UNS vesti
21. 07. 2022.
Jovan Njegović Drndak: Preti nam opasnost da umesto jezikom hiljadu reči u fotografiji progovorimo jezikom koji ni sami ne razumemo
Urednik fotografije nedeljnika „Zrenjanin“ Jovan Njegović Drndak priredio je u Malom salonu Narodnog muzeja u Zrenjaninu izložbu starih novinskih fotografija povodom obeležavanja 70 godina od osnivanja ovog lista. Postavka je otvorena do 28. jula i posetioci će do tada moći da vide 60 fotografija nekadašnjih fotoreportera ovog nedeljnika Ljubomira Milosavljevića i Branislava Milina, koje čuvaju sećanje na stari Zrenjanin.
O izložbi starih novinskih fotografija, specifičnostima i vanvremenskom značaju beleženja trenutaka objektivom govorio je za sajt Udruženja novinara Srbije (UNS) Jovan Njegović Drndak.
„Kada ti zabrane da fotografišeš - fotografiši, kada ti zabrane da pišeš – piši, kada ti bacaju arhive kroz prozor – spasavaj ih, jer ne pripada to nama niti mi to radimo zbog sebe, već zbog onih koji će doći - nadamo se, umnijih i boljih od nas, jer samo tako imamo neku budućnost“, rekao je za sajt UNS-a urednik fotografije ovog nedeljnika i autor izložbe Jovan Njegović Drndak.
Kako biste ocenili značaj fotografija Ljubomira Milosavljevića i Branislava Milina za Zrenjanin i ovaj deo Srbije?
Fotografija predstavlja trenutak u vremenu i prostoru koji je neponovljiv, a fotografije Ljube Milosavljevića i Branislava Milina to jesu. One su sećanje, svedočanstvo i dokument koji će ostati i, nadam se, trajati onoliko koliko budemo spremni da ih čuvamo i na pravi način vrednujemo. Skoro bi se moglo reći da fotografije vremenom sazrevaju, dobijaju na snazi i uspevaju da progovore čak i onima koji tek naslućuju njihov jezik. Fotografija je kao ogledalo, pa u njoj neretko, kao i u ovom slučaju, prepoznamo sebe. Fotografija je uvek trenutak prošlosti, naše sećanje koje se može uporediti možda još jedino sa pisanom rečju. Način je da ne zaboravimo, a to je velika stvar.
Šta sve obuhvata bogata arhiva fotografija nedeljnika „Zrenjanin“?
Arhiva lista obuhvata tek deo arhivske građe „Zrenjanina“. U arhivi se nalazi neutvrđen broj negativa i fotografija snimljenih od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka i još uvek ne možemo tačno utvrditi ukupan broj fotografija na negativu.
Kojim kriterijumima ste se vodili prilikom odabira 60 fotogrfija od više od desetine hiljada koje postoje u arhivi?
Deo fotografija je iz privatne arhive Branislava Milina. Trebalo je ispričati priču sa šezdesetak fotografija, a da to ne bude samo razglednica koja budi nostalgiju. Fotografija ume da bude vrlo surova i da progovori i osudi. Ispričati priču o Zrenjaninu bez industrije i zrenjaninskih fabrika, mostova, Begeja i ljudi bio bi promašaj, pa u motivima na ovoj izložbi možete ukratko videti život kakav je bio nekada kroz objektiv naših fotoreportera.
Zamerili su nam da nema dovoljno sportskih fotografija. Međutim, sa razlogom smo postavili samo jednu fotografiju Zvonka Vujina, po kome je sportska hala „Medison“ prošle godine dobila ime. Da smo pokušali obuhvatiti sve sportske događaje u Zrenjninu trebalo bi nam ne šezdeset nego sto šezdeset fotografija, a mislim da bi i to bilo malo.
Za kakve fotografije možemo reći da su postale vremeplov?
Svaka fotografija koja budi određena sećanja i uspeva da osim viđenog unutar okvira slike otvara bibliteku slika i fotografija koje pripadaju jedino vama. Kada se ta vrata otvore, može se reći da ste u sopstvenom vremeplovu. Tada fotografija, iako vizuelno kompletna, može biti ključ do mentalnih slika koje ste potisnuli i ponovo otkrili unutrašnjim bićem.
Kako učiniti da fotografije koje prikazuju činjenice, probude emocije, i da, pored čula vida, deluju i na ostala čula?
