Насловна  |  Деск  |  Досије Политика (2012 - )  |  Ко је, заправо, власник Политике? (1)
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Досије Политика (2012 - )

16. 12. 2015.

Аутор: Антонела Риха Извор: cenzolovka.rs

Ко је, заправо, власник Политике? (1)

Наизглед све је једноставно објаснити. Немачки издавач ВАЦ (WAZ – Westdeutsche Allgemeine Zeitung) после десетак година пословања у Србији одлучио је да напусти ово тржиште и прода власништво у Политици и другим овдашњим медијима. Нашао је купца у Адрија медија групи (Adria Media Group) породице Родић и за почетак склопио уговор којим они преузимају потраживања Немаца према Политици.

 

Пре него што је посао окончан, Родићи су тај уговор продали Мирославу Богићевићу који је, истовремено, од ВАЦ-а купио власнички удео у Политици.

Богићевић, међутим, за дугове Политике изгледа није платио ни Родићима ни Немцима.

Због тога је приватизација државног власништва компаније још увек неизвесна.

Да ствар око Политике није до краја чиста потврђује и вишенедељна бука у којој Родић с једне, а Информер, Пинк и Богићевић с друге стране оптужују једни друге за рекетирање, уцене, преваре, па све до најаве државног удара. Али тиме се нећемо бавити у овом тексту јер је, чини се, циљ све те галаме и да се, између осталог, заборави на почетно питање:

Ко заправо управља Политиком?

Тајанствени партнери

Први који се жалио на рекетирање је Bodo Hombah, бивши немачки политичар, који је у контакт са Србијом дошао као координатор Пакта за стабилност Југоисточне Европе, а потом је, од 2002. до 2012. године био директор ВАЦ-а. Још 2010. он је најавио да ВАЦ намерава да изађе из власништва компанија у Србији.

У предузећу Политика новине и магазини (ПНМ), које издаје листове Политику и Спортски журнал, ВАЦ је поседовао 50 одсто власништва.

Уговор је садржао тзв. златну акцију државне половине ове куће (Политике АД) којом је обезбеђен утицај на уређивачку политику, док је ВАЦ био задужен за финансијско пословање.

Имовина у одвојеном предузећу, Политици АД, у власништву је државних фирми и малих акционара и са ПНМ има заједничку скупштину и део менаџмента.

Осим овога, ВАЦ је поседовао 55 одсто власништва новосадског Дневника и потраживања у Вечерњим новостима, која су касније постала предмет судског спора и тешко разумљивог пословног аранжмана, у коме се осим Милана Бека помиње и више него контроверзни бизнисмен Станко Суботић Цане, којег је, тврде наши упућени саговорници, директор ВАЦ-а Bodo Hombah представљао као свог пословног саветника за Балкан.

Хомбах се још у јуну 2010. године, у интервјуу за Дојче веле (Deutsche Welle)  жалио како га је у покушају ВАЦ-а да купи Вечерње новости уцењивао „тајанствени” пословни партнер, а као главног кривца пропасти тог пословања означио је тадашњег председника Србије Бориса Тадића, који је „више пута рекао да је куповина удела у Новостима готова ствар и да је само још потребно превазићи неколико бирократских баријера”.

Упућени анонимни саговорници Цензоловке, међутим, тврде да су те баријере били управо пословни партнери ВАЦ-а који нису одговарали тадашњој власти.

Да је ВАЦ желео да се што пре реши послова у Србији, а и тадашња власт баласта проблема немачког партнера, потврђује за Цензоловку и Душан Петровић, у то време министар пољопривреде: „Србија је имала политички проблем са Немачком, која је била  заинтересована за решење проблема свог инвеститора.”

Некадашњи високи функционер бивше власти, који је желео да остане анониман, такође сведочи да је то постао државни проблем: „Требало је хитно решити потраживања ВАЦ-а, на чему је на сваком састанку са председником Тадићем инсистирала Ангела Меркел. То је било на агенди немачке државе и немачког амбасадора све време.“

Врхунски посао

На агенди ВАЦ-а било је тражење купца за власништво које је компанија имала у српским медијима.

Према доступним подацима, 10. 11. 2011. ВАЦ и Адрија медија група потписали су такозвану обавезујућу понуду.

У разговору за Цензоловку, власник и директор АМГ Александар Родић објашњава да су преговори са ВАЦ-ом трајали месецима и да су осим њега постојала још два понуђача, за које не зна ко су, али претпоставља да су из регије. А онда је успео да склопи, како каже, „врхунски посао“.

„Успео сам да спустим цену са 37 милиона, колико су они тражили за капитал Политике, Дневника и потраживања према Новостима, на 10,7 милиона евра плус 4,5 милиона за остала потраживања“, прича Родић и објашњава да је то подразумевало и „одложено плаћања на пет или 10 година, зависи за шта и за који део“.

„Ја сам то испреговарао врхунски за себе, да бих могао из самог пословања све да исплатим“, каже Родић.

О својим пословним намерама није обавештавао тадашњу власт, нити менаџмент компанија које је намеравао да купи.

„То је био однос између две приватне фирме, ја немам шта кога да обавештавам или било шта да причам о томе.“

Продаја Политике Родићу, по тврдњама Соње Лихт, која је до пролећа 2012. била чланица Управног одбора Политике АД, није била тема на састанцима руководства куће.

„Ја нисам имала никаква сазнања, а ниједан члан Управног одбора то није поменуо. Курир је помињан само у контексту да је затворио штампарију у којој су њихове новине до тада штампане и да је понудио Политици да се Курир штампа у њиховој штампарији.”

