UNS vesti

22. 02. 2026.

Autor: Mladen Đurđević Izvor: UNS

Studentske radio stanice u Srbiji

Istorija omladinskih i studentskih radio stanica u Srbiji seže do 1968. godine kada je posle studentske pobune, na talasu „izlaženja studentskim zahtevima u susret“ jedan od studentskih prvaka bliskih redakciji lista Student, pokojni Rajko Pavićević, zatražio – radio stanicu. Neko od komunističkih vođa tog doba na ovaj zahtev reagovao je rečenicom: „Bolje je studentima dati tenkove nego radio stanicu.“

Radio Indeks 202

Kao kompromis, studentima je dodeljen jedan sat programa na državnoj beogradskoj stanici Beograd 202. Tada nastaje radijska emisija Indeks 202, iz koje se kasnije probudio sav avangardni entuzijazam omladine koja je pokretala radio stanice i pomerala medijske okvire. Prostor za slobodu izražavanja u ovom programu se stvorio zbog nejasnoća ko je u krajnjoj instanci bio nadležan za cenzuru – Omladinska organizacija studenata ili Radio Beograd.

S obzirom na to da je pokrenut početkom 70-ih, u vreme krutog socijalizma i vlasti komunističke partije, prvih deset godina izveštavao je isključivo o studentskim temama: o životu u domovima, iznajmljivanju stanova, kvalitetu menzi, prijemnim ispitima itd. Kada je Tito umro počele su da popuštaju stege, menjao se tematski okvir i program je postajao sve liberalniji.  

Iz dve male prostorije u potkrovlju Radio Beograda, početkom 80-ih godina, prvi put u etru su mogle da se čuju diskusije o ozbiljnim društvenim temama, odnosu komunističke partije prema budućnosti zemlje, nacionalizmu, Kosovu, Vojvodini, međunacionalnim odnosima, odnosima Srbije i Hrvatske, religiji.

Na ovom mediju se po prvi put, nakon nekoliko decenija, govorilo o značaju verskih praznika. Indeks 202 je snažno razvijao informativni, ali i zabavno-satirični program, iako je bilo intervencija od strane urednika RB 202, novinari su neprestano istraživali granice izveštavanja.

Veliki entuzijazam tadašnje omladine izgradio je reputaciju ovog programa i izborio se sa izazovima koji su posledično usledili zbog liberalnije uređivačke politike. Jedan od entuzijasta, koji se rado seća tadašnje borbe za glas slobode u etru, je i voditelj Insajder televizije, Jugoslav Ćosić.

Iako se trudio da što pre diplomira na Pravnom fakultetu, kaže da mu je angažman na Indeksu 202 bio mnogo važniji i da je do kasno ostajao u redakciji, a noću jedva uspevao da zaspi zbog uzbuđenja koje mu je novo zaduženje na radiju donosilo. Ističe da je u SFRJ najslušanije bilo Indeksovo radio pozorište, kojim se dostigao prvi zenit ovog medija, zbog satiričnih i neretko provokativnih tekstova.

„Napisao sam dosta tekstova za Indeksovo radio pozorište. Kad se izuzme humor i zabava, ostanu satirični i kritički karakteri. Išli smo dalje nego u informativnom prorgamu, jer se to mnogo više tolerisalo zahvaljujući urednicima. Tako se program razvijao sve žešće. Doprli smo do mnogo ljudi, slušali su nas i u Hrvatskoj, BiH, Makedoniji, Crnoj Gori, jer su se tamo nosile trake i kasete Indeksovog pozorišta“, navodi Ćosić.

Dvadesetak novinara je pratilo nekoliko sektora za koje su snimali radijske formate: priloge, izveštaje, živa uključenja, intervjue i autorske kritike. Subotom se emitovao jednočasovni intervju sa poznatom, zanimljivom, ličnošću. Ipak, najprepoznatljivije je bilo pozorište u kojem su svake nedelje nastupali Neša Leptir, Mićko Ljubičić, Slobodan Bićanin, Dragana Marković i drugi.

Pritisak nije izostajao od Univerzitetske konferencije omladine, koja je uplaćivala novac, jer je i na njih komunistička vlast vršila pritisak.

