UNS vesti
14. 06. 2022.
Milica Špadijer: Ima poetičnosti u rigidnosti agencijskog novinarstva
Nekadašnja novinarka agencije Tanjug, pesnikinja i književni prevodilac Milica Špadijer objavila je knjigu pesama "Novo groblje", u čijim su stihovima svoje mesto našli greške, oproštaji i ljudi. Nekada se, kaže za Udruženje novinara Srbije (UNS), šalila da ume da oblikuje svet ljudima oko sebe − spoljašnji novinarstvom, a unutrašnji poezijom. Upravo u tome se može pronaći razlog zbog kojeg agencijsko novinarstvo i poezija kod nje nesmetano koegzistiraju.
Za Milicu Špadijer fakti u novinarstvu nikada nisu samo fakti, a poezija je za obožavanje samo ako je iskrena.
Osim knjige "Novo groblje", objavila je i knjigu "Šar planina" za koju pisac Bojan Vasić "kaže da je sazdana iz relativno dužih, razglobljenijih pesama slobodne strukture - najkvalitetnijim i najsnažnijim delom pesnikinjinog sveta".
Član je UNS-a od 2021. godine i bila je novinarka novinske agencije Tanjug.
Završila je Filološku gimnaziju, a osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sa grčkog jezika prevela je roman "Kasandra i vuk" Margarite Karapanu, kao i zbirku pesama "Afrodita u plavom" Petrosa Stefaneasa.
U razgovoru za UNS, Milica Špadijer govori o poeziji, novinarstvu, prevođenju, ali i smrti i rađanju kao nepresušnim motivima.
UNS: Stvaranje često služi kao odbrambeni mehanizam kojim odstranjujemo stvari koje nas tište. Šta ste Vi uspeli da "sahranite" u knjizi "Novo groblje"?
Milica Špadijer: U „Novo groblje“ smestila sam strahove, nadanja, greške i oproštaje, pa i čitave ljude. Recimo da sam tu pohranila nekoliko godina svog života, obeleženih pre svega smrću moje kume Tanje Popović kojoj je knjiga posvećena.
UNS: S obzirom na to da je smrt osnovni motiv knjige, da li percipirate smrt kao kraj ili novi početak?
Milica Špadijer: I oba i nijedno. Smrt je, sa jedne strane „konačni neprijatelj“, sa druge „sastavni deo života“. Mislim da je naša percepcija smrti uslovljena poimanjem vremena kao nečeg linearnog, pa da je učestalije doživljavamo kao kraj, ali ona zapravo jeste uvek tu i protiv nje se moramo stalno boriti. Smrt su i odustajanje i zaborav i sve ono što nam oduzima dostojanstvenu večnost.
UNS: Šta se za Vas kroz pisanje rađa?
Milica Špadijer: Rađa se razumevanje. I autora sa publikom, ali i sa samim sobom. Postoji nešto što zovem „paradoks poezije“ – stvari zbog kojih biste bili razapeti mogu da budu i razlog zbog kojeg ćete biti obožavani ako ih opevate kako treba. Iskrenost i suočavanje se cene, a pisanje pruža priliku za oba.
UNS: U Vašim pesmama pesničke slike su neretko prožete tzv "lepotom ružnog". Čime su inspirisane?
Milica Špadijer: Citiraću Eshila − Patnjom kojom se mudrost stiče. Ja ih nisam doživljavala ni kao lepe ni kao ružne, možda samo kao detaljne.
UNS: Koliko veze ovakav pristup ima sa novinarstvom s obzirom na to da nekada pažnju u većoj meri privlače loše vesti?
Milica Špadijer: Ljudi vole tragedije jer su one ponekad jedini način da nešto osete. Kad se desi neka nesreća, novinari odmah gledaju ima li mrtvih i po tome određuju važnost vesti. U poeziji bi neki pandan tome bilo ulaženje u intimu do granice neprijatnog, što je svakako intrigantno i može privući čitaoce uvek željne „mesa“. Svesna sam toga, ali ne mogu da kažem da imam to u vidu dok pišem.
UNS: Koliko je teško prebaciti se iz agencijskog novinarstva, u kome su ključni i jedino dozvoljeni fakti, u svet kreativnog pisanja koji počiva na emotivnom doživljaju autora?
Milica Špadijer: Jedno vreme sam se šalila kako oblikujem svet ljudima oko sebe, spoljni vestima koje pišem, unutrašnji poezijom. Čime god da sam se bavila, pisala sam i nezavisno od toga. Posao je posao, poezija je poezija. Pa ipak, ima određene poetičnosti i u toj agencijskoj rigidnosti. I u pesmi je, slično kao i u vesti, nekad važno reći što više sa što manje reči. A i fakti nikad nisu samo fakti. Recimo, nikada neću zaboraviti događaj koji se odigrao kad sam počela da radim u agenciji. U Maliju se desio strašan masakr – kada je vest došla do nas stajalo je da je ubijeno šezdeset stanovnika sela, i žene i deca i starci. Bilo mi je jako teško da napišem tu vest i u trenutku kad sam je završila urednik me je pitao „Koliko si mrtvih imala tamo u Maliju? Šezdeset? Sad ih ima sto dvadeset, dodaj.“ Osetila sam se kao da je neko u sekundi ubio još šezdeset ljudi na moje oči i pripala mi je muka.Pokušala sam kasnije da napišem pesmu o tome, ali nisam uspela. Izgleda da je i vest vest, a pesma pesma.
UNS: S obzirom na to da ste studirali na Filozofskom fakultetu, koliko je izučavanje grčkog i latinskog jezika, kao i antičke kulture uopšte, imalo uticaja na Vaše stvaralaštvo?
Milica Špadijer: Imalo je presudan uticaj. Ja sam išla i u klasično odeljenje u Filološkoj gimnaziji, gde smo već od prvog razreda prevodili rimske pesnike. Za Ilijadu i Odiseju znam otkad znam za sebe zahvaljujući mojoj majci. Antički svet je, jednostavno rečeno, oduvek bio moj svet i sve što sam ikada napisala bila je neka vrsta dijaloga sa njim.
UNS: Sa grčkog jezika ste preveli i roman "Kasandra i vuk". U kojoj meri se zbog potpunog stilskog i misaonog prilagođavanja na jedan jezik, može reći da prevodilac kreira novo umetničko delo?
Milica Špadijer: Zavisi šta želite da postignete. Ja ne volim da prevođenjem stvaram ništa novo, trudim se da budem što je moguće bliža originalu. Ako neko nije dobar pisac, prevodilac ga ne sme činiti boljim. Ali, ako prevodite nešto izuzetno, vaša je dužnost da to u potpunosti prenesete, menjajući i prilagođavajući šta je potrebno. Zanimljiv primer je Pasternak koji je u svom prevodu Geteovog Fausta na ruski, kako tvrdi ruski pisac Jurij Jurčeniko, Fausta poistovetio sa Staljinom i učino ga surovijim. Slično je uradio i sa Šekspirovim tragedijama, tako da Rusi zahvaljujući njemu bukvalno imaju „svog“ Otela, Magbeta, Kralja Lira...Ja to nikada ne bih uradila, ali ja nisam Pasternak.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.