UNS vesti

31. 03. 2023.

Autor: Jelena S. Spasić Izvor: UNS

Istraživanje UNS-a o ubijenim i nestalim novinarima

Pogibija Milana Žegarca: Čiji je snajper u Vukovaru na mestu ubio novinara "Večernjih novosti"?

- "Ajde da idemo, imaćemo što niko nema" govorio mi je Žegarac tog jutra, dok smo sedeli u kafiću "Black&White" u predgrađu Vukovara. Kažem mu: "Ne pada mi na pamet! Šta ću da imam?! Ništa! Prazne kuće, kukuruz! Koja je to slika?!" A i iskustvo i ranjavanje u Sloveniji u junu te godine kazivalo mi je da ne treba da idemo, da je previše rizično". Žegarac je ipak otišao i ubijen je - priča za Udruženje novinara Srbije (UNS) fotoreporter Srđan Ilić, koji je u to vreme radio za The Associated Press (AP).

Bio je to 7. oktobar 1991. Metak, verovatno snajperski, podogio je vratnu arteriju žrtve i izašao iznad bubrega. Milan Žegarac, ratni izveštača "Večernjih novosti" na mestu je ostao mrtav na Trpinjskoj cesti, u predgrađu Vukovara. Na ničijoj zemlji. Tamo gde se ukršta s Hercegovačkom ulicom.

"Novosti", a i državni vrh još na papiru postojeće SFRJ, odmah su izvestili da su ga ubili Hrvati, odnosno ustaški bojovnici. Međutim, Žegarčeve kolege, koje su i tog dana bile u Vukovaru, tvrde da su ga "naši" greškom smakli. Istine i ubice s imenom i likom bezmalo 32 godine nema. Ali bar od lane postoji predmet KTP-902/22 Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, koji se, tek u predistražnom postupku, bavi i Žegarčevom pogibijom. I koji je za javnost tajna.

Milan Žegarac, rođen 30. oktobra 1947. u Bačkom Gačcu, završio je studije književnosti i zaposlio se u novinarstvu.

 - Bio je glavni i odgovorni urednik Radio Odžaka, a godinama je honorarno radio za "Večernje novosti". S proleća 1991, možda u martu, aprilu, više se ni ne sećam, prešao je da radi za stalno u "Novosti" - kaže za UNS Žegarčeva supruga Nada.

Upravo tog proleća Žegarac često ide preko, kako su žargonski govorili za prelazak Dunava u Hrvatsku, jer se rano zakuvalo.

Početkom oktobra 1991. Vukovar je već drugi mesec bio u potpunoj blokdi i intenzivnim borbama, a uveliko razoren i raseljen jer su prvi meci ispaljeni još 2. maja u Borovom Selu. Borba je bila za svaku kuću i ulicu u predgrađu ovog grada, koji je Žegarac iz svojih Odžaka redovno pohodio.

Veoma često je tekstove potpisivao sa Miroslavom Stefanovićem, u to vreme šefom dopisništva "Večernjih novosti" u Novom Sadu, koji mu je i bio prvi nadređeni urednik. Još početkom aprila objavljuju reportažu iz sela istočne Slavonije kako provokacije ne prestaju, dva dana kasnije potpisuju tekst "Rafalima na barikade".

U Borovom Selu se 2. maja dogodio poznati sukob, a posle dva dana u "Novostima" izlaze Žegarčevi tekstovi s terena, pa i o tome da tamo još broje žrtve. Pod oznakom "ekskluzivno" 7. juna objavljen je prvi od tri teksta dvojca "Novosti" Žegarac-Stefanović - "Kako žive ljudi sa poternica MUP Hrvatske iz Borova Sela". U julu se ređaju zajednički potpisani tekstovi, a Žegarac nekolicinu njih potpisuje i sa Z.T. Mirković. Takav je i objavljeni 8. jula "Spas na skeli" o reci izbeglica.

"Slavlje uz strah" naslov je teksta od 2. avgusta 1991, gde piše da su reporteri "Novosti" prvi ušli u oslobođeni Dalj i to dok se još pucalo, a ulice mirisale na barut. U istom broju je njihov tekst "Krvava zora kraj Dunava" o žestokim borbama u zapadnom Sremu, kao i onaj "Manolić odobrio zločin" u kome navode kako saznaju da je "najmanje stotinu Srba ubijeno", a da je "egzekucija obavljena u podrumu zgrade Teritorijalne odbrane gde se među rekvizitima za mučenje nalazi i električna stolica".