То потврђује и Душан Петровић: „Није дошао ВАЦ да пита било ког званичника у Србији, да ја то знам: ‘Шта ви мислите, коме бисмо могли да продамо?’, већ се само појавила чињеница да хоће своју имовину да продају Родићу.”

Није познато да ли је то ВАЦ уопште понудио, али је јасно да држава није искористила могућност прече куповине 50 одсто ПНМ.

Соња Лихт сведочи да је Управни одбор Политике АД затражио од Владе да размотри то своје право, о чему постоје и записници са седница.

„Одговор на то писмо нисмо добили ни писмено, ни преко Јована Симића, који је био представник Владе у Управном одбору. Сама Политика АД није имала средстава да купи половину удела, нити могућности да се задужи код пословних банака јер се претходно руководство Политике, пре 2008. године, већ задужило куповином опреме.”

Очигледна је била незаинтересованост државе да повећа свој удео власништва у Политици. Један од разлога био је у медијској стратегији, по којој је држава требало да изађе из власништва у медијима. Други разлог  био је новац.

„Немам сазнање да је држава имала реалне финансијске могућности да откупи имовину ВАЦ-а”, каже Душан Петровић.

На канабету у Председништву

Оно што тадашњим властима свакако није одговарало, а с тим у вези се слажу све досадашње информације, као и наши саговорници, било је да ВАЦ-ов део купи Адрија медија група.

„Ја добијам позив од Микија Ракића, који је тада био шеф кабинета председника државе, и долазим код њега на разговор у Председништво“, прича Александар Родић, „он ми каже да држава има проблем због тога што је, како се изразио, велики притисак јавности која је против тога да Курир купи Политику.“

До тада је, тврди Родић, са ВАЦ-ом потписао обавезујућу понуду коју је усвојила скупштина те немачке компаније, а која подразумева  преговарање о условима продаје капитала.

„Испреговарао сам такву конструкцију где су гаранције према њима залоге на тим фирмама које се купују. И моје личне гаранције.“

Уследио је нови састанак са Микијем Ракићем, прича Родић, на коме му је речено „да се њима јавио господин Богићевић, да иза њега стоји Светска банка, да он има неке силне фирме и руднике, да су они причали са људима из Политике и да сматрају како Богићевић не би био репутациони ризик као власник Политике“.

На питање да ли о томе може да сведочи неко ко је жив, с обзиром на то да је Ракић преминуо, Родић одговара: „Наравно. То ћемо све на суду да потврдимо, јер сам поднео кривичну пријаву.“

Кривичну пријаву поднео је против Мирослава Богићевића, власника концерна „Фармаком“, у чијем су саставу млекаре, ливнице и рудници, као и Ист медија групе (East Media Group) која је од ВАЦ-а а преко Родића купила власништво у ПНМ.

Мотиви због којих је Мирослав Богићевић купио удео у Политици, као што ћемо видети у следећем наставку, по свему судећи нису пословни, а постоји и озбиљна сумња да је он стварни сувласник те медијске куће.

Коментари (2)

Остави коментар
чет

17.12.

2015.

Комнен Коља Сератлић [нерегистровани] у 16:11

Драги анонимус,

Не само на радном мјесту. Требало би приупитати и Вучића и добру и поштену Љиљу, без које би медијско небо Србије било осакаћено, шта су радили вишпе од годину дана, када су обећали, посебно Вучић, да ће саопштити ко је власник Политике. Ко овдје мути. Сви занају, а на први поглед сви изигравају невинашца. Шта се у то упетљао неки Петровић. Ако је тачно да се сва ова мутљажа води због Курира и Родића, ето ја познати критичар Курира, сам сада на страни Родића. Зашто Курир и Родићи немају право да купе Политику. Да ли су Родићи грађани Србије другог или трећег реда. Друга страна медаље јесте, зашто сваки медиј мора да се приватизује. То је лоше и не само лоше, то је опасно за једну земљу. У нормалним земљама постоје водећи листови који су провладин, пројеврејски, прокррупног капитала, просоццијалистички, прораднички итд. Зашто Плитика, која је најстарији лист на Балкану, каја је имала славну прошлост захваљујући оснивачима и врхунским новинарима, мора бити приватизована. Рећићете да је то био приватни лист једне познате породице. Није тачно. Увијек се знало да је то био патриотски лист, лист који је био огледало једне државе. Да ли ви господо у Политици мислите да је објављивањем којекаквих текстова, посебно антисрпских, постигнута слобода мисли и ријечи. Ја вам свима озбиљно савјетујем да се уозбиљите, да нас не сматрате идиотима, знамо ми и нешто што не смијемо да напишемо, а тачно је. Ето ја бих нешто написао што знам али сам свјестан да бих на суду изгубио, јер је правосуђе у Србији у катасрофалном стању. Да ли сам недавно у једном недељнику обајвио фељтон о великој крађи некретнина и новца (стотине милиона), све по имену и презимену, уз скенирана документа. И, ништа. Појео вук магарца. Предсједник Владе се прави натошата.Осим анонимних пријетњи аутору и том недељнику, правосуђе, односно тужилаштво се у вези са тим проблемом не јваља већ пуних 20 година, јер су им моћници забранили да се тиме баве. Садашњи предсједник Стамбене комисије, Србије чувени Расим Љајућ и он се прави натошата. То се њега не тиче. Тако се односите већ годинама и према листу Политика.

Одговори
сре

16.12.

2015.

anonymous [нерегистровани] у 20:17

ma šta nas briga

Ljiljo, isteruj pravdu na radnom mestu a ne ovde. Dosadna si.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси