Izveštavanje o ubistvima maloletnika u maju 2023. godine

14. 05. 2024.

Autor: Kristina Panić, priredio: Veran Matić Izvor: Javni servis

Lekcija Kristine Panić

Dan posle nezapamćenog masovnog zločina u OŠ „Vladislav Ribnikar“, 4. maja u gimnaziji u Mladenovcu učenici četvrtog razreda, na času srpskog jezika kod profesorke Jelene Stefanović, radili su četvrti školski pismeni zadatak na najaktuelniju moguću temu u tom trenutku: „U kakvom društvu živimo?“.

Vežbanku, u kojoj je Kristina Panić napisala svoje viđenje društva u kojem živi, tek pre dva dana je razredna Aleksandra donela roditeljima Zorici i Saši Panić u Dubonu. Kristina je napisala školski rad, koji se može nazvati i lekcijom koja jasno govori o vrednostima koje je prevašodno stekla u porodici tokom osamnaest godina života. To je lekcija saosećanja sa anđelima iz Ribnikara, ali i primer  jasnog uvida u suštinu problema sa kojim se društvo u kojem živimo neuspešno suočava.

Prenosimo ceo tekst Kristine Panić.

U kakvom društvu živimo?

Kada ostaneš sam, ostaviš telefon, ugasiš televizor i sve drugo što ti odvlači pažnju sa strane, da li se ikada zapitaš u kakvom društvu živiš? Ko su ti uzori? Ko je čovek koji ti odvlači pažnju? Da li je sve što ti je smešno i zanimljivo zaista tako?

Imam još mnogo pitanja, ali na sva ta moja pitanja, tvoj odgovor je verovatno: ”Ne znam”, ili imaš bled pogled kao da ne vidiš ništa loše u tome. I svima nam je tako dok se neko zlo ne dogodi. Tada svi vidimo grešku i znamo da uperimo prst u nekoga, a zapravo smo svi krivi. Kada se mnogo toga nakupi, negde mora da pukne, jednostavno rečeno, neka kap je morala preliti čašu. Roditelji danas zbog karijere zapostavljaju decu, bitnije im je da imaju kuću na tri sprata i luksuzan život umesto dobro vaspitanog deteta. I stalno se provlači izgovor: „Moram da obezbedim detetu sve”.  Ne, detetu su potrebni otac i majka koji će da razgovaraju sa njim o svemu. Ne treba mu skup telefon i garderoba da bi imalo lep život. Deca u Africi bez svega toga srećni žive. Današnjoj deci nema ko da ugasi televizor ili telefon kada gleda filmove i serije u kojima se promovišu alkoholizam, narkomanija, kriminal i nemoral. Zato i propadamo kao društvo, jer nam deca u svemu tome vide uzor. Do juče smo školu gledali kao najbezbedniju ustanovu za dete, a već danas sa strahom šaljemo dete u istu. Neko je juče posle škole planirao porodični ručak, neko da uči geografiju da popravi ocenu, neko da odigra utakmicu sa drugarima… A neko je želeo da svoje dete sačeka ispred škole, zagrli i poljubi, a nije i više nikad neće. Svaki trenutak sa njima je postao samo uspomena na tu decu.

Verujem da su tuga i bol porodica preminulih đaka ogromni, i nikada ne bih želela da tu bol u svom životu osetim. Sa decom treba razgovarati! Nijedna kazna neće moći da vrati roditeljima ovu jadnu decu koja su, ni kriva ni dužna, nastradala. Kosta je primer zapostavljenog deteta. Roditelji, internet, društvene mreže, đaci u školi… Svačija je krivica. Svako je imao uticaj na ovo dete koje je počinilo ovaj monstruozan zločin.  Ovo je znak da treba da se probudimo, jer je ovo samo početak katastrofe ako se nešto ne preduzme. Srbija danas plače, osam anđela nas je napustilo jer se nismo probudili na vreme.

