UNS vesti
01. 11. 2012.
UNS i UNICEF: Udarni tekstovi o nasilju nad decom po pravilu krše novinarski kodeks
Elektronski mediji etičnije izveštavaju o nasilju nad i među decom nego štampani. Iako većina objavljenih tekstova u štampi poštuje novinarski kodeks i prava deteta, oni najvidljiviji,objavljeni na naslovnim stranama, po pravilu krše kodeks.
Blizu jedne trećine tekstova o najsurovijim zlostavljanjima plasirano je uglavnom na naslovnim stranama, ispoljavajući senzacionalističke namere pokazalo je istraživanje Udruženja novinara Srbije i UNICEF-a sprovedeno u periodu od 15. jula do 20. septembra ove godine.
Istraživanjem medijskog izveštavanja o nasilju nad i među decom obuhvaćeni su tekstovi objavljeni u listovima Politika, Danas, Blic, Pres, Večernje novosti, Kurir i Alo, kao i prikazi na RTS, B92, Prvoj televiziji i Studiju B.
Ispod privida tematske raznovrsnosti u ovdašnjim medijima još uvek dominira „roditeljski“ odnos koji verno prati ukorenjena pravila moći u konzervativnom patrijahalnom društvu – deca su uglavnom objekti zaštite odraslih, priče o njima su najčešće onda kada nisu bezbedna i zaštićena ili kada se društvo njima „bavi“, kao u trenucima kada počinje nova školska godina (školski policajci, sigurnosne kamere ...).
Kada je nasilje u pitanju, najviše slučajeva beleži se u porodici i školi, u dve tradicionalno prijateljske sredine za decu. Nasilje nad i među decom je odskora otvorenija tema i tek se grade standardi za njeno objavljivanje u javnosti.
U elektronskim medijima od 15. jula do 20. septembra nije bilo značajnijeg izveštavanja o nasilju nad i među decom, dok su štampani mediji objavili ukupno 527 tekstova o deci od kojih se trećina odnosila na nasilje nad i među decom. Reč je o 162 teksta – među kojima se 37 odsto odnosilo na nasilje u porodici, a 5 odsto na vršnjačko nasilje. Etički standardi poštovani su u oko dve trećine tekstova dok se u manje od trećine kršio novinarski kodeks, prava deteta i njegovih najboljih interesa. Potpuna identifikacija dece evidentirana je u skoro 30 odsto slučajeva. Nepotrebna etnička identifikacija uočena je u nešto više od 15 odsto slučajeva. Zanimljivo je da je 40 odsto tekstova pratila fotografija kojom su najčešće kršeni kodeks i prava deteta. Čak 87 odsto objavljenih fotografija jasno pokazuje kuću u kojoj živi zlostavljano dete, njegovi staratelji, ili otkriva naselje i čini prepoznatljivim okolinu.
Umesto dece govore stručnjaci
Kada je o dnevnom izveštavanju elektronskih medija reč (dakle, ne o specijalizovanim emisijama posvećenim deci), situacija je nešto bolja nego u štampanim medijima. Prilikom odabira tema, vidno je prevashodno praćenje agencijskih vesti, što znači da novinari retko nameću teme koje sami istražuju. Zapravo je obrnuto, trude se da isprate dnevne događaje (uglavnom nesreće) i prigodne događaje – početak i kraj školske godine, testiranje dece bilo zbog upisa u škole ili rutinske provere znanja, nedelje dojenja, borbe protiv gladi, besplatnog testiranje na HIV i tome slično.
I u elektronskim medijima retko se govori o problemima dece i adolescenata, osim kada su u pitanju osobe s invaliditetom, teško oboleli kojima je potrebna novčana pomoć za lečenje, odnosno kada su iz siromašnih porodica koje žive od socijalne pomoći ili je uopšte ne dobijaju.
Česti su prilozi o obrazovanju, ali se iz njih retko saznaje šta deca misle o kvalitetu nastave, udžbenika i o samom nastavnom kadru. Deca se retko pitaju i u prilozima vezanim za probleme učenja (koji se i inače pojavljuju u zanemarljivom broju), odrastanja, njihovim ambicijama i željama. Umesto njih o tome govore stručnjaci – istraživači, pedagozi, psiholozi, sociolozi...
Novinari očigledno nisu navikli da sa decom sarađuju. Zato se glas dece retko čuje u medijima i ona su uglavnom ilustracija uspeha ili neuspeha odraslih.