„Niko nije mogao da uguši program do kraja. Znali smo malo da se primirimo, pa posle nastavimo dalje. Bilo je skidanja emisija, za neke je traženo da se preurede, ali pored svega toga za nas je uvek bilo bolje da se sutradan pojavimo ponovo nego da nas uopšte nema. Ipak je to prva liberalna kritička društvena platforma iz koje je nastao i Ritam srca, B 92, kasnije i Radio Indeks. Trebalo bi uvek naglasiti da je Indeks 202 baza iz koje su izrasle ideje i druge radio stanice“, ističe Jugoslav Ćosić.

Nenad Šebek, Radoman Kanjevac, Nenad Cekić, neka su od uredničkih imena ovog radija.

Ritam srca

Pandan Indeksu 202 bila je jednočasovna emisija Ritam srca koja se emitovala na Studiju B radnim danima, pet puta u nedelji, od 13 do 14 časova. Pokrenuta je početkom 80-ih godina, a osnivač je bila Gradska konferencija Saveza socijalističke omladine Beograda. Ritam srca je bio program osnovan kao škola novinarstva, ali  je pravio velike pomake kada je reč o slobodama.

Emisija je svakog dana imala tematsku celinu koju je uređivao određeni novinar – redaktor. Ponedeljak je bio posvećen društveno -političkim temama. Urednica je bila spisateljica Jelica Greganović. Utorkom je emitovana sportska emisija. Urednica je bila Aleksandra Ilić. Sreda je bila rezervisana za muziku, a urednici su bili Aleksandar Opačić, Braca Karaklajić, Peđa Bajčetić i Saša Marković. Četvrtkom su emitovani aforizmi koje su uređivali Voja Nedeljković i Veran Matić. Petkom je Gorica Nešović, tada Stanković, uređivala svoju emisiju.

Pred kraj 80-ih, emisija se emitovala i subotom, ali na drugom programu Studija B. Tog dana je išla demo lista, a glavna urednica je bila Alisa Stojanović, pozorišna rediteljka.

Glavni i odgovorni urednik bio je Vladimir Bajac, zatim Darko Kocijan, neko vreme i Aleksandar Pivalica, posle je došao Steva Vuletić, pa Veran Matić. Muzički urednik bio je Petar Janjatović, danas rok kritičar i muzički istoričar.

Profesor novinarstva, Saša Marković, navodi da je u redakciju došo sa 17 godina i da ga je privukla sloboda govora bez bilo kakvih ograničenja i zabrana.

„Naravno nije se očekivalo da neko u programu kaže dole režim, jer se politika drugačije doživljavala, ljudi nisu dovodili u pitanje bratstvo i jedinstvo i savez komunista, ali tako je bilo do druge polovine 80-ih, dok nisu krenuli nemiri u Sloveniji, koji su se prelivali na Srbiju i kada se i program na radiju još više opustio“, ističe Marković.

Nekadašnji urednik emisije, Veran Matić, naglašava da je program četvrtkom imao naročito izraženu kritičku notu, iako je benigno izgledala, bila je vrlo provokativna.

„U njoj je bilo uvodnika, aforizama naših aforističara, prikaza omladinske i studentske štampe i puno anketa. Vox populi nam je bio važan i preko tih stavova širili smo polje slobode. Sa nama je radio sjajni tonac, Robert Klajn, koji nažalost nije više među živima. Robert, Gorica i ja ostajali smo uveče kada svi odu i pravili smo zamišljeni radio, naravno tako smo zajednički vežbali“, navodi Matić.

Sagovornici dodaju da su ankete bile veoma zanimljive, jer je Gorica Nešović bez zadrške ispitivala prolaznike na ulici za stavove i kritike, pa su tako neke stvari izrečene prvi put u ovoj emisiji. Mnogi ljudi su se javljali direktno u program i to je razvijalo slobodu govora.

„Tada nije bilo interneta, samo je postojala fiksna telefonska linija. I dalje pamtim broj 011 684 444. Ko god je imao telefon i želeo da se javi mogao je da otvori program za neke diskusije“, seća se Marković.