3. maja 2023. godine smo iz sata u sat saznavali sve strašnije detalje nacionalne tragedije. Užasan zločin dobio je još stravičnije dimenzije nakon objavljivanja zvanične informacije o broju ubijenih učenika i njihovog anđela čuvara. Umesto odlučne reakcije, osude i jasnih poruka, zvaničnog proglašenja višednevne žalosti usledile su relativizacije, špekulacije, neproverene informacije i namerne dezinformacije. U javnosti se pojavio i spisak čime su stvoreni uslovi  za nove mete, nove sukobe i dodatni haos…

U domu Panića, Saše i Zorice, koje sam upoznao i više puta sa njima razgovarao, zamišljam komunikaciju koju su tim povodom 3. i 4. maja imali sa maturantkinjom Kristinom i Milanom koji je radio u policijskoj stanici u Mladenovcu. Njihovi porodični odnosi zasnivali su se na međusobnoj podršci i stalnim kontaktima na osnovu kojih su se bolje i sigurnije osećali. Svako od njih  je bio u svom poslu i sa obavezama u voćnjaku, gimnaziji, policiji, gimnaziji i zajedničkom domaćinstvu. Jedni drugima su prenosili vest o masovnom ubistvu u beogradskoj školi uz komentare koji su se bazirali na vrednostima koje su Zorica i Saša kao roditelji već izgradili kod Milana i Kristine. Saša je kasnije izjavio da je tada pomislio kako je strašno roditeljima koje je zadesila takva tragedija ne sanjajući šta će se sutradan dogoditi. Uz društvenu igru provode veče.

U dvorištu škole koje je centar društvenih zbivanja za mlade u Duboni (koja je deo Beograda) najmlađi se okupljaju na igralištu dok oni stariji sede na klupama. Preko puta je mala prodavnica gde se mogu kupiti osvežavajuća pića koje je čini mi se, jedino mesto susreta starijih iz Dubone. Škola je u komšiluku Panića. Kristina i Milan odlaze da se još malo druže sa prijateljima i, verujem, pričaju i o tome kakvo je društvo u kojem živimo.

Zorica i Saša izuzetno teško podnose neverovatan gubitak ćerke i sina. Ne treba porediti gubitke i žrtve, ali njih dvoje sigurno imaju pravo da se osećaju dodatno  tužnim i ljutim, i sa pravom ne razumeju kako je moguće da se dogodi takvo nekažnjeno zlo koje im je odnelo dvoje dece. Njihov stav je potpuno jasan: šta god se desi kao rezultat suđenja – to neće biti pravedno. I to ne samo metafizički, već i praktično. S pravom se pitaju šta ih čeka posla izdržane zatvorske kazne masovnog ubice. S pravom su zabrinuti i svi građani Dubone, Malog Orašja i Srbije.

Čitajući jasne misli i stavove Kristine, Kike, Mališe, čitao sam porodičnu školu Panića iz Dubone. O vrednostima kojima su učili svoju decu, slušao sam od Zorice i Saše, a sada sve što sam čuo, čitam u ovom pismenom zadatku. Mogu da zamislim kako su se pre dva dana roditelji potresli kada su pročitali ovaj rad, koji je bio i svojevrsna anticipacija tragedije u kojoj je sa bratom i još sedmoricom poznanika i prijatelja i sama ubijena. Neverovatan splet okolnosti, ali ne samo to: Dok je pisala pismeni rad 4. maja, Kristini je bilo jasno da Srbija mora da stane i preispita se. Bilo joj je jasno da su negativni, pogubni trednovi otišli toliko daleko da zahtevaju radikalnija rešenja. Verujem da je puno mladih razmišljalo na sličan način kao Kristina. I da su o tome razgovarali u društvu, u školi, u svojim porodicama i tog 4. maja, a posebno nakon ta dva užasna dana. Nažalost, ta debata nije vođena javno, sa vrednostima koje su porodice u Duboni, Malom Orašju i ubijenih u OŠ „Vladislav Ribnikar“ utkale kao neizbrisive vrednosti u živote svoje dece.

