UNS vesti
28. 05. 2014.
Kako je fotografu Branku Beliću poplava uništila 40 godina rada u NIN-u
Branko Belić, fotograf i dugogodišnji urednik fotografije NIN-a, iz poplavljenog Zabrežja kod Obrenovca, izašao je samo sa onim što je nosio na sebi. I to što je bilo na njemu nije bila njegova, već komšijska, pozajmljena odeća i čizme.
U UNS je došao da nam donese fotografije svoje kuće, sada kada se voda iz nje povukla. Ispričao nam je i kako je voda za sat vremena potopila pedantno čuvanu i marljivo prikupljanu foto-arhivu nastalu tokom 40-godišnjeg rada u nedeljniku NIN.
„Pretekao je samo jedan fleš i cvikeri. Bili su skroz gore na štampaču do kog je do pola stigla voda“. To je sve što je ostalo priča nam Belić.
Iako je Obrenovac u to vreme već bio poplavljen, Belić nije očekivao da bi se to isto moglo desiti i Zabrežju. Čak je sat vremena pre tragedije obišao kritična mesta i utvrdio da nema opasnosti.
„Tog petka oko 13 sati čuo sam neki žamor. Plitka voda tekla je ulicom Ace Simovića, u kojoj je i moja kuća. Utrčao sam da zaštitim manju kuću u kojoj je moja 90-godišnja majka. Punio sam vreće peska. Za deset minuta voda je prešla vreće i izbila ulazna vrata. Ubeđivao sam majku da izađe. Nije htela. Govorila je da se spasavam i da nju ostavim tu. Kada mi je voda došla do grudi uspeo sam majku da prenesem u svoju, noviju kuću, sagrađenu 1952. godine, misleći da voda tu neće doći. Pogrešio sam. Voda je sve brže i brže rasla. Video sam komšijin čamac koji je ranije bio na suvom, u dvorištu. Sada ga je voda digla metar i po od zemlje. Sve se dešavalo u pola sata. Dozvao sam komšiju koji je uz nadljudske napore čamac prevezao preko ulice do nas. Isprva ga je voda odnela 30 metara, a između mene i njega je 10 metara. Tekla je stravičnom brzinom. Posle toga sam spasavao komšije. Za sat vremena više nije moglo da se uđe u moju kuću. Voda je prekrila vrata i prozore“.
Belić nam priča da je pomislio da će biti evakuisani helikopterom. Međutim, helikopter, koji se na kratko zadržao iznad njegove glave odleteo je.
„Prenoćili smo kod komšije na spratu. Bilo nas je devetoro. Mokri. Ispod nas, na pola metra je bila voda. Evakuisali su nas sutradan, u subotu, sa komšijine terase. Došli su po nas čamcima“.
Kaže nam da mu nije toliko žao fotoaparata koji su potopljeni, koliko foto arhive iz višedecenijskog rada u NIN-u.
„Potopljen je moj 40-godišnji rad u NIN-u. To su filmovi koji više ne mogu da se spasu. Sve što je slikano analogno, na filmu, propalo je. Pokušavam da spasim ono što je u digitalnoj formi. Sušim dva hard diska koja sam uzeo pre dva dana. U vodi su bila četiri dana. Ne znam hoće li se tu nešto moći spasiti“.
U Belićevoj kući stradalo je nekoliko hiljada knjiga koju je planirao da pokloni biblioteci „Vlada Aksentijević“ u Obrenovcu. Stradala je i kolekcija umetničkih slika naših najvećih likovnih stvaralaca, među kojima su i dela 14 akademika.
O ponovnom životu u istoj kući ne razmišlja, jer, kako nam je objasnio, ne bi bilo bezbedno. Zidovi su popucali. Jedino o čemu mora da razmišlja je kako da sazida novu kuću. Do tada, takođe mora da razmišlja o privremenom smeštaju i da nastavi da radi.
D.B.
Komentari (2)
ostavi komentar31.05.
2014.
Re:
Pre svega, moram da kažem da nemam reči utehe za Branka i za tragediju koja mu se dogodila, izgubio je sve sto je fotografisao ceo zivot - u jednom činu je nestao ceo život ispričan kroz fotografiju. A Branko je majstor svog posla, vrhunski fotograf i fotoreporter
OdgovoriNama foto-reporterima fotografije su kao deca, svaka prica svoju pricu, podseca na to kako je nastala, a gubitak arhive je nenadoknadiva šteta.
Kuća se popravi, nameštaj se opere i osuši - ali negativi su bespovratno uništeni i tu nema pomoći.
Što se tiče arhive, tako je uvek bilo dok "Politika" prilikom pravljenja TV studija neke davne godine kompletnu foto-athivu nije bacila u đubre da bi oslobodila prostor za studio, uključujući i staklene ploče iz prošlog veka - sve je završilo na smetlištu. Neke kolege su bile pametne i na vreme su spasale svoje negative pre nego što su sa šutom i obijenim malterom završili na deponiji - jer da nije danas ne bi ni bilo fotografskog svedoćanstva minulih vremena.
Slično prolaze i ostale foto arhive u Srbiji, jer o njima niko ne vodi računa, na prvom mestu država koja nema sluha da sačuva svoju istoriju na fotografijama.
28.05.
2014.
Naše je moje
Rastužujuće! Ne samo zbog propasti kuće nego i zbog tolike dokumentacione i umetničke gradje. Ali nešto je, ipak, nejasno: kako je kolegi moglo da propadne 40 godina rada u NIN-u, na filmovima? Pa zar ti filmovi nisu vlasništvo NIN-a i zar se ne čuvaju u fototeci tog lista?Trebalo bi da je tako. Nije moguće da svaki fotoreporter nosi filmove sa posla, ili CDe, svojoj kući. To je službena gradja. Tako je uvek bilo.
Odgovori