudeći, nikakve izjave od zainteresovanih lica nisu stigle i doneta je odluka o likvidaciji, a neaktivno pravno lice je isključeno iz JDRPL Ruske Federacije“, obrazlaže ona.

Kad je reč o imovini kompanije, zainteresovano lice ili ovlašćeni državni organ imaju prava da se obrate sudu s izjavom o pokretanju procedure raspodele zatečene imovine kod lica koja imaju pravo na to.

Prema rečima ruskog pravnog eksperta, takva izjava može se podneti u roku od pet godina od trenutka kada su u Registar uneti podaci o prekidu rada određenog pravnog lica, a procedura može biti pokrenuta ako postoji dovoljno sredstava da se ona sprovede.

Postoji verovatnoća, napominje Luhmanova, da su date akcije prodate pre nego što je kompanija prekinula rad. Drugim rečima, i ako postoji sudski proces u stranoj jurisdikciji prodaja je moguća pošto nema otvorenog pristupa informacijama da postoji spor.

Međutim, kako dodaje, drugo lice koje je kupilo akcije trebalo je da „Politiku“ obavesti o tome da ono sada vlada paketom akcija i da ima prava da kao vlasnik učestvuje u procesu donošenja odluka.

„Za godinu dana nikakva obaveštenja nisu stigla i može se sa sigurnošću pretpostaviti da nije došlo do prodaje i da je likvidacija izvršena, a da je imovina postojala. To je neosporno povod da se zainteresovano lice obrati s dopisom“, smatra ona.

Na pitanje može li i pod kojim uslovima 50 odsto akcija „Politike“ pripasti ruskoj državi, Luhmanova podseća da se status prava na imovinu lica brisanih iz JDRPL može odrediti kako putem obnove registracije (a u datom slučaju rok od tri meseca je propušten), tako i predajom imovine licima koja imaju prava da podnesu takav zahtev.

Tek ukoliko nema zainteresovanih lica, imovina nakon isteka roka od pet godina postaje ničija i tada može pripasti državi, ističe ovaj stručnjak za praksu bankrotstva.

Luhmanova kaže da se nameće sledeći zaključak: „Ako se pretpostavi da akcije kompanije nisu prodate, a organizacija je likvidirana, postoji mogućnost da se u ime ’Politike‘ uloži dopis i plati procedura raspodele imovine. Ako je organizacija imala dugove, onda će radi njihovog gašenja akcije biti prodate (i tada će moći da se kupe na aukciji), a sredstva će biti raspodeljena za izmirenje tih dugova“.

Smajlovićeva dodaje kako je počela da misli da se možda namerno drži situacija takva da niko ne može da je razume i da to odbija i pokušaje ljudi da shvate o čemu.

„Danas sam čitala u dnevniku ’Danas‘ kako izvori bliski gospodinu Bogićeviću tvrde da to ništa nije istina, da je njegova firma samo u mirovanju. Znate, pre četiri godine je gospodin Bogićević, koji je otvorio tu paravan firmu da bi sakrio otiske prstiju kod kupovine ’Politike‘, lagao da nikakve veze nema sa ’Ist medija grup‘, da nema nikakve veze nema sa trgovinom ’Politikom‘. U međuvremenu je pet puta promenio priču, a sada kad ta grupa više ne postoji, on kaže da je sve u najboljem redu, i da je on vlasnik ’Politike‘“, svedoči Smajlović.

Pitam se, kategorična je Smajlovićeva, možda je sve to spinovanje, sve te informacije koje ne umemo da rastumačimo, deo namera da zapravo ostanemo u tome, da eto, to je nesavladivo, neodgonetljivo, mi to ne znamo, i ne možemo da znamo i da odustanemo.

— E, pa, to je ono što se i ja pitam. Ipak su nama Vlada Srbije i Komisija za zaštitu konkurencije adrese. Dakle, Udruženje novinara Srbije je tražilo da nam pomognu Vlada Srbije i Komisija za zaštitu konkurencije, koja je zabranila trgovinu akcijama „Politike“, da nam kažu: šta se sada dešava, čija je „Politika“, da li se „Politika“ vraća, na neki volšeban način, u okrilje „Politike A. D.“, da li je taj deo na neki način sada vlasništvo ruske države… Ja to zaista ne znam, ali vidim da niko ne želi da pruži nikakav odgovor. Ako ljudi koji bi morali da imaju odgovore neće da pruže te odgovore, ja moram da zaključim da oni žele da ja to ne znam i dalje. Ili žele da meni postane dosadno da to pitam.

 — Da, ali ja sam i čitalac „Politike“, ja sam neko ko se druži sa „Politikom“ čitav život. Možda je meni više stalo do „Politike“ nego prosečnom čitaocu, ali treba imati na umu da je „Politika“ važna srpska nacionalna ustanova. Da bi sve što je u vezi sa „Politikom“ moralo da se radi savršeno javno i transparentno upravo zato što je ona delom u vlasništvu države. Znači „Politika“ je naša, građana Srbije. Ona je važna ustanova, ne može sa njom ovako da se postupa. O njoj se mora sve znati, i da ja nisam predsednica UNS-a i da ja nisam bila glavna urednica Samim tim što smo građani Srbije mi imamo pravo da znamo šta se dešava sa „Politikom“. I šta neko namerava sa „Politikom“. A moj instinkt je da je za nas koji volimo „Politiku“ bolje da je sve što se radi sa „Politikom“, da se radi javno. I najviše se plašimo, ja mogu to da vam kažem i u ime novinara „Politike“, tih nekih zakulisnih radnji, a niko neće da nam kaže šta se dešava, ko je kupio, ko je prodao.

Šta planira UNS?

— Mi imamo jednu inicijativu oko „Politike“ koju ćemo da pokrenemo. Kažem kao da neko želi da mi ništa znamo, ali se zapravo žarko nadam da to nije tačno i da ćemo mi dobiti odgovore. Da će javnost dobiti odgovore.

UNS podseća da je Aleksandar Vučić po dolasku na vlast 2012. godine obećao da će se do kraja avgusta te godine znati potpuna istina o kupovini „Politike“, da bi prošle godine izjavio da „ni Sveti Petar ne bi mogao da razmrsi njeno vlasništvo“.

UNS očekuje da Vlada i Komisija za zaštitu konkurencije što pre odgovore da li je sada država potpuni vlasnik „Politike“, i ako nije, šta će preduzeti da se izbegnu ekonomske posledice ili eventualno neprijateljsko preuzimanje najznačajnijeg srpskog dnevnika.

UNS podseća da su krajem prošle godine vlasnici „Kurira“ tvrdili da su postali suvlasnici „Politike“ kupovinom njenih  potraživanja od „Vaca“.

Prava dilema se svodi na pitanje: kako investirati ne samo u interese, već i u dušu. Ravnoteža je već duboko narušena. Duša našeg vremena duboko je obolela. Tehnologija raste, a duša propada. Sve je više onih koji ostaju bez raznih oblika vlasništva, pa čak i prava na deo panzije; ostaju vlasnici ranjenog srca i sve dublje tuge. Vreme im je to dodelilo, nažalost, niko im tu vrstu nesreće oduzeti ne može. Ulicama umesto košave duva depresija. „Politika“ možda može, ako ne da pomogne, a ono bar da ublaži tugu i depresiju, da razmekša zamućeni rastvor ovog doba kada se vreme pretvorilo u nevreme.

Kako je sačuvati?

I pored toga što je tadašnji potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić obećavao da „neće voditi hajku protiv ’Farmakoma’“, Bogićević je zapao u finansijske probleme. Firme su mu otišle u stečaj, a bankari koji su mu odobravali kredite u pritvor.

Uhapšen je 24. 11. 2014. zbog sumnje da je sa šestoro saradnika Privrednu banku Beograd oštetio za oko 15,5 miliona evra, a mediji su tada pisali da se procenjuje da su ukupni dugovi Bogićevića prema državi oko 300 miliona evra.

Iz zatvorskog pritvora u junu 2015. prebačen je u kućni, a „nanogica” mu je skinuta 8. novembra ove godine i nema naznaka da li će i kada protiv njega otpočeti sudski proces.

