Sindikalne teme
21. 08. 2023.
Vojvodić: Arogantno se očekuje da se u unutrašnjosti radi za manje pare
„Cena dopisničkog televizijskog priloga je između tri i devet hiljada dinara, zavisno od forme i trajanja. U Beogradu je cena snimatelja sa kamerom 150 evra. Pitanje je zašto u unutrašnjosti snimatelj, montažer i novinar vrede u proseku 50 evra, a u Beogradu samo snimatelj 150“, pita Dušan Vojvodić, novinar i suvlasnik ZA Media, produkcije koja radi za više beogradskih medija priloge iz istočne Srbije.
Vojvodić kaže da je tržište takvo i da od 2006. godine kada su počeli da se bave ovim poslom cene nisu menjane. U realizaciju priloga uključene su tri osobe, pa je njihova zarada od priloga u proseku oko 2000 dinara. Ako se u uradi oko 30 priloga mesečno, plata dopisnika je na nivou minimalca, kada se plate svi doprinosi.
„Prilog bi morao da bude četiri puta skuplji, bar 200 evra da novinar, snimatelj i montažer budu normalno plaćeni, a i da producent nešto zaradi“, kaže Vojvodić.
On dodaje da je uvredljivo što su cene medijskog sadržaja u Beogradu nekoliko puta veće i da se na prilično arogantan način očekuje da se u unutrašnjosti radi za manje pare.
Za media pokriva osam opština istočne Srbije, ali situacija nije bolja ni na severu, u Vojvodini.
Stanislava Keneški ima svoju produkciju koja pruža dopisnički servis iz Novog Sada takođe za više beogradskih medijskih kuća. Kaže da su cene priloga iste kao i Zaječaru, Boru, Negotinu…
„Cene priloga su u proseku 50 evra, a zahtevi su kao da nas plaćaju zlatom. Koristimo pri tom po gradu svoje gorivo, a znate koliko se troši gorivo, po Novom Sadu isto kao po Beogradu, da ne pominjemo plaćanje parkinga i amortizaciju vozila“, kaže Keneški.
Prvih 20 kilometara se ne računa
Dopisnici za odlazak na teren koriste svoje automobile. U cenu koja im se plaća za prilog uključeni su i putni troškovi za mesta koja su udeljena više od 20 kilometara, po rečima Stanislave Keneški.
„Putne troškove plaćaju tek ako idemo u neko mesto koje je više od 20 km udaljeno od table grada Novog Sada. Za ono što uradimo u Novom Sadu ili Sremskim Karlovcima, na primer, od toga što nam plate prilog, još mi platimo i gorivo“, kaže Stanislava dodajući da novinari u Beogradu koriste službeni automobil za odlazak na teren.
Za media pokriva veliku teritoriju i često idu u gradove koji su udaljeni više desetina kilometara. Negotin je, na primer, udaljen 60 kilometara, Kladovo više od 100 kilometara, ali dopisnicima, po Vojvodićevim rečima, u cenu priloga nisu uračunate dnevnice, kao ni amortizacija automobila.
Keneški kaže da menadžment televizije pokušava na sve načine da uštedi na dopisnicima, pa se dešava da preuzimaju medijski sadržaj sa drugih medija, da ne bi angažovali dopisnike.
„Nekada, kada i hoću da zaradim i nešto pošaljem, oni su se već snašli. Ali zato kada njima nešto treba onda mora sad i odmah“, kaže Keneški.
Za „crnu hroniku“ ne postoji radno vreme
Keneški navodi i da za dopisnike ne postoji radno vreme.
„Zovu me da imam lajv u 7 ujutru, pa potom da uradim neki prilog, a ako se desi nešto u 7 uveče, hajde Staša opet u lajv. To što sam imala i u 7 ujutru, to ih ne zanima. Misle da smo na vešalici“, kaže Stanislava, dodajući da je veliki pritisak na dopisnike, jer ono što pretežno rade je crna hronika.
