UNS vesti

14. 11. 2022.

Autor: A. Ničić Izvor: UNS

Branislav Strugar: Umetnost nije matematika, može imati više istina

Specifičan stvaralački opus koji traje gotovo šest decenija fotograf Branislav Strugar objedinio je u svojoj monografiji „Fotografske ekspresije“. U ovoj riznici „likovnih fotografija“ sačuvao je od zaborava 300 radova koji su nekada bili izlagani i zabeležio svoja razmišljanja o fotografiji kao umetnosti.

Branislav Strugar (foto: Anka Gardašević)

Strugar je od 1974. godine bio fotoreporter u informativnom programu Televizije Beograd i honorarno je radio u novinama „Front“, a od tada je i član Udruženja novinara Srbije (UNS). Umetničke fotografije je prvi put izložio u Beogradu, Novom Sadu i Trogiru, a u njima je zabeležio različite aktivnosti vojske, kao i noćne prizore gradova.

O prvom susretu sa fotoaparatom, radu u informativnom programu, značenjima u fotografiji kao i o monografiji „Fotografske ekspresije“ razgovarali smo sa Branislavom Strugarom. 

Kako je izgledala prva fotografija koju ste načinili? Da li je negde sačuvana?

Branislav Strugar: Prva fotografija koja mi je ostala u pamćenju, a načinio sam je krajem šezdesetih godina, objavljena je u Foto kino reviji u rubrici „radovi čitalaca“. Tada je to objavljivanje za mene bio veliki podstrek. Nažalost, taj primerak časopisa nisam sačuvao. Već 1970. godine počeo sam da izlažem na izložbama, a jedna od tih fotografija (Odblesci, 1970) štampana  je u nedavno  objavljenoj monografiji („Branislav Strugar, fotografske ekspresije“).

Otac Vam je bio fotoreporter novinske agencije Tanjug kada ste se prvi put susreli s fotografijom. Koji Vam je njegov savet bio najznačajniji?

Branislav Strugar: Moj otac je radio u tehničkoj službi Tanjuga na održavanju teleprintera, danas već zaboravljenih uređaja za prenos vesti. Jednog dana mi je doneo iz Tanjugove foto-laboratorije neki stari odbačeni papir ali ni on nije znao šta sa tim treba raditi. Bio sam previše mali da bih sam mogao taj materijal iskoristiti na pravi način, ali uspevao sam da dobijem fotografiju iznoseći papir sa negativom na sunce. Posle toga bi se slika gubila i bio je to kraj moje igre. Verovatno je taj intrigantni kontakt sa fotografijom ipak u meni ostavio neki trag, koji je posle mnogo godina postao podsticajan.

Dugo ste radili kao fotoreporter RTS-a. Šta je sve bio Vaš zadatak u informativnom programu ove medijske kuće?

Branislav Strugar: Kao fotoreporteri informativnog programa Radio-televizije Srbije, a bilo nas je četvorica, imali smo dvojak zadatak: snimanje političkih događaja i ilustrovanje informativnih emisija. Pratili smo značajnije državne posete i tim snimcima ilustrovali vesti za pomenute emisije, uz filmski materijal koji je na televiziji uvek bio prioritetan.  

Fotografija u novinarstvu uvek mora prikazivati vest. Na šta ste sve kao fotograf u informativi morali da obratite pažnju prilikom pravljenja ovakvih fotografija?

Branislav Strugar: Za razliku od novinskih fotoreportera koji su temi pristupali kao dnevnom događaju, mi smo nastojali da političke skupove, a naročito značajne državne posete, iskoristimo za snimanje portreta koje smo kasnije koristili za ilustrovanje vesti. Tako su nastajali portreti stranih predsednika, ministara ili značajnijih funkcionera koje smo mogli koristiti i više godina. To je nametalo specifičan način snimanja: portret je morao biti što neutralniji kako pozadina ili prisustvo drugih ljudi ne bi ograničavali mogućnost kasnijeg korišćenja. 

Zbog čega Vam je bilo značajno da na jednom mestu prikupite svoj celokupan stvaralački opus?