„Ne želim da budem balkanski Mardok“

Za to vreme, vlasnik Kurira Aleksandar Rodić, kako tvrdi, pokušava da kao garant prolongira naplatu duga kod nemačke kompanije i istovremeno da naplati dug od Bogićevića.

„Ja molim Nemce da prolongiraju naplatu tih rata, drugi put, treći put. Sve imam, dokaze i dokumente. I dalje zovem Miroslava da plati ili da mi vrati firme. Puštam, pokrećem sudski spor, dobijam sudski spor protiv njega, imam pravosnažnu presudu. On me opet zove, moli, kuka da će mu propasti cela firma ako ga budem blokirao.“

U razgovoru za Cenzolovku Rodić prepričava događaje o kojima je naširoko pisano i u Kuriru, a zatim i u krivičnoj prijavi protiv Bogićevića, i kako ga je Goran Veselinović zvao na sastanke, a tada prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić u kafiću „Džeri” ubeđivao da smanji dug Bogićeviću.

Daje nam dokumente u kojima piše da je smanjio dug sa 3,5 miliona na milion i po evra, da je na kraju pokrenuo spor pred sudom u Šapcu radi naplate menica. Pokazuje i izveštaj državnog izvršitelja, koji je dobio u oktobru ove godine i u kojem se navodi da Bogićević u poslovnim bankama „ima nekoliko računa, ali sa jako malim sredstvima na njima“ i ugovor o poklonu iz marta 2014, kojim je Bogićević svoju kuću preneo na unuka.

Sve ovo bilo je nepoznato, i javnosti apsolutno nevažno, do trenutka kada je Aleksandar Rodić 7. oktobra ove godine izjavio da je njegova kompanija AMG kupila „sva prava i potraživanja od nemačke Funke Medien Gruppe, a prema i u vezi sa kompanijama Politika novine i magazini, Politika štamparija, Politika AD, Dnevnik Vojvodina Press i NID Novosti“.

Javnost je ovu vest protumačila kao da Kurir kupuje Politiku, a Rodić objašnjava:

„Ja sam od VAC-a preuzeo na sebe da platim sve obaveze, da nastavim sve sudske sporove i da pokušam da povratim što mogu da povratim odatle, a da njima onda platim. Šta to znači? Preuzeo sam njihovu poziciju, bio sam primoran da se dogovorim sa njima kao garant, da izmirim sve obaveze prema njima, iako to nisu više moje obaveze.“

Do sada je, kaže, na osnovu tog ugovora platio 300.000 evra.

U Esenu se godinama vodi sudski spor oko potraživanja koja je VAC imao u odnosu na PNM.

Za Miroslavu Milenović iz Saveta za borbu protiv korupcije i vlasnice sertifikata za istraživanje pronevera, neobično je da neko usred spora kupuje potraživanja.

„Za koje pare? Ko zna kakva će da bude presuda? Osim ako nećete da stavite nogu u vrata za buduću privatizaciju. A to znači, ja sam tu, imam to potraživanje, a onda je pitanje ko će od pravih kupaca uopšte da dođe.“

Rodić, međutim, kaže da je njegov jedni cilj da povrati novac koji je u „preprodaji“ Politike izgubio.

„Ja nemam želju da budem Rupert Merdok Balkana. Samo želim da prava koja imam naplatim, da Nemci naplate svoja prava, i to je sve. Nemam ništa protiv, neka Bogićević plati sve svoje obaveze, ja ne želim da budem vlasnik toga, iskreno vam kažem.“

Rodić je bez sumnje rešen da stane na crtu svakome ko ga ugrozi i tako je eskalirala drama kojoj se kraj ne vidi, ali se razlog nazire u rečima glavne i odgovorne urednice Politike Ljiljane Smajlović. Ona je na RTS-u izjavila:

„Sad mi imamo zakon po kome ne može da se kupi deo Politike bez saglasnosti Vlade. Zato je premijer Vučić zvao Nemce i rekao, ne možete da prodate tu imovinu Kuriru.“

Član 161 Zakona o privrednim društvima, menjan poslednji put 2014, na koji se poziva Smajlovićeva, glasi:

„Članovi društva imaju pravo preče kupovine udela koji je predmet prenosa trećem licu, osim ako je to pravo isključeno osnivačkim aktom ili zakonom.“

Da je premijer Vučić intervenisao, Rodića je obavestila polovinom oktobra Funke Medien Gruppe:

„Oni obaveštavaju da ih je kontaktirao Bodo Hombah, njihov bivši direktor, ovog puta kao savetnik premijera Vučića, da im prenese poruku premijera Vučića kako je on protiv toga što su oni Aleksandru Rodiću prodali pravo na potraživanje, da Aleksandar Rodić nije vlasnik Adrija medija grupe nego su to neki drugi ljudi i kako je AMG u finansijskim problemima i neće biti u stanju da ispoštuje obaveze prema njima.“

Jasmina Mitrović Marić, predsednica Nadzornog odbora Politike AD (nekadašnji Upravni odbor) i savetnica u kabinetu Predsednika Srbije Tomislava Nikolića, očekuje da „vidi papire“.

Sve je, kaže za Cenzolovku, samo čula u medijima.

„Za mene je to još uvek samo neformalna priča i tek kad prođe kroz formalne kanale komunikacije koji podrazumevaju i obaveštavanje skupštine PNM, možemo da pričamo o tome da li je ko i šta kupio. Nebitno je da li je Rodić ili bilo ko.“

I jedni i drugi u igri sa političkom elitom

Miroslava Milenović, za razliku od mnogih koji su poslednjih nedelja žestoko reagovali na mogućnost da AMG preuzme Politiku, kaže da nije čitalac Kurira niti zaštitnik familije Rodić, ali postavlja i pitanje zašto su oni gori od sadašnjeg fantomskog vlasnika.

„Sada je vlasnik poštansko sanduče u Moskvi! Kako znamo da je to bolje? A i jedni i drugi su definitivno u igri sa političkom elitom. Na kraju krajeva, i Rodić ovih dana sam svedoči koliko je želja ispunjavao vladajućoj eliti. A sad se naljutio. Tako da sada gledamo in vivo razvod gde je Rodiću pripala uloga nesrećne prevarene žene.“

Ništa manje nesrećan nije ni Miroslav Bogićević. Ako je tačno da je nateran od prethodne vlasti da kupi Politiku, nema razloga za sumnju da ga je i sadašnja ucenila.

Nakon što su mu pomagali da, kako se sada otkriva u medijima, dobija i ne otplaćuje kredite, posle stečaja, pritvora, skidanja „nanogice”, spektakularnog intervjua na Pinkovom programu „Obaranje Vučića“ o tome kako je reketiran, sam je istog dana otišao na poligraf ne bi li i na taj način dokazao da su njegove optužbe istinite. Što je, opet istog dana, potvrdila i načelnica Uprave kriminalističke policije Nataša Senić lično.

Za Miroslavu Milenović sve ovo je potvrda da je „Bogićević samo kurir određene političke i ekonomske elite koja je želela da kupovinom Politike legalizuje određene fondove“. To se ne odnosi samo na bivšu vlast, u čije je vreme došlo do preprodaje privatnog vlasništva u PNM.

„Bivša vlast je to počela, a sadašnja se udobno oseća u tim cipelama. Ja mislim da su politička i ekonomska elita, zajedno sa određenim predstavnicima kriminalnih grupa, pravi vlasnici Politike, a da smo svi sada samo taoci njihovih prepucavanja. Ali to je i pravo pitanje za istražne organe ove zemlje.“

Istorijski uticaj Bebe Popovića

Dok istražni organi jednog dana ne otkriju pozadinu ove preprodaje, vraćamo se već pominjanom izveštaju. Savet za borbu protiv korupcije ustanovio je da je „nastavljena praksa partijske kontrole Politike i to ponovo kroz Nadzorni odbor izdavača tog lista, u kome je najmanje troje članova u profesionalnom smislu direktno vezano za SNS”.