Tekst "Noć ustaških noževa", gde Žegarac i Stefanović pišu da "sve više izbeglica iz Sarvaša potvrđuje da su ustaše u tom mestu kod Osijeka zaklale devetoro Srba u noći "primirja" izlazi 10. avgusta. Dan kasnije stiže izveštaj pod naslovom "Noć crnih košulja" - "još nema potpune istine o nezapamćenom pokolju Srba u selu Sarvaš kod Osijeka".

U ponedeljak 12. avgusta objavljena je, između ostalog, i priča sa hrvatskom porodicom iz Dalja, koju su prema navodima hrvatskih medija masakrirali četnici, te sad "masakrirani" čovek pije kafu sa svojim "ubicom" Srbinom.

Redovno su stizali izveštaji iz Vukovara i okoline, najčešće potpisani inicijalima ili imenima obojice novinara "Novosti".

A onda je došao 7. oktobar. Dan u kom, bar prema rečima supruge Nade, Milan Žegarac nije ni planirao da ide preko. Dok se ona rano tog jutra spremala da krene na posao u prodavnicu u krugu Doma zdravlja u Odžacima, dobro raspoloženi Milan joj je tražio da mu donese tranzistor iz dnevne sobe.

"Da čujem šta nam braća Hrvati pričaju", rekao mi je, a ja sam ga pitala da li će uveče s njim doći i neko od kolega, da na vreme kupim hleba jer ga kasnije neće biti. Kuća nam je često bila puna. "Nemoj ništa da uzimaš, neću preko, idem za Sombor, da vidim za ova svetla". Dobio je od "Novosti" rent-a-kar, a svetla mu nešto nisu valjala. Međutim, kad je krenuo za Sombor, na putu između Odžaka i Miletića čuo je na radiju da je grupa naših vojnika upala u zasedu kod Borova Sela. I od Miletića je okrenuo prema Vukovaru, odustavši od Sombora - priča Nada Žegarac.

Došao je do glavnog mesta okupljanja novinara i lokalaca - kafića "Black&White" na Lipovačkom putu, koji pod pravim uglom izlazi na Trpinjsku cestu.

- U zoni operacija oko Vukovara je bilo potpuno bezvlašće, svako je mogao da ide gde je hteo i niko nije mogao nigde, u zavisnosti od toga koliko si tu, koliko te ljudi poznaju. "Black&White" je bio granica bezbednosti, naše isturene pozicije bile su ispred njega. A naši su bili svi koji su bili s "ove" strane linije. Po kućama su bile grupe naših izviđača sa snajperima. Tog jutra ništa se nije dešavalo. Bilo je neko kao poluprimirje, jedno od mnogobrojnih. Posedeli smo u kafiću s lokalnom ekipom, neka izmaglica, užasno dosadno. Imaš 2-3 tenka koji stoje, nema nekakve akcije. Ali Žegarac je sa Miroslavom Jokićem, teritorijalcem iz Dalja, krenuo kroz kukuruze za tu svoju priču - seća se Srđan Ilić, koji ga je poslednji video, a potom otišao na kafu u Trpinje s kolegama, gde je malo kasnije i čuo tragičnu vest od izvesnog dobrovoljca Bore Četnika.

Baš tog dana Branislav Gulan, tadašnji reporter "Borbe", prispao je kod kuće u Novom Sadu i malo kasnije kolima rent-a-kara otišao do Odžaka, kako se, veli, dogovorio sa Žegarcem. Nije ga tamo našao. Kad je stigao na zborno mesto u "Black&White" u Vukovaru, ni tu nije bilo Žegarca.

- Pokazali su mi njegov auto i rekli da je nekoliko minuta ranije peške otišao s vojnikom Jokićem iz Sombora: "Čekao te, pošto ste se dogovorili. Rekao je da ćeš za to platiti ručak i otišao". A meni su kazali da pređem preko, kod porodice Karas, gde je žena došla da obiđe kuću i kuvala kafu za vojsku koja je tamo boravila. Rekla mi je: "Sedi, dijete da popiješ kafu. Stići ćeš ti njih’’. Nije prošlo ni tri minuta, dolazi kapetan Kole, koga sam znao i pre rata, i javlja mi da je poginuo Žegarac - priča za UNS Gulan i dodaje da mu je dao Žegarčevu torbicu iz koje je uzeo fotoaparat i pištolj pokojnika.