Sve fotografije koje smo izložili su uslovno rečeno „obične“ fotografije. Ipak nešto je i do posmatrača. Drugačije fotografije Zrenjanina posmatraju oni koji su živeli ili žive u njemu, a drugačije ljudi sa strane. Ne gledate fotografije sa tuđeg venčanja kao svoje. Tako takozvani Ajfelov most za većinu Zrenjanica nije samo most nego i sve ono što je predstavljao, a čega danas više nema.
Novinska fotografija za razliku od klasične uvek mora prikazivati vest. Na šta sve novinari fotografi prilikom kreiranja ovakvih fotografija moraju obratiti pažnju?
Šta je klasična fotografija? Da li je to ona fotografija koju imamo u ličnoj karti ili je to fotografija iz porodičnog albuma? Obe u određenim okolnostima mogu postati i često postanu novinske fotografije, u najmanju ruku kao ilustracija teksta. Možda, kao takva, fotografija nije vest niti nam odgovara na pitanje gde , šta i eventualno kako se nešto dogodilo. Međutim, ovakve fotografije su i te kako prisutne u štampi.
Fotoreporter ne kreira - ne mislim da ima pravo na to iako ima tu moć, pogotovo u novinarstvu. On mora da zabeleži, kao što novinar mora da zapiše ono što je video i čuo. Trend stvaranja, odnosno, kreiranja vesti (i same stvarnosti) je prisutan, a verovanje medijima i u ono što vidimo često nas dovede u zabludu i u suprotan kontekst. Istina u fotografskom smislu ne znači ponekad samo fotografiju, ona mora imati i svoj okvir i kontekst.
Danas možete da preuzmete fotografije prema tematici sa takozvanih stok (stock) sajtova - da iz ogromnih arhiva odaberete fotografiju, platite i stavite potpis ispod nje kakav želite. Možete uzeti fotografiju koja je snimljena u tržnom centru u Americi, a kod objavljivanja u novinama napisati da je snimljena u Beogradu. Možda niko tim činom neće biti oštećen – osim istine, ali istina je imperativ ako želimo ostati u sferi novinarstva. Fotograf, uslovno rečeno, danas može biti svako. Dajte ljudima mobilne telefone, neka „škljocaju“ i nešto će od toga biti. Ipak, pitanje je da li to zaista predstavlja fotografiju ili bezbroj filtera na njoj. Fotoreporter mora prepoznati i videti trenutak - ponekad jedan jedini u dvadeset četiri časa, prepoznati ga i zabeležiti na najbolji mogući način.
Novinsku fotografiju odlikuje realističnost, ali u kojoj meri je moguće manipulisati detaljima u njoj?
Ako fotografija prikazuje nešto što se nije desilo, ona gubi svoju snagu kao dokument i postaje nešto drugo. Uzmimo za primer fotografije Žorža Skrigina koji je snimio Majku Knežopljku, pa je na jednoj od fotografija „ubacio“ selo u plamenu. U tom trenutku joj je oduzeo snagu dokumenta i ona u takvom obliku nije mogla niti može biti smatrana autentičnom. Srećom, imamo i orginalnu verziju koja je sirova, bez obrade, a i dalje snažna kao dokument i veoma vredno svedočanstvo o stradanju srpskog naroda. Onima koji bi da se „igraju“ u fotošopu, da dodaju i oduzimaju elemente slike i da kreiraju stvarnost nije mesto u novinarstvu. Takve smo „kreatore“ nažalost imali i učinili su ogromnu štetu srpskoj novinskoj fotografiji.
U kojoj meri mladi novinari uspevaju da se izbore za kvalitet koji se najčešće opisuje izrekom „da slika često vredi više od 1000 reči“?
Suočeni su sa hiperprodukcijom fotografija svuda. Sve teže je odrediti granicu između realne i modifikovane stvarnosti na fotografiji, a preti nam opasnost da umesto jezikom hiljadu reči u fotografiji progovorimo jezikom koji ni sami ne razumemo, ali prolazi na tržištu. Fotografija je bila i ostala dosledna sebi, ali je, poput reči, podložna zloupotrebi.
Da li ste planirali da se arhiva nedeljnika „Zrenjanin“ digitalizuje i tako danas učini dostupnom medijima?
Digitalizacija fotografija je danas ako ne najvažniji, onda jedan od najvažnijih koraka ka očuvanju fotografskog nasleđa. To važi i za „Zrenjanin“ i verujem da će do toga doći u nekom budućem periodu.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.