Savet takođe primećuje da je Nina Samardžić, kao predstavnica Ist medija grupe, u oktobru 2014. pojačala menadžment, postavši direktorka zajedno sa dotadašnjom Mirom Glišić Simić, predstavnicom Politika AD.

„Nina Samardžić je”, piše u izveštaju Saveta, „supruga istoričara Nikole Samardžića koji je bio jedan od osnivača LDP-a… danas je saradnik Instituta za javnu politiku, čiji je direktor Vladimir Popović Beba. Prema pisanju medija, kancelarija Instituta za javnu politiku u Beogradu nalazi se u stanu biznismena Stanka Subotića Caneta.”

Ono što predstoji Politici, a za šta je već probijen zakonom određen rok, jeste privatizacija državnog dela PNM. Kakav je plan države, postoji li zainteresovan kupac, kada će otpočeti prodaja, nismo uspeli da saznamo od Saše Mirkovića, državnog sekretara za informisanje, koji se nije odazvao pozivu da govori za Cenzolovku.

„Samo onaj ko bude imao insajdersku informaciju, a to znači neko blizak vladajućoj političkoj i ekonomskoj eliti, moći će da je kupi. Pravi investitor teško, jer neće znati šta kupuje“, tvrdi Miroslava Milenović.

„Ne znate potraživanja, ima li ih FMG ili nema, da li su milionska ili nisu, ne znate da li preko puta vas sedi narkodiler ili sedi bivši ili sadašnji ili budući političar, ne znate ništa. Niko sa kredibilitetom u tu prljavu utakmicu ući neće.“

Sudeći po svemu što smo dosad razumeli, dovoljno je već prljavo.

KRAJ

Povezane priče

Ko je, zapravo, vlasnik Politike? (1)

Ko je, zapravo, vlasnik Politike? (2): Tajkun kao potrčko pravih vlasnika

Bogićević je nedavno u intervjuu na TV Pinku tvrdio:

„Boris Tadić me je nagovorio da dam novac Rodiću, jer on, Rakić i Petrović verovatno nisu imali novca za kupovinu udela u Politici. Rodići su mi tražili milion evra, zato što su prethodno ugovorili posao.”

Pominjao je i 700.000 evra koje je dao Rodiću i njegovom kumu Dušanu Bjelopetroviću, pa zatim pet miliona, pa procente, fiktivan ugovor… Tim, za prosečnog građanina nerazumljivim i nevažnim transakcijama, zaista bi trebalo da se pozabave nadležne službe.

Logika „Velikog brata”

Boris Tadić je potom negirao sve optužbe i kratko poručio da će „više reći na sudu ako tužilaštvo ikad podigne optužnicu povodom Bogićevićevih optužbi”.

Dušan Petrović, zbog svojih veza sa Miroslavom Bogićevićem u mnogim komentarima označen kao „krivac” za ovaj poslovni aranžman, kaže:

„To su gluposti. Bogićević je prethodno bio zainteresovan za kupovinu NIN-a. Nemam nikakvih saznanja da je tu iko uradio nešto protiv svoje volje i protiv svog poslovnog interesa, niti da je bilo ko tada prekršio zakon.”

Ni Aleksandar Rodić ne veruje da je Bogićević bio primoran na kupovinu:

„Ajte molim vas, pa on je hteo da kupi i Kurir. Na prvom sastanku mi je nudio da ja ostanem manjinski partner i da vodim Kurir, a on da bude vlasnik. Hteo je to da iskoristi za neke svoje ciljeve. Kao što je koristio posle. Je l’ ga Siniša Mali štitio, pa Vučić? On im je prepustio te firme, evo vam, radite šta hoćete, upravljajte tim firmama. Što i rade. Tako se dobija uticaj.“

U razgovoru za Cenzolovku, članica Saveta za borbu protiv korupcije Miroslava Milenović postavlja pitanje zbog čega je Bogićević morao da daje novac Rodiću.

„To mi liči kao da gledamo prenos ’Farme’, ’Parova’ i ’Velikog brata’. Tu nema logike. Ako je Bogićević bio na strani političke i ekonomske elite u tom momentu, zašto bi on bilo kome trebalo da plati reket?“

Preprodaja magle

Posle više poziva i obećanja da će govoriti za Cenzolovku, Miroslav Bogićević je ostao nedostupan, a mi bez njegovog objašnjenja zašto je, kako tvrdi, pristao na prinudu da kupi suvlasništvo u Politici.

Rodić, s druge strane, tvrdi da nije imao izbora osim da prihvati pregovore sa Bogićevićem.

„Mogao sam da uđem u spor sa Nemcima, prekinem pregovore i da me oni tuže za naknadu štete jer su izgubili dva ponuđača. S druge strane je država, koja mi otvoreno kaže da je protiv mene.“

Rodić priča kako je neposredno pre toga njegov otac izašao iz pritvora u kojem je proveo dve godine pod sumnjom utaje poreza, da je od 2005. do 2009. godine kroz njegove firme prošlo 1.370 kontrola i da nije imao podršku tadašnje vlasti jer je u svojim novinama davao prostor SNS-u.

Aleksandar Rodić nam je dostavio dokumenta koja je objavio i u Kuriru.

Iz jednog od njih vidi se da 30. 3. 2012. njegova firma Refine Technology Investment Ltd., koja je upisana u registar kompanija na Britanskim Devičanskim Ostrvima, odnosno njena „ćerka firma“ Artesano Enterprisses Ltd., registrovana na Kipru, i Bogićević sklapaju ugovor o prodaji akcija u kome se navodi da je Artesano zaključio ugovor o ustupanju i sporazum o kupoprodajnoj ceni potraživanja koja se odnose na potraživanja VAC-a u PNM i Politika štamparija d.o.o.

Pominje se iznos od 12.304.273,12 evra, kao i „sporno potraživanje VAC-a prema PNM-u u iznosu od tri miliona evra s kamatama“.

Tako Bogićević kupuje, prema ovom dokumentu, vlasništvo u kompaniji Refine Technology Investment Ltd. za iznos od 3.562.500 evra i obavezuje se da plaća u četiri jednake godišnje rate, od kojih poslednja ističe 15. 12. 2015. godine.

Rodić se, u razgovoru za Cenzolovku, žali kako mu Bogićević nije platio ni dinara.

„On je meni dao svoje lične menice kao garanciju za plaćanje i obavezao se da će da plati Nemcima sve po tom predugovoru. Prodao sam mu svoje firme, ništa mi nije platio, njima je prekinuo da plaća, a oni od mene sad traže da platim za nešto što nije moje.“

Iz dokumenata koja nam je dao na uvid vidi se da ona nemaju veze sa vlasništvom udela u Politici, već je reč o potraživanjima, dugovima Politike prema VAC-u. Da li postoje još neka dokumenta, nismo uspeli da saznamo ni od Rodića, kao ni od Funke Medien Gruppe i direktorke Politike Mire Glišić Simić, koji se nisu odazvali pozivu na razgovor za Cenzolovku.

Bogićević nije vlasnik, već potrčko

Ono što je dostupno jesu podaci APR-a po kojima je 29. 6. 2012, direktno, bez posrednika, OST medija holding, kompanija povezana sa VAC-om, prodala svoje vlasništvo ruskoj Ist medija grupi (East Media Group).

Ova ruska firma, kako navodi Savet za borbu protiv korupcije, osnovana je pola godine ranije, 12. januara 2012, sa osnivačkim kapitalom od 10.000 ruskih rubalja (po današnjem kursu manje od 150 evra).

Savet za borbu protiv korupcije u svom Izveštaju o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji, objavljenom u februaru ove godine, navodi da nisu ustanovili poreklo novca, pravog vlasnika, odnosno kupca, niti način na koji je transakcija izvršena.

Miroslava Milenović, koja ima dugogodišnje iskustvo i sertifikat ovlašćenog istraživača pronevera, kaže da u Savetu „nisu uspeli da povežu nijedan dokument sa ’Farmakomom’ ili sa Bogićevićem“.

Dušan Petrović ne sumnja da je Bogićević svojim parama kupio suvlasništvo u Politici.