A Nada Žegarac će tek uveče na vestima saznati da je postala udovica. Da joj javi niko nije smeo, a svi su odmah saznali.

- Čim sam s posla došla kući, krenula sam da sređujem neke paprike, zimnicu, nisam uključivala ni radio, ni TV. Tek u pola sedam sam na vestima na Drugom programu TV Beograd čula da je ubijen. Vrisnem, a odmah upadnu komšije, svi su samo čekali - seća se Nada Žegarac, pa dodaje:

- Kako su mi kasnije ispričali Jokić je pogođen dok su pretrčavali Trpinjsku cestu, a Milan je zastao da mu pomogne i pogođen je snajperom u vrat. Metak je izašao iznad bubrega. Na mestu je ostao mrtav. Vojska je uspela u transporter da uvuče Jokića, koji je davao znake života, ali je preminuo na putu ka somborskoj bolnici. Milanovo telo su uspeli da izvuku tek sutradan jer su zenge stalno pucale - priča Nada Žegarac.

"Novosti" na naslovnoj strani od 8. oktobra objavljuju da je njihov novinar Milan Žegarac poginuo u Vukovaru.

"Oko 14 časova vođen profesionalnom željom da što vernije prikaže borbe za oslobođenje ovog grada on se našao ispred boraca, odnosno punih 800 metara na teritoriji koju još kontrolišu gardisti i mupovci. Okružen sa svih strana hrvatskim oružanim formacijama, nenaoružan, bio je meta za mitraljeski rafal", piše na početku vesti.

Redakciji "Novosti", a time i porodici, telegram saučešća šalje i tadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ dr Branko Kostić, koji između ostalog kaže:

"Ustaški bojovnici zadojeni povampirenom neofašističkom i ustaškom ideologijom, u prljavom ratu u Hrvatskoj ni do sada nijesu prezali od zverskog obračuna sa nedužnim građanima, čak i iz svog naroda. Stradala su mnoga deca, žene i starci. Utoliko prije ne iznenađuju ni žrtve među novinarima. Vaš hrabri kolega Milan Žegarac ostao je pokošen njihovim rafalima u Vukovaru izvršavajući časni zadatak objektivnog informisanja domaće i međunarodne javnosti o sukobima u Hrvatskoj".

Međutim, u vesti "Novosti" o pogibiji svog novinara sagovornik je Branislav Gulan, koji je izjavio da ga je o smrti Žegarca obavestio kapetan Kole, ali nije precizirao ko je on i ko mu je kolegu ubio. Hrvate nije pominjao.

- U kući Karasa kapetan Kole mi je doslovce rekao: „Je*o vas Bog, vas novinare, a i našeg! Bliži se kraj rata, pucamo na ustaše. Niko nam se nije javio da će doći. Dvojica u uniformama su pretrčavali ulicu. Nismo znali ko nam dolazi. Tamo smo ih pogodili. Tvoj je mrtav, a ni naš neće preživeti, nose ga do bolnice u Somboru’’ – kaže Gulan.

- Tada smo ga zvali samo komadant Kole, a zapravo reč je bila o Radoslavu Kostiću, šefu crvenih beretki na tom delu ratišta. OK lik, borac koga smo viđali svaki dan, u nastavku rata poginuo je na drugoj lokaciji.

Uveče, kad je stigao u hotel Odžake, veli Gulan, fiksnim telefonom je obavestio Radeta Brajovića, glavnog urednika “Novosti“.

- Potom me pozvao moj prvi urednik iz Novosti sada pokojni Mića Jovanović. Ispričao sam ovo što i ovde govorim. Dobar deo moje priče je ispoštovao, ali niko nikada nije ono što mi je rekao komadant Kole, a što sam pričao i pisao i tad, i sad, uvek. Pisali su da je Žegarac hrabro poginuo od ustaškog metka. Nije istina! Stradao je slučajno, od metka koji je dolazio sa naše strane, odakle su pucali borci Srbije i dela Jugoslavije koja je tada još postojala. Nisu znali ko im pretrčava ulicu, mislili su da pucaju na ustaše. Dakle, istina je sasvim drugačija od objavljivanih priča onih koji nisu bili na mestu događaja, niti su ih čuli od ljudi sa kojima sama ja bio neposredno posle pogibije Žegarca i Jokića. Slučajno su nastradali od ljudi s kojima su se družili tih dana - naglašava Gulan i dodaje:

- Za Žegarca je bila greška što je nosio vojničku uniformu, umesto da je bio u civilnom odelu kao što sam ja, jer i jeste bio civil, a ne rezervista, vojnik... Zato ga nisu ni prepoznali. Ponavljam, slučajno su nastradali na ratištu! I to se dešava! Ovo je istina koju sam doživeo, preživeo i video. A, istina je samo jedna!

Da su ih "naši" ubili ubeđen je i Srđan Ilić.

- Zaobišli su kroz kukuruze neku "zamišljenu" prvu liniju koja se do tada nije prelazila i tim snajperistima, koji su bili po kućama, došli sa prednje strane sa koje su mogli da očekuju samo neprijatelja, Hrvate. Međutim, kapetan Kole, koji je bio oficir u uniformi JNA, nema baš nikakve veze sa Radoslavom Kostićem iz JSO, jedinice koja nije ni postojala te 1991. Kapetan Kole je bio znatno mlađi od Radoslava Kostića, bio je neko generalsko dete. Dali su mu da se igra rata, napravio je neka dva pokušaja "akcija" na Trpinjskoj, koji su se neslavno završili, bilo je po nekoliko mrtvih i ranjenih - priča Ilić.

Supruga Nada je mislila da je stradao od neprijateljskog metka. Ali, dan posle pogibije na kafu joj je došao čovek koji je rekao da je vozio sanitet u kom je bio ranjeni Jokić.

- Kazao mi je da je Jokić celim putem ka Somboru, dok nije izdahnuo govorio: "Žegi, izdali su nas. Ako ostanem, ako se izvučem, osvetiću te". To je bio dan posle Milanove smrti, onako pogubljena ni ime mu nisam zapamtila. Nikad ga više nisam videla - priča Nada Žegarac.

A onda je nedugo potom zazvonio telefon u stanu.

- Kad sam spremala Milanu 40 dana, zvao me je muškarac koji se nije predstavio, samo je rekao da je iz Borovog Sela. Čuo se taj njihov naglasak od preko. Kazao mi da je bio na sahrani, da mi se divi kako sam se dostojanstveno držala. Potom je rekao: "Gospođo Nado, moram da ti kažem da Milana nisu ubili Hrvati nego naša vojska, greškom". Srušila sam se na pod - priča Nada.

Kad je to ispričala nekim bliskim ljudima, sugerisali su joj da ništa ne čačka.

- Milan je bio mrtav, nisam ga mogla vratiti, a i moj i njegov bratanac su tada bili u vojsci, pa da ne bih njima naudila ćutala sam. I ako je tako, sigurna sam da ga nisu namerno ubili. Greške su uvek moguće - kaže Nada i dodaje da ju je dugo posle smrti "u jedan, dva noću zvao nepoznati muškarac koji je takođe imao taj naglasak od preko, da je zeza i pita je gde joj je muž, iako je znao da je mrtav".

Za smrt Milana Žegarca niko nije odgovarao. Javno ne postoji optužnica. Jasna Šarčević Janković, tadašnja portparolka Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, na konferenciji UNS-a 2014. izjavila je da je pogibija Žegarca deo šireg predistražnog postupka, o kojem ne može da govori.

Međutim, sadašnji odgovor iz Tužilaštva je drugačiji.

- Tužilaštvo za ratne zločine postupa u predmetu KTP-902/22 kojim je obuhvaćeno i ubistvo novinara Milana Žegarca - odgovorilo je sada Tužilaštvo UNS-u na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja uz navođenje da nam više ne mogu reći jer je predmet u fazi predistražnog postupka.

Dodaju i da je istim predmetom obuhaćeno i ubistvo četvoročlane ekipe šabačkog dopisništva TV Beograd na Baniji oktobra 1991.

Broj predmeta jasno govori da je od prošle, 2022. godine, te da je ipak srpsko tužilaštvo tek 31 godinu kasnije zvanično počelo baviti smrću novinara ubijenih na radnom zadatku. Da li će biti i optužnice? Opet ostaje samo da čekamo...