Branislav Strugar: Tokom više od pola veka rada kretao sam sa „na dva koloseka“ koji su se, doduše, mestimično i preklapali: to su primenjena umetnost i umetnost. Kad fotografija ima primenu ona ima zadatak i ograničenja. Zadatak određuje mogući stepen kreativnosti i slobodu umetničkog izražavanja. Primenjeni radovi, kao što su monografije, razglednice, kalendari i plakati, najčešće se štampaju u tiražima koji omogućavaju da ostanu sačuvani. Na primer, kao izdavačko preduzeće Studio Strugar objavili smo četiri foto-monografije u ukupnom tiražu od preko 100.000 primeraka a razglednice u približno tri miliona primeraka. Primerci ovih radova ostali su trajno i u bibliotekama.

Kad je u pitanju „čista“ umetnost, a pod tim podrazumevam radove izlagane na izložbama, oni stvaraocu pružaju više mogućnosti za kreaciju jer nije ograničen bilo kakvim zahtevima. Sa druge strane, to su radovi koje publika najčešće može videti 10-15 dana. Neki od njih promene vlasnika, dugi čame po ćoškovima, a, sve zajedno, njih je najteže sačuvati. To je bio razlog da poželim da ih objavim u monografiji i sačuvam od zaborava. Napravio sam izbor od 300 radova nastalih tokom 50 godina izlagačke aktivnosti i prezentovao ih u monografiji. Takođe, bila je to prilika da zabeležim svoja razmišljanja o fotografiji kao umetnosti, kao i da objavim deo onoga što su drugi pisali o mom radu.

Svaka fotografija u Vašoj monografiji prikazuje tačno ono što je u opisu iznad nje napisano i odražava osećanja koja ste opisali. Na primer, fotografija unutrašnji mir zaista prikazuje mirno jezero i odaje osećaj mira. U kojoj meri ste dok ste fotografisali razmišljali o osećanjima koja prizor može izazvati ili poruci koja se krije iza njega?

Branislav Strugar: Kada radim u oblasti primenjene umetnosti, odnosno, kad fotografija ima određenu funkciju i namenu, nužno razmišljam kakav će efekt ona imati na posmatrača. Fotografija ima različite zadatke u reklami, foto-žurnalizmu kao i u bezbroj drugih primena, ali se uvek obraća konzumentu i mora se misliti na to kako će on reagovati na fotografiju. Za mene je izložbena fotografija nešto drugo. Ona nastaje iz potrebe da prikažem svoja osećanja.  

U kojoj meri ste primećivali neka nova značenja nakon fotografisanja?

Branislav Strugar: Nakon fotografisanja može doći do dodatne obrade i u tom procesu je moguće pridavati nova značenja. Fotografija zatečenog stanja samo je polazna osnova za dalja istraživanja, menjanja, dogradnju pa i stvaranje novih značenja. 

Kada se dešava da publika pripiše neko značenje Vašoj fotografiji o kome vi niste ni razmišljali dok ste fotografisali i gledali svoje fotografije?

Branislav Strugar: Naravno, percipijent ima svoj doživljaj i on u likovnom delu može „videti“ ono što autor nije video. Umetnost nije matematika, može imati više istina. 

Napisali ste da kada idete u prirodu, ne tragate za zanimljivim motivom već se trudite da otkrivate osećanja. Kako prepoznate to osećanje?

Branislav Strugar: Kad sam u prirodi tragam za motivima koji će u meni izazvati emocije. To nije uvek ono što nazivamo lepim, može biti i dramatično, snažno: oluja, nepogoda, bujica, magla. Osećanja dođu sama, a ja pokušavam da ih zabeležim.

Koliko razmišljate o tome kako će baš ta fotografija izazvati osećanja kod drugih?

Branislav Strugar: U tom trenutku to je samo moj doživljaj i moja težnja da tu emociju prikažem likovno. Taj posao se nastavlja u laboratoriji ili za kompjuterom. Nekad je taj put kraći, nekad može da traje dugo, a tek kad se odštampa na papiru mogu ga smatrati gotovim. Tek tada mogu gledati reakcije drugih i razmišljati o njima 

U fotografiji „Trag“ se na trenutak učini posmatraču da ljudi plove po snegu jer voda deluje gusto i belo, a na trenutak beličasti tonovi deluju kao oblaci, te se stiče utisak kao da ljudi plove po nebu. U kojoj meri ste ovde imali nameru da se „igrate“ sa perspektivom i tehnikom?