„Od Svetske banke je dobio kredit od preko 100 miliona evra. Dakle, Svetska banka je procenila da je to kompanija koju vredi kreditirati. Ova institucija, takođe, nadzire kompanije kojima pozajmljuje novac.”

U septembru 2012. godine, tada prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, u intervjuu za RTS, izneo je da je „Farmakom“ „bio prinuđen da preko ‘ćerki firmi’ učestvuje u kupovini 50 odsto udela Politike i da sve to vodi do afere ‘Agrobanka’“.

„Suma koja je nedostajala za kupovinu potiče iz kredita Nove Agrobanke i Privredne banke Beograd“, rekao je Vučić.

Miroslava Milenović smatra da je Bogićević bio „potrčko pravih vlasnika“.

„On je bez sumnje dao logistiku, svoju kancelariju i poštansko sanduče u Moskvi, dao je ljude koji su zaposleni kod njega da otrče u ruski registar i da registruju ’školjka firmu’. Dao je i svoje firme da kroz njih protrči određeni novac, ali taj novac je naš, to je novac poreskih obveznika koji je preko državnih banaka njemu bio poklonjen, da tako kažem, a onda je to transferisao na razne destinacije, pa su te razne destinacije transferisale na razne ofšor destinacije, a te druge tamo nekome dalje, odnosno onome ko se u to vreme legitimisao kao prodavac udela u Politici“, objašnjava Milenovićeva.

Koliko je Bogićević do sada otplatio dugovanja, ne zna se. Da je imao probleme u isplati, naslućuje se i iz podatka koji iznosi Savet za borbu protiv korupcije.

„Firma Ist medija grupa u februaru 2013. godine saopštila je da namerava da deo svog vlasništva u kompaniji PNM d.o.o. ponudi Politici AD, što bi uvećalo udeo Republike Srbije na osnovu prava preče kupovine”, piše u izveštaju.

Rodić tvrdi da su s njim, kao garantom, 2013. kontaktirali iz FMG jer je Bogićević prestao da otplaćuje rate. To je bila značajna naznaka šta će se u priči o vlasništvu Politike dešavati pod sadašnjom vlašću.

SUTRA: Mesto WAZ-a u sporu koji se u Esenu godinama vodi oko potraživanja prema Politici sada je zauzeo Aleksandar Rodić

Povezane priče

Ko je, zapravo, vlasnik Politike? (1)

Bogićević, međutim, za dugove Politike izgleda nije platio ni Rodićima ni Nemcima.

Zbog toga je privatizacija državnog vlasništva kompanije još uvek neizvesna.

Da stvar oko Politike nije do kraja čista potvrđuje i višenedeljna buka u kojoj Rodić s jedne, a Informer, Pink i Bogićević s druge strane optužuju jedni druge za reketiranje, ucene, prevare, pa sve do najave državnog udara. Ali time se nećemo baviti u ovom tekstu jer je, čini se, cilj sve te galame i da se, između ostalog, zaboravi na početno pitanje:

Ko zapravo upravlja Politikom?

Tajanstveni partneri

Prvi koji se žalio na reketiranje je Bodo Hombah, bivši nemački političar, koji je u kontakt sa Srbijom došao kao koordinator Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, a potom je, od 2002. do 2012. godine bio direktor VAC-a. Još 2010. on je najavio da VAC namerava da izađe iz vlasništva kompanija u Srbiji.

U preduzeću Politika novine i magazini (PNM), koje izdaje listove Politiku i Sportski žurnal, VAC je posedovao 50 odsto vlasništva.

Ugovor je sadržao tzv. zlatnu akciju državne polovine ove kuće (Politike AD) kojom je obezbeđen uticaj na uređivačku politiku, dok je VAC bio zadužen za finansijsko poslovanje.

Imovina u odvojenom preduzeću, Politici AD, u vlasništvu je državnih firmi i malih akcionara i sa PNM ima zajedničku skupštinu i deo menadžmenta.

Osim ovoga, VAC je posedovao 55 odsto vlasništva novosadskog Dnevnika i potraživanja u Večernjim novostima, koja su kasnije postala predmet sudskog spora i teško razumljivog poslovnog aranžmana, u kome se osim Milana Beka pominje i više nego kontroverzni biznismen Stanko Subotić Cane, kojeg je, tvrde naši upućeni sagovornici, direktor VAC-a Bodo Hombah predstavljao kao svog poslovnog savetnika za Balkan.

Hombah se još u junu 2010. godine, u intervjuu za Dojče vele (Deutsche Welle)  žalio kako ga je u pokušaju VAC-a da kupi Večernje novosti ucenjivao „tajanstveni” poslovni partner, a kao glavnog krivca propasti tog poslovanja označio je tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je „više puta rekao da je kupovina udela u Novostima gotova stvar i da je samo još potrebno prevazići nekoliko birokratskih barijera”.

Upućeni anonimni sagovornici Cenzolovke, međutim, tvrde da su te barijere bili upravo poslovni partneri VAC-a koji nisu odgovarali tadašnjoj vlasti.

Da je VAC želeo da se što pre reši poslova u Srbiji, a i tadašnja vlast balasta problema nemačkog partnera, potvrđuje za Cenzolovku i Dušan Petrović, u to vreme ministar poljoprivrede: „Srbija je imala politički problem sa Nemačkom, koja je bila  zainteresovana za rešenje problema svog investitora.”

Nekadašnji visoki funkcioner bivše vlasti, koji je želeo da ostane anoniman, takođe svedoči da je to postao državni problem: „Trebalo je hitno rešiti potraživanja VAC-a, na čemu je na svakom sastanku sa predsednikom Tadićem insistirala Angela Merkel. To je bilo na agendi nemačke države i nemačkog ambasadora sve vreme.“

Vrhunski posao

Na agendi VAC-a bilo je traženje kupca za vlasništvo koje je kompanija imala u srpskim medijima.

Prema dostupnim podacima, 10. 11. 2011. VAC i Adrija medija grupa potpisali su takozvanu obavezujuću ponudu.

U razgovoru za Cenzolovku, vlasnik i direktor AMG Aleksandar Rodić objašnjava da su pregovori sa VAC-om trajali mesecima i da su osim njega postojala još dva ponuđača, za koje ne zna ko su, ali pretpostavlja da su iz regije. A onda je uspeo da sklopi, kako kaže, „vrhunski posao“.

„Uspeo sam da spustim cenu sa 37 miliona, koliko su oni tražili za kapital Politike, Dnevnika i potraživanja prema Novostima, na 10,7 miliona evra plus 4,5 miliona za ostala potraživanja“, priča Rodić i objašnjava da je to podrazumevalo i „odloženo plaćanja na pet ili 10 godina, zavisi za šta i za koji deo“.

„Ja sam to ispregovarao vrhunski za sebe, da bih mogao iz samog poslovanja sve da isplatim“, kaže Rodić.

O svojim poslovnim namerama nije obaveštavao tadašnju vlast, niti menadžment kompanija koje je nameravao da kupi.

„To je bio odnos između dve privatne firme, ja nemam šta koga da obaveštavam ili bilo šta da pričam o tome.“

Prodaja Politike Rodiću, po tvrdnjama Sonje Liht, koja je do proleća 2012. bila članica Upravnog odbora Politike AD, nije bila tema na sastancima rukovodstva kuće.

„Ja nisam imala nikakva saznanja, a nijedan član Upravnog odbora to nije pomenuo. Kurir je pominjan samo u kontekstu da je zatvorio štampariju u kojoj su njihove novine do tada štampane i da je ponudio Politici da se Kurir štampa u njihovoj štampariji.”

To potvrđuje i Dušan Petrović: „Nije došao VAC da pita bilo kog zvaničnika u Srbiji, da ja to znam: ‘Šta vi mislite, kome bismo mogli da prodamo?’, već se samo pojavila činjenica da hoće svoju imovinu da prodaju Rodiću.”

Nije poznato da li je to VAC uopšte ponudio, ali je jasno da država nije iskoristila mogućnost preče kupovine 50 odsto PNM.

Sonja Liht svedoči da je Upravni odbor Politike AD zatražio od Vlade da razmotri to svoje pravo, o čemu postoje i zapisnici sa sednica.

