Dosije Politika (2012 - )
16. 12. 2015.
Ko je, zapravo, vlasnik Politike? (1)
Naizgled sve je jednostavno objasniti. Nemački izdavač VAC (WAZ – Westdeutsche Allgemeine Zeitung) posle desetak godina poslovanja u Srbiji odlučio je da napusti ovo tržište i proda vlasništvo u Politici i drugim ovdašnjim medijima. Našao je kupca u Adrija medija grupi (Adria Media Group) porodice Rodić i za početak sklopio ugovor kojim oni preuzimaju potraživanja Nemaca prema Politici.
Pre nego što je posao okončan, Rodići su taj ugovor prodali Miroslavu Bogićeviću koji je, istovremeno, od VAC-a kupio vlasnički udeo u Politici.
Bogićević, međutim, za dugove Politike izgleda nije platio ni Rodićima ni Nemcima.
Zbog toga je privatizacija državnog vlasništva kompanije još uvek neizvesna.
Da stvar oko Politike nije do kraja čista potvrđuje i višenedeljna buka u kojoj Rodić s jedne, a Informer, Pink i Bogićević s druge strane optužuju jedni druge za reketiranje, ucene, prevare, pa sve do najave državnog udara. Ali time se nećemo baviti u ovom tekstu jer je, čini se, cilj sve te galame i da se, između ostalog, zaboravi na početno pitanje:
Ko zapravo upravlja Politikom?
Tajanstveni partneri
Prvi koji se žalio na reketiranje je Bodo Hombah, bivši nemački političar, koji je u kontakt sa Srbijom došao kao koordinator Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, a potom je, od 2002. do 2012. godine bio direktor VAC-a. Još 2010. on je najavio da VAC namerava da izađe iz vlasništva kompanija u Srbiji.
U preduzeću Politika novine i magazini (PNM), koje izdaje listove Politiku i Sportski žurnal, VAC je posedovao 50 odsto vlasništva.
Ugovor je sadržao tzv. zlatnu akciju državne polovine ove kuće (Politike AD) kojom je obezbeđen uticaj na uređivačku politiku, dok je VAC bio zadužen za finansijsko poslovanje.
Imovina u odvojenom preduzeću, Politici AD, u vlasništvu je državnih firmi i malih akcionara i sa PNM ima zajedničku skupštinu i deo menadžmenta.
Osim ovoga, VAC je posedovao 55 odsto vlasništva novosadskog Dnevnika i potraživanja u Večernjim novostima, koja su kasnije postala predmet sudskog spora i teško razumljivog poslovnog aranžmana, u kome se osim Milana Beka pominje i više nego kontroverzni biznismen Stanko Subotić Cane, kojeg je, tvrde naši upućeni sagovornici, direktor VAC-a Bodo Hombah predstavljao kao svog poslovnog savetnika za Balkan.
Hombah se još u junu 2010. godine, u intervjuu za Dojče vele (Deutsche Welle) žalio kako ga je u pokušaju VAC-a da kupi Večernje novosti ucenjivao „tajanstveni” poslovni partner, a kao glavnog krivca propasti tog poslovanja označio je tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je „više puta rekao da je kupovina udela u Novostima gotova stvar i da je samo još potrebno prevazići nekoliko birokratskih barijera”.
Upućeni anonimni sagovornici Cenzolovke, međutim, tvrde da su te barijere bili upravo poslovni partneri VAC-a koji nisu odgovarali tadašnjoj vlasti.
Da je VAC želeo da se što pre reši poslova u Srbiji, a i tadašnja vlast balasta problema nemačkog partnera, potvrđuje za Cenzolovku i Dušan Petrović, u to vreme ministar poljoprivrede: „Srbija je imala politički problem sa Nemačkom, koja je bila zainteresovana za rešenje problema svog investitora.”