Branislav Strugar: Nastanku ove fotografije prethodi niz „igara“: prvo je rano ustajanje i polazak od kuće po mrklom mraku jer mi je priroda najinteresantnija u vreme svitanja, što znači da do tog trenutka treba već odabrati motiv i stajnu tačku. Fotografija je snimljena u kontrasvetlu, u snažnom odblesku koji nisko izlazeće sunce pravi u jezeru, naravno, uz izbor odgovarajućeg objektiva i kadra. Kasnije, tokom dorade moguće je uticati na kontrast i intenzitet svetla.

 

Trag (foto: Branislav Strugar)

Tehnikom i znanjem ste se poigravali i u knjizi „Poigravanje“ ispod koje ste napisali da fotografija ne predstavlja realno stanje. U kojoj meri se fotografijama predstavlja ono što fotograf želi?

Branislav Strugar: Na pomenutoj fotografiji („Poigravanje“) voda se poigrava prelivajući se preko stene, menjajući formu i izgled, u deliću sekunde. Teško je reći šta je tu realno stanje, jer ono što vidimo na fotografiji to je ono što je fotograf odlučio da nam pokaže birajući kadar, a još više birajući vreme ekspozicije.  Mogao je da promeni nekoliko ekspozicija i svi snimci bi bili različiti, a istovremenu svi bi bili realni. S druge strane, to je kreacija umetnika koga realno stanje ničim ne obavezuje.

Na koji način je moguće manipulisati detaljima u novinarskoj fotografiji?

Branislav Strugar: Bezbroj je načina manipulacije. Prisećam se jednog od najbezazlenijih iz vremena dok sam radio u informativnom programu. Snimak sa neke sednice uvek je trebalo da prikaže da je sala puna, znači, nisu smele prazne stolice da budu u prvom planu (koje su još mogle biti potencirane širokougaonim objektivom). Ili na primer, stojeći na brdu iznad Skadarskog jezera, na meni je izbor: da napravim divan pejzaž jezera teleobjektivom, ili da stavim širokougaoni koji će u prednjem planu pokazati deponiju smeća. Danas su mogućnosti manipulacija veće nego što su ikad bile, od digitalne obrade do korišćenja snimaka uz lažne legende… 

 

Zbog čega su svetlost i senka nezaobilazni elementi u Vašem radu?

Branislav Strugar: Svetlo čini tehnologiju fotografije i bez njega fotografije nema,  međutim, senke prave atmosferu koja je meni interesantna. Najbanalniji motiv pri jutarnjem suncu može biti izuzetno interesantan.  Kako se sunce pomera, čak i u sobi ili kancelariji, „slika“ koju te senke prave neprestano se menja i u njoj možemo tražiti likovnost.

Dragan Babović je rekao da ste time pokazali da život ne čini samo svetlost, već i senke. U kojoj meri ste ovo imali na umu kao poruku dok ste fotografisali?

Branislav Strugar: Senke su uvek intrigantne. One menjaju predmet snimanja i ambijent. Često prikrivaju deo stvarnosti koju naša mašta nadopunjuje. Možda je u tome čar i crno-bele fotografije. Za mene je najlošija scena za snimanje kad mi se sunce nalazi iza leđa, kada su pejzaži ili predmeti bez ijedne senke.

Dragoljub Tošić je rekao da obično ideju o fotografiji razrađujete duže i onda čekate pogodan trenutak da je sprovedete u delo. Šta kod Vas inspiriše finalnu ideju?

Branislav Strugar: Dešavalo se da putujući vidim predele koji me inspirišu, ali, da ih ne mogu snimiti jer mi ne odgovaraju svetlosni uslovi, ili da nemam vremena da to uradim onako kako bih želeo. Zatim bih dolazio ponovo, putujući noću, kako bih pri izlasku sunca bio na željenom mestu. Ili, dolazio bih dan ranije i noć provodio pod šatorom. Sve su to pripreme, planovi i želje, ali rezultat nikad nije zagarantovan. Nikad nisam bio nezadovoljan i razočaran ako posle svega ne napravim dobar snimak.  

Vaše fotografije iz Crne Gore profesor Ranko Radović poredi sa slikama, tj. likovnim delima napravljenim kamerom. U kojoj meri imate za cilj da Vaše „likovne fotografije“ govore više od 1000 reči?

Branislav Strugar: Fotografija koja govori više od 1000 reči pripada sferi žurnalizma. Rekao bih da takva fotografija, kao i hiljadu reči, čitaocima može da donese istinu ali i laž.  Međutim, Ranko Radović  u mojim fotografijama nije sagledavao informaciju nego likovnost i zato ih je poredio sa slikama.