„Odgovor na to pismo nismo dobili ni pismeno, ni preko Jovana Simića, koji je bio predstavnik Vlade u Upravnom odboru. Sama Politika AD nije imala sredstava da kupi polovinu udela, niti mogućnosti da se zaduži kod poslovnih banaka jer se prethodno rukovodstvo Politike, pre 2008. godine, već zadužilo kupovinom opreme.”

Očigledna je bila nezainteresovanost države da poveća svoj udeo vlasništva u Politici. Jedan od razloga bio je u medijskoj strategiji, po kojoj je država trebalo da izađe iz vlasništva u medijima. Drugi razlog  bio je novac.

„Nemam saznanje da je država imala realne finansijske mogućnosti da otkupi imovinu VAC-a”, kaže Dušan Petrović.

Na kanabetu u Predsedništvu

Ono što tadašnjim vlastima svakako nije odgovaralo, a s tim u vezi se slažu sve dosadašnje informacije, kao i naši sagovornici, bilo je da VAC-ov deo kupi Adrija medija grupa.

„Ja dobijam poziv od Mikija Rakića, koji je tada bio šef kabineta predsednika države, i dolazim kod njega na razgovor u Predsedništvo“, priča Aleksandar Rodić, „on mi kaže da država ima problem zbog toga što je, kako se izrazio, veliki pritisak javnosti koja je protiv toga da Kurir kupi Politiku.“

Do tada je, tvrdi Rodić, sa VAC-om potpisao obavezujuću ponudu koju je usvojila skupština te nemačke kompanije, a koja podrazumeva  pregovaranje o uslovima prodaje kapitala.

„Ispregovarao sam takvu konstrukciju gde su garancije prema njima zaloge na tim firmama koje se kupuju. I moje lične garancije.“

Usledio je novi sastanak sa Mikijem Rakićem, priča Rodić, na kome mu je rečeno „da se njima javio gospodin Bogićević, da iza njega stoji Svetska banka, da on ima neke silne firme i rudnike, da su oni pričali sa ljudima iz Politike i da smatraju kako Bogićević ne bi bio reputacioni rizik kao vlasnik Politike“.

Na pitanje da li o tome može da svedoči neko ko je živ, s obzirom na to da je Rakić preminuo, Rodić odgovara: „Naravno. To ćemo sve na sudu da potvrdimo, jer sam podneo krivičnu prijavu.“

Krivičnu prijavu podneo je protiv Miroslava Bogićevića, vlasnika koncerna „Farmakom“, u čijem su sastavu mlekare, livnice i rudnici, kao i Ist medija grupe (East Media Group) koja je od VAC-a a preko Rodića kupila vlasništvo u PNM.

Motivi zbog kojih je Miroslav Bogićević kupio udeo u Politici, kao što ćemo videti u sledećem nastavku, po svemu sudeći nisu poslovni, a postoji i ozbiljna sumnja da je on stvarni suvlasnik te medijske kuće.

Što je poznati čas kada nastupa svetinja kapitala kao spasonosca, te ne mari ako se „Politika” preda svome antipodu sa imenom dečka s kačketom koji novine ne pravi već raznosi, radije pronosi glasine no što prenosi vesti; ili pripadne nekakvom subjektu zamućenog ofšor lica, vijugavog tela s hiljadu ruku i dugačkim prstima na sve četiri strane sveta.

Za „Politiku” to i nije novost, jer oko nje se uvek nešto plelo uz uzavreli karakazan.

Ona, sva otvorena prema spolja i javnosti, kao i prečesto u prošlosti, ponovo zavisi od neprozirnog komplota moćnika, od divljaštva podekonomije fiktivnih ugovora, od ortačkih dogovora i stranačkih vojnika koji oko njene sudbine posluju u mračnom skrivalištu van znanja javnosti i iza scene.

Valjda zato što je političko sudbina „Politike”, kako joj ime i govori.

Business as usual, rekao bi ironično Habermas.

U svome apelu protiv privatizacije „Zidojče cajtunga”, koji se pre nekoliko godina našao pred padom u ruke berzanski orijentisanih koncerna, ovaj filozof je obavezu da država štiti javno dobro poput kvalitetne štampe izjednačio sa onom da osigura snabdevanje stanovništva energijom.

„Štampa je druga vrsta energije”, dodao je, „bez čijeg dotoka nastupaju smetnje, koje oštećuju i samu demokratsku državu.”

A „Politika” je za svoj vek i jedanaest godina, i uprkos padovima koji su bili ogledalo političkog udvorištva, ipak dokazala da je javno dobro i „motor javnog diskursa”, institucija građanskog dominiona u zemlji koja institucije s mukom izgrađuje, i mnogo šta drugo.

Građanska kuraž, ozbiljnost, hladnokrvnost i konsekventnost, o kojima je pisao njen osnivač Vladislav F. Ribnikar u Uvodniku prvog broja, uljudnost, gospodstvenost i kulturni nivo, koje je isticao Jovan Dučić, činili su je, u pretežnom trajanju, državnički odgovornijom od mnogih jalovih državnika i po neuspesima upamćenih i izmenjivih vlasti, nebrojenih loših i manje loših zakona.

Da je, recimo, njena konstanta istrajnosti i višegeneracijskog pregnuća ugrađena barem u neke naše državne poduhvate, u ekonomske, naučne ili obrazovne napore, u pojedino naše stvaralaštvo i poneku državničku misao, bilo bi nam sigurno odavno svima bolje.

Ali nije, „Politika” je u toj istrajnosti usamljena i tim vrednija.

Više puta je rečeno da je otuda izrasla u riznicu našeg kolektivnog sećanja, čak i u kulturnu baštinu za Unesko, u istorijski arhiv, pa joj se ne može poreći ni državotvornost, a ni to da je okosnica našeg suvereniteta i identiteta.

A da li joj to daje za pravo da bude pod kapom „državnog razloga”?

Bez sumnje da. Sve dok se oko „Politike”, kao ranjenog plena, roje osuđivani privredni kriminalci i biznismeni s tek skinutim nanogvicama, neophodan je trajni moratorijum na njenu privatizaciju, jer njeno očuvanje spada u grupu viših razloga, i jeste razlog viši i državni po sebi, ona vrednost i opštost koja preteže u odnosu na svaki i poseban interes pojedinaca, ali takođe i u odnosu na jedan sasvim loš zakon.

Zbog svega toga „Politika” spram drugih medija ne treba da ima jednaku „startnu poziciju”, kako tvrdi ministar kulture, jer je, ma koliko se konkurencija srdila, ipak neko važan a neko drugi manje važan.

„Politika” bi zato mogla da bude primer da u Srbiji nije sve na prodaju.

Takođe i da su prave vrednosti merljive imenom, modernim „brend-nejmom”, a prevedeno, važnošću za društvo, kulturu, obrazovanje, demokratske tekovine, za državu samu, te da bilansi padaju s pravom u senku, jer su u odnosu na to sekundarni, a takvi za sada neka i ostanu.

I da „Politici” nije suđena lakoća jednog „Pleja” na frekvenciji ugašenog Radija B 92, već još veća temeljitost, ozbiljnost i objektivnost, a njenim novinarima refleksija i odmerenost, pismenost, uljudnost i distanca, sve ono, uostalom, čime se „Politika” u svom najboljem ruhu mogla ponositi.

Interes države jeste da tu uljudnost, takvu poziciju novinara i novinarstvo u vremenu ekrana, u Teslinoj galaksiji, sačuva.

Da se u šumi informacija jednog doba u kojem svaki korisnik interneta može biti pronosilac vesti, pa i novinar s redakcijom u smartfonu, probije informacija sa zaleđem, referencom, kredibilnim potpisnikom, uz objašnjenje i analitički komentar.

Stoga, neka „Politika” bude zaštićena zakonom, Zakonom o „Politici”, kao što jednako i s pravom postoji Zakon o Srpskoj enciklopediji ili Zakon o Matici srpskoj.

Kao što, po članu 1. Zakona o Matici, ona obavlja poslove i ostvaruje ciljeve od trajnog značaja za književnost, nauku i kulturu srpskog naroda, neka i „Politika” po članu 1. njenog zakona obavlja poslove objektivnog informisanja i ostvaruje ciljeve od trajnog značaja za društvo i kulturu tog naroda.

I neka član 2. samo ponovi Ribnikarev navod iz 1904: da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti, da pravednom kritikom vladinoga rada potpomaže opoziciju; da lojalnošću svojom i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije.

I neka takav zakon bude zaštitnik slobode, a ne apsandžija njen, kako je, obrazlažući svoj nacrt Zakona o slobodi štampe, davno napisao Mita Rakić.

Premijer Aleksandar Vučić tokom jučerašnje konferencije za novinare u Vladi Srbije nije želeo da govori o ovoj temi. Privatizacijom medija i napadima na njega, kako je naglasio, neće se baviti naredna dva dana. Sinoć se, međutim, oglasio vlasnik „Kurira” Aleksandar Rodić, sa tvrdnjom da su ga nemački partneri iz VAC-a pre nedelju dana obavestili da im je Vučić preko posrednika poručio da je protiv toga da VAC svoja potraživanja od „Politike” proda Rodićevoj kompaniji.

pregovori idu ka tome da Bogićević zadrži vlasnički udeo, ali da se odrekne prava na upravljanje preduzećem.

Podsetimo, firma „Ist medija grup“, iza koje stoji Bogićević, letos je pod sumnjivim okolnostima kupila vlasnički udeo od 50 odsto od nemačkog izdavača VAC u preduzeću „Politika novine i magazini“. Na taj način, Bogićević je postao suvlasnik dnevnog lista „Politika“, dok je vlasnik drugog dela ostala država.

Preuzimanjem polovine vlasništva, Bogićević je stekao i pravo upravljanja i mogućnost da sa ovlašćenim predstavnikom države ravnopravno učestvuje u donošenju poslovnih odluka.

Uspavani partner

Međutim, najnoviji razvoj događaja ide ka tome da Bogićević izgubi pravo glasa i postane tzv. uspavani partner u „Politici“, dok bi sva upravljačka prava imala država odnosno njeni zastupnici.
Da je na pomolu takav epilog, indirektno potvrđuju i u „Politika novine i magazini“, odakle je juče saopšteno da su „u toku razgovori Vlade Srbije i novog suvlasnika ‘Politike’ koji treba da definišu sve buduće odnose u tom
preduzeću“.

O čemu je konkretno bilo reči na sastanku, zvanično nijedna strana u pregovorima nije htela da saopšti. Naime, ni Miroslav Bogićević, niti Jasmina Mitrović Marić, koja je zastupnik državnog kapitala u „Politici a.d.“ nisu odgovarali na telefonske pozove Informera.Nezvanično smo saznali da promena upravljačke strukture u „Politici“ neće biti urađena preko noći.

- To neće biti jednostavan proces, jer iziskuje promenu brojnih akata, prevashodno ove medijske kuće - kaže sagovornik Informera upućen u tok pregovora.

Samo jedan zastupnik

Međutim, predsednica Udruženja novinara Srbije i bivša glavna urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović tvrdi da je država već u potpunosti preuzela te dnevne novine. To potkrepljuje argumentom da je od 15. oktobra direktorka
„Politike“ i predstavnik državnog kapitala u ovoj kompaniji Mira Glišić Simić u Agenciji za privredne registre upisana kao jedini zastupnik, dok je dosadašnji predstavnik VAC Goran Ilin izbrisan iz registra, a da njegovo mesto nije zauzeo niko.

- Bogićević je očigledno postao samo pasivni partner. To nije ništa sporno, ali kako znamo da je on udeo u „Politici“ letos kupio potajno i na nepošten način, smatramo da nova vlast ima obavezu da obavesti javnost šta se i kako radi u našem najstarijem listu. Pogotovo što je to letos i sama osudila - kaže Ljiljana Smajlović.
Smajlovićeva smatra da bilo kakve promene koje nastaju u upravljačkoj ili vlasničkoj strukturi „Politike“ moraju da se odvijaju transparentno.

- Ako je država jednom naterala tajkuna da nešto kupi, kao logično se nameće da može da ga natera i da se nečega odrekne. Iskreno, mislim da to nije urađeno jer sam sigurna da Bogićevića „Politika“ ne zanima, ali da bi se otklonile ove i slične sumnje, pozivam državu da se javno oglasi - kaže Smajlovićeva.

Bujošević: Muka mi je od spinova

Glavni i odgovorni urednik „Politike“ Dragan Bujošević kaže da nije upoznat sa bilo kakvim vlasničkim ili upravljačkim promenama u „Politici“.
- U „Politici“ su vlasnička i upravljačka struktura i uređivački deo razdvojeni, tako da ne znam ništa o tome.

Pobornik sam ideje da država mora da se povuče iz ovih novina i bio sam prvi glavni i odgovorni urednik koji je javno to i rekao. Zbog toga mi je i muka od svih priča o vlasničkoj i upravljačkoj strukturi, jer mi se čini da su to sve spinovi ljudi kojima ne odgovara jaka „Politika“ - kaže Bujošević.

Sonja Liht
bivša predsednica UO

Nisam obaveštena šta se trenutno dešava u „Politici“, ali nisam pobornik ideje da država ulazi u bilo koji medij. To je jedino prihvatljivo ukoliko je privremeno, primera radi, dok se ne nađe kupac ili da bi se sprečio eventualni stečaj.

Na osnovu ove promene se može zaključiti da se Ist Media Grup, koja je letos kupila VAC-ov udeo u Politici, odrekla prava na upravljanje kompanijom po principu saglasnosti oba vlasnika za važne poslovne odluke. To znači da je novi vlasnik Politike Miroslav Bogićević postao pasivni partner države Srbije u upravljanje najstarijim dnevnim listom na Balkanu, i da država sada upravlja Politikom bez ograničenja.

UNS traži da Vlada Srbije objasni javnosti do kakvih je promena došlo u upravljačkoj strukturi lista i da li je došlo do bilo kakvih promena u vlasničkoj strukturi izdavača Politike.

A cela je Srbija znala. Potvrdio i predsednik Tadić da ne samo da je znao nego i da je podržavao Bogićevića da kupi „Politiku”. Druga moja zamerka se odnosila na radikalski način vođenja rasprave koji gospođa Liht u poslednje vreme neguje, gde umesto odgovora svojim sagovornicima servira uvrede tipa „ti ćeš da mi kažeš” i „a šta si ti radila i ko si ti uopšte”.

Doživela sam stopostotnu potvrdu istinitosti svoje teze! Umesto da objasni kako nije znala ono što je o prodaji „Politike” znala cela Srbija, i za šta onda uopšte služe upravni odbori – optužena sam za pisanje konstrukcija sa „ozbiljnim nedostatkom zdravog razuma i elementarnog poštenja”. A kako konstrukcije nemaju ni razuma ni poštenja nego ih imaju oni koji ih pišu, ovi epiteti pripadaju – isključivo meni. Jesam li mogla više biti u pravu?

Povodom teksta: „Manipulacije, činjenice i moral” (4. 10.)

Ali će gospođa Liht, sa sve Legijom časti, ostati osoba koja je u Politici prekršila svaki evropski standard na koji se pozivala.

Prvo je tvrdila da o svemu ne zna više od bilo kog građanina Srbije, a onda da je htela, ali nije imala novaca, da iskoristi pravo preče kupovine VAC-ovog udela. Posle je rekla da Zakon o javnom informisanju državi ionako brani vlasništvo nad medijima, iako je zakon na snazi od 2003. godine, a gospođa Liht je 2008. postala zastupnikom državnog kapitala u Politici.

Zatim je dodala da i medijska strategija to isto brani, prećutavši da ista strategija traži punu transparentnost vlasništva nad medijima. Sada ponavlja kako je Politika prodata tri meseca nakon što je njen mandat istekao, iako je poznato da je kupovina zapravo obavljena još 18. januara, kada je sklopljen ugovor o ustupanju potraživanja VAC-a od Politike, Novosti i Dnevnika firmama sa Kipra povezanim sa Miroslavom Bogićevićem. Cela je stvar, dakle, davno osmišljena, a najvećim delom realizovana početkom godine, kada su vlasništvo promenila potraživanja vredna blizu 30 miliona evra.