Novinari uglavnom za sagovornike biraju izuzetno nadarenu decu u nauci ili sportu, što se svodi na obaveštavanje o njihovim uspesima, radu i „žrtvovanju“. Što ta deca svakako zaslužuju. Međutim, takozvana „obična” ili deca o čijem se talentu ništa ne zna retko dobijaju takvu priliku. Nepisano je pravilo da se o deci (pogotovo kad nisu žrtve nasilja) objavljuju prilozi ili tekstovi tek ako preostane vremena u programskim šemama elektronskih medija, odnosno kad i ako ostane prostora (mesta) u štampanim medijima.
Površno izveštavanje pojačava zablude i predrasude
Na osnovu dvomesečnog monitoringa, može se zaključiti da mediji odražavaju strukturu društvene moći što znači da će oni koji su marginalizovani i dalje biti manje zastupljeni u medijima, posebno kada su u pitanju deca.
Ipak, mediji igraju ključnu ulogu u izveštavanju o pravima dece – poštovanju ili kršenju njihovih prava. Otkrivanjem i skretanjem pažnje na slučajeve nasilja, mediji bi trebalo, da ispituju načine na koje se ono može zaustaviti, predlažu rešenja posredstvom kompetentnih sagovornika koja će možda čuti i usvojiti oni koji donose odluke. Međutim, lakše je stvoriti senzaciju nego istraživati prave uzroke. Površna priča može da zavede publiku i skrene joj pažnju, ali takav rad često samo pojačava zablude i predrasude.
Skoro je sigurno da nema tog novinara koji želi da pogorša patnju deteta bezosećajnom reportažom. Ali, to se nažalost dešava. Senzacionalističko izveštavanje može da iskrivi i iskoristi ozbiljan problem i tako nanese veću štetu od koristi. Žestoka komercijalna konkurencija navodi medije da iskorišćavaju decu. Ispoljavanje emocija i senzacionalizam privlače publiku i prodaju vesti. Mediji koji teže samo zaradi pritiskaju novinare da budu produktivniji pa često tekstovi takvih novinara odražavaju stereotipe. Još se dvoumimo kako da uskladimo prava deteta na privatnost i intrigantnu priču.
Trećina tekstova o deci govori o nasilju
Najzastupljenije teme, njih 69,3 odsto, odnosile su se na obrazovanje i probleme bezbednosti u školama, dok se njih 30,7 odsto odnosilo na nasilje nad i među decom (162 teksta ).
Sporne fotografije
Nasilje nad decom i među decom tretirano je u medijima, u skladu sa etičkim standardima, u 67,3 odsto tekstova, dok su se u 32,7 odsto tekstova, koji su skoro uvek udarni tekstovi u novinama, kršili kako novinarski kodeksi tako i prava deteta i njegovih najboljih interesa. Dakle, 32, 3 odsto tekstova o najsurovijim zlostavljanjima plasirano je uglavnom na naslovnim stranama, ispoljavajući senzacionalističke i komercijalne namere. Kada je tekst objavljen sa fotografijom, u ovom istraživanju je to u 40 odsto slučajeva, fotografijom su skoro po pravilu kršen kodeks i pravo deteta.
U drugoj polovini jula je objavljeno 113 opštih tekstova o deci i 32 o nasilju nad i među decom. U avgustu se 115 tekstova bavilo opštim temama vezanim za decu, a 88 pitanjima nasilja. Tokom septembra je objavljeno 137 tekstova vezanih za decu i 42 o nasilju.
Komentari (1)
ostavi komentar13.09.
2013.
Projekat UNICEF !?
UNICEF bi pre svega trebao da se bavi konkretnim razlozima i problemima o kojima su ti isti mediji pisali i potrebi ili bolje reći muci koja je naterala te ljude da se obrate medijima jer sigurno nisu odmah otišli u iste već pretrpeli golgotu institucija sa kojima UNICEF ima odličnu saradnju pa čak i zajedničke projekte.Upravo ti zajednički projekti(uloženo dosta para) su bili neretko "prepreka" da UNICEF reaguje pa čak i kritikuje institucije a u nekim situacijama i žmuri.Naravno da se slažem da treba sačuvati identitet detea i da se često u tome preteruje ali to je svakako sporedna stvar u odnosu na eskalaciju nasilja u porodici ili nasilja u školi za šta je UNICEF sa ministarstvom prosvete uložio dosta para bez ikakvog efekta.Da li je ovo pokušaj pranja tih para kroz ovu bitnu ali sporednu temu kao i one čuvene statistike !?
Odgovori