Veran Matić ističe da je fokus u emisiji bio na mlađoj publici, kojoj su želeli da utiču na kritičko mišljenje, kroz programe detabuiziranja:

„Npr. edukovali smo omladinu o Sidi, koja je bila obojena tajnovitošću. Organizovali smo javno testiranje na tu bolest u Domu omladine i delili kondome, što je bio veliki događaj koji su vlasti htele da zabrane, ali su se posle pridružili. To je nerviralo i vodeće ljude Studija B, pa je bilo sporova, suspenzija, pritisaka, ali smo ipak pronalazili izlaz.“

Dodaje da je najveći izazov bilo izveštavanje u vezi sa promenom vlasti u Srbiji, ali i da su se pojavile mogućnosti otvorenog izveštavanja za medije u regionu:

„Kao dopisnik Omladinskog radija 101 u Zagrebu i Radio Studenta u Sloveniji mogao sam da govorim kritički o stanju u Srbiji. Bilo je različitih pritisaka, npr. pripadnici Službe bezbednosti dolazili su kod komšija da se raspituju o mojoj porodici, što je bio oblik onoga što danas zovemo targetiranje i blamiranje. Nisam bio svestan širine operacije Službe državne bezbednosti do 2001. godine, kada sam imao priliku da pogledam svoj dosije u toj službi.“

Za Sašu Markovića Ritam srca je posebno značajan jer ih je urednik Slobodan Konjević formirao svojim muzičkim ukusom, a za Verana Matića emisija je bila velika škola, ne samo novinarstva, već kako navodi – života, kritičkog promišljanja i izražavanja.

Radio Indeks

Nakon osnivanja Radija B 92, 1989. godine, udruženim snagama konkurentskih redakcija Ritma srca i Indeksa 202, savezništvo je trajalo 13 meseci dok deo redakcije Indeksa 202 nije izašao iz projekta. Razilaženje nije bilo iz ideoloških nego koncepcijskih razloga – oni koji su ostali u novoosnovanoj redakciji nisu pristajali na komercijalizaciju programa.

Nakon razilaženja, 1992. godine, redakcija Indeksa 202 osniva Radio Indeks kao samostalnu radio-stanicu i preduzeće. Osnivač je ovog puta bio sam Univerzitet u Beogradu, čime se obezbedio privremeni štit od političkih pritisaka i ucena. Posle jedne od niza pobuna, na čelo Univerziteta su opet stupili partijski kadrovi, a status finansiranja ostao je nerešen.

Radio Indeks je medijski pokrio sve burne događaje koji su se dešavali, tokom 90-ih godina, izveštavajući preko prve generacije mobilnih telefona, fiksnih telefona i telefonskih govornica. Ovaj radio je prvi uveo 24-časovno izveštavanje i koncept dinamičkog prilagođavanja programa događajima.

Nekadašnji novinar Indeks radija, Srba Bogdanović, navodi da je deo programa emitovan sa Filozofskog fakulteta, što je bilo vrlo izazovno u to vreme:

„To je bio tehnološki iskorak, iako sad zvuči smešno, ali da biste emitovali nešto izvan zgrade Radio Beograda morali ste da imate reportažna kola. Neki ljudi iz Radio Beograda su hteli da nam pokažu kako se izveštava iz improvizovanog studija. Imali smo tzv. reportersku jedinicu koju smo koristili umesto telefonske slušalice, sa profesionalnim mikrofon, i tako smo izveštavali kao iz pravog studija.“

Dodaje da je samo jedna petina programa činila univerzitetske teme, jer je ideja u startu bila da program bude šarenolik:

„Imali smo korektan odnos sa rektorom, jer je de fakto Rektorat bio naš osnivač, pošto je zastupnik Univerziteta. Ja sam pratio Rektorski kolegijum i kao akreditovani novinar išao na sednice da izveštavam. Gledali su da nam izađi u susret ne ugrožavajući ni sebe, ni ono što je bio partijski interes u tom trenutku. Ta izveštavanja nisu bila naročito bitna, ali da bismo ispunili formu i zadatak kao univerzitetsko glasilo morali smo da pratimo takva zasedanja.“

Bojić i Vučić: Radite kao da je vanredno stanje

Od 1997. godine Radio Indeks postaje vrlo cenjena i priznata radio stanica sa velikim brojem slušalaca. Međutim, to nije trajalo dugo. U oktobru 1998. godine u Vladi Srbije sazvan je hitan sastanak svih medija na kojem su potpredsednik Vlade Milovan Bojić i tadašnji ministar za informisanje Aleksandar Vučić glavnim urednicima rekli da se od sutra izveštava kao tokom ratnog stanja. Glavni urednik Radio Indeksa, Nenad Cekić, je rekao da je moguće samo ukoliko to Skupština izglasa, na šta je usledio odgovor: „Videćete.“

Sutradan, negde oko deset uveče, dva inspektora Savezne uprave za radio veze pojavila su se, u pratnji policije, sa nalogom za oduzimanje opreme. Indeks je i za tu situaciju već bio spreman: inspektorima je predata lažna oprema (kutija sa svetlima i transformatorima), a signal je ugašen posle nekoliko sati pretnji privođenjem. Međutim, tehnička sposobnost emitovanja programa je očuvana.

Emitovanje bez dozvole

Nedugo potom, u martu 1999. godine zaista je proglašeno ratno stanje, sve radio i TV stanice su pale pod kontrolu vlasti, a novine su potpale pod direktnu cenzuru. Tako je bilo do okončanja NATO bombardovanja. Međutim, već u maju 1999. godine, novinari iz Indeksa odlučili su da nastave emitovanje programa – bez ikakve dozvole. Istina, o ovoj nameri direktno je obavešten ministar informisanja, Aleksandar Vučić. Očekivalo se ponovo gašenje, ali je reakcija izostalo i tako je Indeks oživeo.

U prelomnim trenucima Indeks je bio jedini „živi“ elektronski medij koji je izveštavao u realnom vremenu. Petog oktobra građani su nastavili praksu koja je započeta još 1996/97 – nošenja malih tranzistora da bi slušali izveštaje Indeksovih reporetera „uživo“.

Vrata Indeksa su bila otvorena za sve. Kao komentatori pojavljivali su se portparoli važnijih političkih stranaka. Zoran Đinđić, kao gradonačelnik Beograda, četvrtkom se obraćao u jednosatnoj emisiji direktno razgovarajući sa slušaocima. Redovno su u emisiji „In media pres“ gostovali svi lideri opozicije, ali i predstavnici vlasti. Među redovnim komentatorima bili su i Bogdan Tirnanić, Aleksandar Tijanić, ali i Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i – Aleksandar Vučić.

Srba Bogdanović navodi da je formula Radio Indeksa bila mozaičnost emisija, jer su sve forme bile zastupljene, od kontakt programa do radio drame.

„U noćnom programu je rađeno ono što mislim da nigde nije na svetu. Cekiću je to naročito bilo interesantno. Jednom je došao i rekao da ćemo raditi radijski eksperiment koji do sada nije viđen, da obaramo slušanost na nulu, jer je cilj emisije da je niko ne sluša. Priča je bila da je na predajniku navodno postavljen uređaj koji meri slušanost i da pokazuje kako je sve manja. U tom trenutku je naravno krenulo ludilo, svi su počeli da zovu i pitaju kako niko ne sluša kad ima onih koji prate program“, priseća se Bogdanović.

Srba i Nenad su imali zajedničku emisiju „Crveni i plavi“, u kojoj se birala polarizujuća tema, pa je jedan voditelj „crveni“ zastupao jednu tezu, a „plavi“ drugu, a zatim su se ljudi javljali da brane jednu ili drugu tezu.

Na kraju Radio Indeks postaje Radio S

Nenad Cekić smatra da je Indeks svoj put završio tako što je radio kao medij, nakon ekspanzije interneta postao apsolutno nebitan kao medij za oglašavanje.

„U postpetooktobarskom periodu nije bilo prevelikog interesovanja za finansiranje ili učešće u vlasništvu Indeksa jer je nova vlast fokus stavila na „novooslobođene“ televizije i televizije koje pre 5. oktobra nikada nisu emitovale ni minut programa. Zbog toga je posle skoro decenije finansijskih gubitaka, na kraju za simboličan novac predat u ruke stranim investitorima koji nisu bili zainteresovani za nastavak tradicije i na kraju ga preprodali sveobuhvatno umreženoj grupi Radija S“, zaključuje Cekić.

Osnov Indeksovog izveštavanja su bili brzina, neposrednost, politička distanca u informativnim delovima programa i kontakt sa svim političkim akterima. Bez obzira na gašenje pred bombardovanje, Indeks je jednako izveštavao o svim relevantnim događajima, uključujući i aktivnosti tadašnje vlasti, što mu je stvorilo reputacija jednog od retkih kredibilnih izvora informacija i u međunarodnim okvirima. Jovan Palaverta, Tamara Skroza, Ivana Konstantinović, Snežana Dakić, Aneta Mihajlović, Marija Miljević Rajšić su neka od imena koja su gradila slobodarski Radio Indeks, poslednji od avangardnih omladinskih radio stanica.