Kiparske firme su registrovane nekoliko meseci ranije, po svoj prilici namenski, za kupovinu udela u srpskim medijima. Ugovor VAC-a i Ist medija grupe od 4,7 miliona evra, potpisan 29. juna, pošto je obnarodovana nova vlada i kada se više nije imalo kud, bio je po svemu samo poslednji korak u tom poslu. Boris Tadić je i sam ovih dana priznao da je inspirisao "naše ljude" da kupe Politiku i Novosti. Sonja Liht je bila njegov blizak saradnik, osoba od najvećeg poverenja u uskom krugu ljudi koji su se, daleko od očiju javnosti, dogovarali o sudbini najvažnijih srpskih štampanih medija.

Ali, šta je teralo Sonju Liht da u prošlonedeljnom "Vremenu" ("Ko je i kako upropaštavao Politiku", broj 1134) iznosi nove i nove, potpuno neistinite činjenice? Pričajući o tome kako je njen upravni odbor Politike AD odmah raspisao konkurs za glavnog i odgovornog urednika (tobož "odlučan da zavede novu praksu postavljanja na to ključno mesto putem konkursa, a ne političkom odlukom", kako je, eto, postavljena Ljiljana Smajlović), Liht ponosno kaže da je, kako bi "proces bio što transparentniji", članovima kolektiva omogućeno da glasaju za prijavljene kandidate, iako statut na to nije obavezivao.

"Pri donošenju odluke o izboru, komisija UO-a je uzela u obzir da su glavni i odgovorni urednik i njegov zamenik dobili i od kolektiva najveći broj glasova", tvrdi bivša predsednica.
Ovo je ne samo izmišljotina već i providna izmišljotina. Najviše glasova na tobožnjim "izborima", čije rezultate niko nije uvažio, nije dobio sadašnji glavni urednik, kog je izabrao menadžment Politike, već bivši glodur Milan Mišić, za kog je glasalo 57 zaposlenih (od ukupno 141, koliko je izašlo na ove lažne izbore). Dragan Bujošević i Žarko Rakić osvojili su jednak broj glasova (42), a komisija gospođe Liht odlučila se za onog kog je Boris Tadić pre konkursa odabrao, iako je bivši dopisnik iz Nemačke Rakić ispunjavao ne samo konkursni uslov o naprednom znanju engleskog, već i poduslov po kom je "aktivno znanje nemačkog" imalo biti prednost.

Za zamenika glodura, kog Sonja Liht netačno pominje kao drugog "dobitnika najvećeg broja glasova", nikad se nije glasalo: on je došao pravo sa položaja državnog činovnika u Ministarstvu kulture, baš u vreme dok je gospođa Liht javno objašnjavala da joj je u Politici najvažnije da očuva "slobodu, otvorenost i objektivnost". Drugim rečima, novo rukovodstvo Politike izabrano je isto onoliko "transparentno" koliko je list posle "transparentno" prodat Miroslavu Bogićeviću.

Nadam se da takvo shvatanje demokratije i slobodnih izbora ne uče naši budući lideri u njenom Fondu za političku izuzetnost, koji, koliko čujem, finansiraju i naši poreski obveznici. Nadam se da ih ne uči da je demokratski dijalog skup poluistina i insinuacija kakve je demonstrirala u polemici sa mnom.

Jer, kada sam je pitala za njenu ulogu u prodaji Politike, tvrdila je da zbog plate nemam kredibilitet. Kada sam rekla da je novom gloduru dala dvostruko veću platu, i još pride, krenula je o mojoj odgovornosti za biznis kompanije.
Kada sam primetila da je tiraž danas za trećinu manji od onog zbog kog me navodno smenila, ona se pohvalila da kod nje Politika prvi put nema gubitaka.

Ali ni to nije istina. Ako je verovati podacima iz APR-a, Politika novine i magazini zabeležila je 2007. dobitak od oko sto miliona dinara. Nemam zasluga za taj rezultat, moje jedine zasluge su otvorenost i profesionalizam lista koji sam uređivala, ali ne bih da me gospođa Liht prevodi žednu preko vode. Podaci iz APR-a još kažu da je Politika AD, koju je ona vodila, u poslednje četiri godine katastrofalno poslovala.

Radila sam posao za koji sam bila kvalifikovana i za to sam primala platu. U to se vreme dnevno prodavalo oko 75.000 primeraka lista.

Gospođa Liht kaže da je besplatno radila, pa bi da me ućutka kao nekoga ko je upropaštavao Politiku time što je bio plaćen za svoj rad, dok je njen altruizam spasavao list "iz finansijskog ambisa".

Pa ko je onda ovde "bezobrazan", da posudim izraz Sonje Liht?

Kad smo već kod važnih činjenica: čim je saznao da VAC ima nameru da izađe iz „Politike”, Upravni odbor je pokušao, i pre nego što je zvanično obavešten o toj nameri, a u vreme kada je poslovodstvo VAC-a i preko medija negiralo da napušta „Politiku”, da nađe sredstva kojima bi, eventualno, mogao da se otkupi udeo VAC-a. Stoga smo stupili u kontakt s predstavnicima Vlade Srbije da vidimo da li bi kredit za medije, koji je planirala da uzme od Evropske banke za investicije, bilo moguće iskoristiti za tu namenu. Ispostavilo se da to nije moguće. Zašto nismo pokušali da uzmemo kredit od poslovnih banaka? Odgovor je jednostavan: Politika AD je već bila prezadužena.

Naime, naš Upravni odbor je jula 2008. godine, kada je započeo svoj mandat, zatekao katastrofalnu situaciju ne samo u Politici NM već i u Politici AD. Zatekli smo ogromne dugove, uvećane i kupovinom štamparske mašine Komori 3 za 6,5 miliona evra. Ova je mašina, inače, kupljena iako ni postojeći kapaciteti štamparije nisu bili dovoljno uposleni. Uz to su i dugovi iz tekućeg poslovanja rasli iz dana u dan. Dobar deo zaduživanja, uključiv i kupovinu Komori 3 se desio za vreme direktorovanja pomenutog Zorana Vacića, bliskog saradnika Danice Popović i suosnivača Centra za liberalno-demokratske studije.

Upravni odbor je u toku četiri godine mandata i skoro četiri godine delovanja uložio ogromne napore da pomogne u konsolidaciji firme, nastojao da održi bar ona izdanja koja imaju simbolično značenje za kuću Politika, kao što su: Politikin zabavnik, Ilustrovana politika, Viva, Svet kompjutera, onemogući dalje rasipanje „porodičnog srebra” (te je, na primer, sprečio prodaju stare, istorijske zgrade Politike).

Kada je 12. marta ove godine primljena ponuda VAC-a, na osnovu prava preče kupovine, UO je obavestio Vladu Srbije, kao većinskog vlasnika Politika AD i suvlasnika Politike NM o toj ponudi, da bi 5. aprila, inače na samom kraju svog mandata, ponovo uputio pismo vladi u kojoj je pita za savet šta da se radi.

Zašto smo se obratili za savet a ne zatražili sredstva iz budžeta koja bi poslužila za otkup dela vlasništva VAC-a nad Politikom? Razlog je više nego jasan i morao bi čak i Danici Popović biti poznat: Zakon o javnom informisanju zabranjuje ulazak države u vlasništvo nad medijima, a medijska strategija, koju je ista vlada usvojila samo nekoliko meseci pre našeg obraćanja, nalaže državi da izađe iz svih vlasničkih odnosa nad medijima, u kojima se još uvek nalazi, najkasnije do 2014. godine. Sigurna sam da se profesorka Popović slaže sa slovom zakona i medijskom strategijom tim pre što je poznata kao vatreni borac za neoliberalno stanovište po kome upravo privatna svojina i tržište na najbolji mogući način rešavaju sve društvene probleme pa i ovakve situacije, te da je bilo kakva intervencija države u vlasničke odnose pogubna.

Da još jednom naglasim: istovremeno sa slanjem tog pisma Vladi Srbije mandat Upravnog odbora je okončan, a time i bilo kakva naša, pa tako i moja, institucionalna veza s Politikom.

Zato još više iznenađuje da se na osnovu nepoznavanja ili namernog izvrtanja činjenica Danica Popović usuđuje da tvrdi kako ja lažem javnost kada je obaveštavam da ni UO ni ja nismo bili upoznati s okolnostima prodaje udela VAC-a u Politici NM i time dovodim u pitanje svoj moralni kredibilitet. U kratkom pasusu posvećenom meni u svom tekstu u „Politici” ona je dovela u pitanje i opravdanost odluke predsednika Republike Francuske da mi dodeli orden Legije časti, posao koji radim i moj celokupni društveni angažman jer sam se usudila da odgovorim Ljiljani Smajlović koja me je optužila da sam loše gazdovala državnom imovinom, između ostalog, iznoseći notornu neistinu da sam ja bila predstavnik državnog kapitala u Politici AD. Takođe me je optužila za „radikalski manir vređanja i zamene teze” jer sam se usudila da gospođi Smajlović u odgovoru na njene napade osporim legitimitet u raspravi o gazdovanju imovinom Politike, ukazavši da je u vreme kada je ona bila u rukovodstvu Politika NM dovedena na korak do stečaja. Ako je i od Dane Popović – mnogo je!

Ceo jedan pasus kleveta i uvreda je sročen da bi se konstatovalo kako urušavam moralne stubove našeg društva jer me je, očigledno pre toga, proglasila jednim od tih stubova. Ne znam da li da zahvalim profesorki Popović što me je proglasila moralnim stubom ili da se ozbiljno zabrinem što, sledeći recept Vladimira Iljiča Lenjina (u slučaju Plehanova), na taj stub hoće da me obesi.

Neću nazvati ovakvu konstrukciju radikalskim diskursom već ozbiljnim nedostatkom zdravog razuma i elementarnog poštenja.

Moguće je i da se tvrda zastupnica neoliberalizma Danica Popović preko noći pretvorila u hegelijanca te prema činjenicama ima odnos kakav je, bar po anegdotama, demonstrirao Hegel. Naime, anegdota kaže da su ga njegovi studenti upozoravali da njegove teorijske postavke ne odgovaraju činjenicama, a on je odgovorio: „tim gore po činjenice”. Tako se i Danica Popović kada se pred našim očima, kao posledica svetske ekonomske krize, u paramparčad ruši njena neoliberalna doktrina i neslavno odlazi, uz ogromne i još uvek nesagledive žrtve, u ropotarnicu istorije, i dalje drži postulata koje je globalna kriza već odavno dovela u pitanje, ili se bavi temama koje ne poznaje ili namerno iskrivljuje činjenice da bi postigla neki samo njoj znani cilj.

Povodom teksta ,,Moralni stubovi Srbije”

- Podsticao sam naše ljude da kupe „Politiku“ i „Novosti“, jer kao i u slučaju banaka, bolje je da mediji budu u rukama domaćih vlasnika nego stranih - rekao je Tadić za Radio Fokus i dodao da on lično ne poseduje nikakav medij.

Smajlović: Lažu!

Tadić, međutim, nije objasnio zašto je preuzimanje novina pokušano na tajni i krajnje sumnjiv način, preko fiktivnih firmi i anonimnih vlasnika! Tadić, takođe, nije rekao ni kako su i po čijem nalogu, za operaciju preuzimanja „Politike“ i „Novosti“ obezbeđeni milionski krediti iz državnih banaka?!

Pre dve nedelje, podsetimo, prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić objavio je da iza sumnjivog preuzimanja najvećih srpskih novina stoji vlasnik „Farmakoma“ Miroslav Bogićević, koga su ljudi iz političkog vrha naterali da,
protiv svoje volje, uđe u taj posao. Vučić je tada utvrdio da je ovim poslom Demokratska stranka zapravo pokušala da stavi medije pod potpunu stranačku kontrolu. On se juče nije oglašavao ovim povodom, a nije bilo moguće dobiti bilo kakav odgovor od Tadića i njegovih saradnika.

Predsednica UNS Ljiljana Smajlović upozorava da su „Demokratska stranka i njeni funkcioneri o ‘slučaju Politika’ izrekli toliko laži da bi u svakoj demokratskoj zemlji izgubili svaki kredibilitet“.

- To je najbolji dokaz da su od početka znali da je zakulisna prodaja „Politike“ kriminalni čin. Sada svima moramo da postavimo ono klasično novinarsko pitanje iz afere „Votergejt“: „Šta ste znali i kada ste to znali?“ - poručila je Smajlovićeva u izjavi za Informer.

Na ta pitanja juče nismo uspeli da dobijemo odgovore ni od Miroslava Bogićevića, ali ni od potpredsednika DS Dušana Petrovića, koji se u javnosti dovodio u vezu s ovim slučajem.

Bivša predsednica NUNS Nadežda Gaće kaže da je oko svega napravljena „nepotrebna halabuka“, ali i upozorava:
- Neke stvari su se očigledno odvijale u zatvorenim krugovima, što nije bilo dobro. Napravljena je pet puta gora situacija nego da je na početku transparentno rečeno šta i kako jeste. Kad se to ne uradi, kasnije caruju predrasude, zakulisne igre i pogrešne fantazije u mozgovima - zaključuje Gaće.

Može i Kinez!

Nemanja Nenadić iz „Transparentnosti Srbija“ kaže da država i državni funkcioneri nikako ne bi smeli da se mešaju u pitanje vlasništva nad medijima.

- Političari ne treba time da se bave. S druge strane, ako nešto treba da bude u domaćem vlasništvu, onda ga treba nacionalizovati, i to važi i za medije, kao i za preduzeća ili zemljište. Novac nema ime, tako da to što je nešto trenutno u rukama domaćeg kupca, ne znači da sutra ne može pripadati nekom Kinezu - napominje Nenadić.

Da podsetimo, Demokratska stranka je u saopštenju 17. jula demantovala i snažno osudila optužbe koje su izneli SNS i URS, da DS i njeni funkcioneri stoje iza promene vlasništva „Politike“.

Takođe, predsednik Političkog saveta DS Dragoljub Mićunović izjavio je pre desetak dana da DS nema ništa s preuzimanjem „Politike“:

- Ono što ja mogu da tvrdim, jeste da ni u jednom organu Demokratske stranke nikada nije bilo pomenuto pitanje nekih novina, niti njihove kupovine - rekao je Mićunović povodom optužbi Aleksandra Vučića da je DS primorala Bogićevića da kupi 50 odsto vlasništva u „Politici“.

Pitanja na koje Tadić mora da odgovori

1. Zašto su mediji preuzimani preko fiktivnih firmi?
2. Kako su obezbeđeni milionski krediti državnih banaka?
3. Zašto ste krili pravu istinu o kupovini medija?
4. Zašto je DS tvrdila da nema ništa s ovim slučajem?

On je dodao da ne poseduje nikakav medij i da svako treba da kaže ko poseduje.

Komentarišući izbore u DS, ocenio je da politika Dragana Đilasa, mogućeg protivkandidata na izborima za predsednika demokrata, vodi "u pravcu menadžerisanja stranke".

On je ocenio da su izmene u DS potrebne i da će da predloži nove ljude, vodeći se pre svega njihovim rezultatima.
Komentarišući Đilasove reči da mu zameraju isto što i Zoranu Đinđiću, Tadić je rekao da je za njega "apsolutno nepristojna bilo kakva debata o tome ko je više naslednik Đinđića".

Predsednik DS-u novoj vladi Srbije vidi odlučnost da se teret za ekonomske teškoće prebaci na prethodnu vlast.
"To je neodgovorno, naročito ako se ima u vidu da su ključni činilac prethodne vlade bile stranke koje i sada sede u vlasti", rekao je Tadić u intervjuu radio "Fokusu".