„Ovaj drži bombu, ovaj bi da se baci, ovaj ubio devojku… Pa dobro da smo psihički stabilni. Ne mogu sebe da zamislim sa 60 godina da idem i snimam ubistva. Kada se nekih davnih dana govorilo da nam treba beneficirani radni staž… pa treba kada mi traže samo crnu hroniku.“
Vojvodić takođe kaže da ono što se nekada učilo o novinarstvu, da kada se dogodi nesreća - ne odlazi se u kuću stradalog, ne postavljaju se pitanja porodici, na ide se na sahrane - sada je standard.
„Sada imate novinarsku ekipu koja za 50 evra izveštava sa sahrane. Jer, to je ono što tržište traži. Uspeli smo da napravimo sakralni aspekt izveštavanja, gde je smrt najveća atrakcija. Ako pogledate naslovnice tabloida i novina, na njima je više mrtvih nego živih“, kaže Vojvodić.
Novinari su ostali bez „žive reči“
Dušan Vojvodić je nekada bio šef dopisništva RTS-a iz Zaječara i smatra da će sudbina dopisnika biti slična kao i dopisnika Javnog servisa. Kaže da je u njegovo vreme u dopisništvu RTS-a radilo 14 ljudi, a sada misli da je ostalo troje. Priloge uglavnom snimaju mobilnim telefonom, voze raspadnuta kola, nisu motivisani i vidi se da žale za nekim prošlim vremenima. Kaže i da se po prilozima vidi da su urađeni sa malo sredstava i resursa.
Problem je i što, kako kaže, i te mizerne cene koje se plaćaju dopisnicima za prilog postaju sve neisplativije za urednike, jer uključenja iz unutrašnjosti ne donose gledanost. Trend je postao da se dovedu tri gosta u studijo da pričaju o različitim temema, što je najjeftiniji format.
Druga strana medalje je i što novinari u unutrašnjosti više ne mogu da dobiju ni izjave.
„Ranije okrenemo telefon i nadležni iz bilo koje institucije odgovori. Sada se pišu mejlovi pi-arovima, koji šalju suvoparna saopštenja. Novinari ostaju bez žive reči. Sada urednici u Beogradu ne žele nikom da se zameraju“, kaže Vojvodić.
On dodaje da su među prvima u Srbiji počeli sa dopisničkim komceptom, pa su bili u prednosti u odnosu na ostale. Međutim, iako su, kako kaže, opremljeni kao dopisništvo Bi-Bi-Sija, jedva zarađuju za minimalac i često dižu kredite da isplate plate.
„Mi smo pokušali zajedno sa kolegama koji su u to vreme dobijali otkaze, kada se sve raspadalo, pokušali da napravimo koncept kako da živimo od svog rada. Baš nam teško ide, ali uspevamo poslednjih 20 godina!“
Ako vi nećete, ima ko hoće
Stanislava Keneški kaže da zaposleni u mediju za koji radi imaju bolje plate od nje. Njeni pokušaji da nešto promeni nisu bili uspešni.
„Rekli su, pa dobro ako vi nećete, naći ćemo ko hoće da radi i to je taj narativ. I kada čovek nema za koga bi radio, na kraju pristane“, kaže Keneški.
Oboje se slažu da su dopisnici posebno nezaštićeni, jer nisu organizovani.
Vojvodić kaže da je dopisnik nemoćan kada pregovara sa korporacijom. Smatra da je potrebno da se dopisnici organizuju i delegiraju ljude koji bi u pregovorima sa emiterima došli do kalkulacije troškova, amortizaciji opreme, standarda priloga koji plasiraju…
„To će se dogoditi nikad. Naša priroda je - bolje da ćutimo i uzmemo što nam se baci sa stola, nego da potražimo nekog drugog. I tu ponovo dolazimo do kvaliteta izveštaja. Kada bi kvalitet kvalifikovao cenu, onda bi se drugačije pregovaralo. Sada kažu, nema problema, snimaće mobilnim telefonom neko ko nikada nije snimao niti bio novinar“, zaključuje Vojvodić.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.