Nekadašnji visoki funkcioner bivše vlasti, koji je želeo da ostane anoniman, takođe svedoči da je to postao državni problem: „Trebalo je hitno rešiti potraživanja VAC-a, na čemu je na svakom sastanku sa predsednikom Tadićem insistirala Angela Merkel. To je bilo na agendi nemačke države i nemačkog ambasadora sve vreme.“
Vrhunski posao
Na agendi VAC-a bilo je traženje kupca za vlasništvo koje je kompanija imala u srpskim medijima.
Prema dostupnim podacima, 10. 11. 2011. VAC i Adrija medija grupa potpisali su takozvanu obavezujuću ponudu.
U razgovoru za Cenzolovku, vlasnik i direktor AMG Aleksandar Rodić objašnjava da su pregovori sa VAC-om trajali mesecima i da su osim njega postojala još dva ponuđača, za koje ne zna ko su, ali pretpostavlja da su iz regije. A onda je uspeo da sklopi, kako kaže, „vrhunski posao“.
„Uspeo sam da spustim cenu sa 37 miliona, koliko su oni tražili za kapital Politike, Dnevnika i potraživanja prema Novostima, na 10,7 miliona evra plus 4,5 miliona za ostala potraživanja“, priča Rodić i objašnjava da je to podrazumevalo i „odloženo plaćanja na pet ili 10 godina, zavisi za šta i za koji deo“.
„Ja sam to ispregovarao vrhunski za sebe, da bih mogao iz samog poslovanja sve da isplatim“, kaže Rodić.
O svojim poslovnim namerama nije obaveštavao tadašnju vlast, niti menadžment kompanija koje je nameravao da kupi.
„To je bio odnos između dve privatne firme, ja nemam šta koga da obaveštavam ili bilo šta da pričam o tome.“
Prodaja Politike Rodiću, po tvrdnjama Sonje Liht, koja je do proleća 2012. bila članica Upravnog odbora Politike AD, nije bila tema na sastancima rukovodstva kuće.
„Ja nisam imala nikakva saznanja, a nijedan član Upravnog odbora to nije pomenuo. Kurir je pominjan samo u kontekstu da je zatvorio štampariju u kojoj su njihove novine do tada štampane i da je ponudio Politici da se Kurir štampa u njihovoj štampariji.”
To potvrđuje i Dušan Petrović: „Nije došao VAC da pita bilo kog zvaničnika u Srbiji, da ja to znam: ‘Šta vi mislite, kome bismo mogli da prodamo?’, već se samo pojavila činjenica da hoće svoju imovinu da prodaju Rodiću.”
Nije poznato da li je to VAC uopšte ponudio, ali je jasno da država nije iskoristila mogućnost preče kupovine 50 odsto PNM.
Sonja Liht svedoči da je Upravni odbor Politike AD zatražio od Vlade da razmotri to svoje pravo, o čemu postoje i zapisnici sa sednica.
„Odgovor na to pismo nismo dobili ni pismeno, ni preko Jovana Simića, koji je bio predstavnik Vlade u Upravnom odboru. Sama Politika AD nije imala sredstava da kupi polovinu udela, niti mogućnosti da se zaduži kod poslovnih banaka jer se prethodno rukovodstvo Politike, pre 2008. godine, već zadužilo kupovinom opreme.”
Očigledna je bila nezainteresovanost države da poveća svoj udeo vlasništva u Politici. Jedan od razloga bio je u medijskoj strategiji, po kojoj je država trebalo da izađe iz vlasništva u medijima. Drugi razlog bio je novac.
„Nemam saznanje da je država imala realne finansijske mogućnosti da otkupi imovinu VAC-a”, kaže Dušan Petrović.
Na kanabetu u Predsedništvu
Ono što tadašnjim vlastima svakako nije odgovaralo, a s tim u vezi se slažu sve dosadašnje informacije, kao i naši sagovornici, bilo je da VAC-ov deo kupi Adrija medija grupa.
„Ja dobijam poziv od Mikija Rakića, koji je tada bio šef kabineta predsednika države, i dolazim kod njega na razgovor u Predsedništvo“, priča Aleksandar Rodić, „on mi kaže da država ima problem zbog toga što je, kako se izrazio, veliki pritisak javnosti koja je protiv toga da Kurir kupi Politiku.“
Do tada je, tvrdi Rodić, sa VAC-om potpisao obavezujuću ponudu koju je usvojila skupština te nemačke kompanije, a koja podrazumeva pregovaranje o uslovima prodaje kapitala.