Na godišnjicu monstruoznih zločina, dogodile su se dostojanstvene manifestacije sećanja. I to bi moralo da bude neka nulta tačka u kojoj ćemo priznati sve ono što nije urađeno, a moralo je da bude u proteklih godinu dana kako bi se stvorili uslovi za postizanje maksimalno moguće pravda za žrtve, porodice i sve građane Srbije. Nije to samo efikasno suđenje i presuda, već i otvorena debata o kažnjivosti, mogućnostima za pooštravanje kaznene politike koja bi bila odvraćajuća i odbijajuća da se počine ovakvi zločini. Zorica i Saša, a mislim i većina roditelja ubijenih, s pravom očekuju promene u kaznenoj politici, promene u sprovođenju kazni koje bi bile poruka potencijalnim monstrumima koji razmišljaju o kopiranju zločina ili novim mogućim užasima koji se, nažalost,  dešavaju. Prevencija se zasniva na vrednostima koje roditelji usađuju svojoj deci, kao što su to činili Zorica i Saša, roditelji stradalih u Duboni, Malom Orašju i Beogradu ali i vaspitači u obdaništima, učitelji, nastavnici, profesori, kojima treba vratiti dostojanstvo tako da to budu mnogo cenjenije profesije u društvu a da njihov trud bude usmeren na decu, njihovo obrazovanje za život i buduće  profesije.

Zbog toga je od izuzetnog značaja da se govori o užasnom iskustvu 3. i 4. maja 2023. godine, kada je pucano u našu budućnost, u vrednosti koje predstavljaju čovečnost. Godinu dana posle užasavajućih zločina, Kristinin pismeni rad nas opominje da ništa nismo uradili od onoga što je ona sa svojih 18 godina precizno i jasno detektovala kao ključne probleme.

Upravo ovih dana doneta je odluka da nacionalni mediji u svojim programima ne moraju da vode računa ni o obrazovanju, ni o kulturi, ni o vrednostima… Legalizovano je stanje koje je dovelo do užasavajućih zločina, i stvoreni su temelji da se ponove u različitim drastičnim oblicima.

Koliko poznajem roditelje, oni o vrednostima svoje dece sasvim dovoljno znaju i veoma su tužni a i ljuti zbog nerazumevanja za urgentno rešavanje svih problema koji su u proteklih godinu dana evidentirani i definisani, i koji bi uz praktičnu realizaciju predloga omogućili promene nabolje.

Kristinin pismeni rad, sa radovima drugih surovo ubijenih, ne samo u ova dva dana, morali bi da budu vrlo brzo sabrani u neki novi „Dnevnik Ane Frank“, koji bi postao deo obrazovnog sistema, ne samo zbog sećanja na naših 19 ili mnogo veći broj žrtava, već zbog vrednosti koje su krasile njihove živote. I saznanja da smo u velikom deficitu tih vrednosti koje su potisnute od otrovnih politika, skarednih medija i novih tehnoloških mogućnosti koje okupiraju nove generacije.

Roditeljsko iskustvo u vaspitanju stradale dece, njihova nesrećna sudbina, plemenitost i traganje za pravdom i istinom mogu biti lekoviti. Zato bi trebalo da postanu deo pokušaja izlečenja našeg društva i stvaranje osnova za preventivu čime bi se umanjile mogućnosti za neka nova zla koja nam se već događaju.

Za desetak dana počinje pripremno suđenje „ubici iz kokošinjca“ u Smederevu. Bilo bi izuzetno važno da novinari i javnost prate ovo suđenje, bar kao ono koje se događa u Palati pravde u Beogradu. Siguran sam da će biti solidarnosti roditelja, ali je izuzetno važno da ta solidarnost bude masovnija od podrške roditelja koji su ostali bez najdražih.

Ne smemo da dozvolimo da nam se dogodi da sa obeležavanjem godišnjice kažemo da „smo i to obavili“, posvetivši se nekim ličnim problemima ili nekim drugim nebitnim, koji nam se serviraju svakoga dana.

Moji baka i deka, mama i tata, vaspitanjem u sličnim uslovima koje su imali Kika i Milan, usadili su mi vrednosti koje ne samo da su životne, već važe i za novinarsku profesiju.

Mnogo je važno da u narednih dve-tri godine godine ili duže, koliko će trajati suđenja, učinimo sve da se promeni dominacija društvenih vrednosti, i da heroji postanu Kika, Milan, Dalibor iz Dubone i svi mladići iz Malog Orašja, učenice i učenici iz OŠ „Vladislav Ribnikar“ i Dragan Vlahović. Biće to znak da smo kao drušvo na putu izlečenja i vraćanju potisnutim i zagubljenim vrednostima na koje nam ukazuje Kristina Panić u svom poslednjem pismenom zadatku.