„Ispregovarao sam takvu konstrukciju gde su garancije prema njima zaloge na tim firmama koje se kupuju. I moje lične garancije.“
Usledio je novi sastanak sa Mikijem Rakićem, priča Rodić, na kome mu je rečeno „da se njima javio gospodin Bogićević, da iza njega stoji Svetska banka, da on ima neke silne firme i rudnike, da su oni pričali sa ljudima iz Politike i da smatraju kako Bogićević ne bi bio reputacioni rizik kao vlasnik Politike“.
Na pitanje da li o tome može da svedoči neko ko je živ, s obzirom na to da je Rakić preminuo, Rodić odgovara: „Naravno. To ćemo sve na sudu da potvrdimo, jer sam podneo krivičnu prijavu.“
Krivičnu prijavu podneo je protiv Miroslava Bogićevića, vlasnika koncerna „Farmakom“, u čijem su sastavu mlekare, livnice i rudnici, kao i Ist medija grupe (East Media Group) koja je od VAC-a a preko Rodića kupila vlasništvo u PNM.
Motivi zbog kojih je Miroslav Bogićević kupio udeo u Politici, kao što ćemo videti u sledećem nastavku, po svemu sudeći nisu poslovni, a postoji i ozbiljna sumnja da je on stvarni suvlasnik te medijske kuće.
Komentari (2)
ostavi komentar17.12.
2015.
Драги анонимус,
Не само на радном мјесту. Требало би приупитати и Вучића и добру и поштену Љиљу, без које би медијско небо Србије било осакаћено, шта су радили вишпе од годину дана, када су обећали, посебно Вучић, да ће саопштити ко је власник Политике. Ко овдје мути. Сви занају, а на први поглед сви изигравају невинашца. Шта се у то упетљао неки Петровић. Ако је тачно да се сва ова мутљажа води због Курира и Родића, ето ја познати критичар Курира, сам сада на страни Родића. Зашто Курир и Родићи немају право да купе Политику. Да ли су Родићи грађани Србије другог или трећег реда. Друга страна медаље јесте, зашто сваки медиј мора да се приватизује. То је лоше и не само лоше, то је опасно за једну земљу. У нормалним земљама постоје водећи листови који су провладин, пројеврејски, прокррупног капитала, просоццијалистички, прораднички итд. Зашто Плитика, која је најстарији лист на Балкану, каја је имала славну прошлост захваљујући оснивачима и врхунским новинарима, мора бити приватизована. Рећићете да је то био приватни лист једне познате породице. Није тачно. Увијек се знало да је то био патриотски лист, лист који је био огледало једне државе. Да ли ви господо у Политици мислите да је објављивањем којекаквих текстова, посебно антисрпских, постигнута слобода мисли и ријечи. Ја вам свима озбиљно савјетујем да се уозбиљите, да нас не сматрате идиотима, знамо ми и нешто што не смијемо да напишемо, а тачно је. Ето ја бих нешто написао што знам али сам свјестан да бих на суду изгубио, јер је правосуђе у Србији у катасрофалном стању. Да ли сам недавно у једном недељнику обајвио фељтон о великој крађи некретнина и новца (стотине милиона), све по имену и презимену, уз скенирана документа. И, ништа. Појео вук магарца. Предсједник Владе се прави натошата.Осим анонимних пријетњи аутору и том недељнику, правосуђе, односно тужилаштво се у вези са тим проблемом не јваља већ пуних 20 година, јер су им моћници забранили да се тиме баве. Садашњи предсједник Стамбене комисије, Србије чувени Расим Љајућ и он се прави натошата. То се њега не тиче. Тако се односите већ годинама и према листу Политика.
Odgovori16.12.
2015.
ma šta nas briga
Ljiljo, isteruj pravdu na radnom mestu a ne ovde. Dosadna si.
Odgovori