Sindikalne teme

08. 08. 2023.

Autor: K. Kovač Nastasić Izvor: UNS

Radna nedelja novinara nema ni početak, ni kraj

“Novinarstvo je način života, a ne samo brojanje radnih sati. Nikada nećete u sred rada na nekoj temi pogledati na sat i reći: ‘Isteklo mi je osam sati, otići ću kući, pa će to neko drugi da dovrši’”, rekla je Udruženju novinara Srbije (UNS), u razgovoru o tome koliko traje radna nedelja novinara u dnevnoj štampi, novinarka Slavica Jovović.

Iz razgovora UNS-a sa sadašnjim i bivšim urednicima i novinarima, nesporno je - novinari nemaju jasno određeno radno vreme i njihov radni dan traje dok ne završe posao.

„Mnogi novinari danas podsećaju na pekare koji rade 24 časa dnevno, bez pauze, bez slobodnog vikenda, bez radnog dana koji se završava 'tada i tada'“, kaže novinar u penziji Milenko Vasović.

Događaji su naše radno vreme

Dan novinara u redakciji diktiraju dnevni događaji. Iako zaposleni po ugovoru o radu imaju formalno propisano radno vreme, sagovornici UNS-a saglasni su da je to najčešće „samo mrtvo slovo na papiru“.

„Novinari rade sa živim ljudima, tragaju za informacijom koju najčešće nije lako dobiti i mnogo vremena potroše upravo u tom zvanju i pronalaženju kontakata. To se ne može uvek desiti od 9 do 17 sati, već je često slučaj da se povratna informacija dobije posle radnog vremena. Naravno da tada novinar neće odustati od informacije, već će sesti za računar i napisati tekst, kaže novinarka „Večernjih novosti“ Ivana Kovačić.

Novinari, priča ona, često u toku svog radnog vremena zovu sagovornika koji je na poslu ili zauzet, „a on onda podrazumeva da je sasvim normalno zvati novinara u 8, 9, 10 sati uveče“.

„I naravno da ih novinar, da bi napravio dobru priču, neće odbiti“, navodi Kovačić, koja je i predsednica Sindikata novinara „Večernjih novosti“, podružnice Sindikata novinara Srbije (SINOS).

Ne ostavlja se redakcija bez teksta

Novinari su na ovaj način života i rada navikli i to najčešće smatraju normalnim.

„Moje radno vreme diktiraju dnevni događaji, pa mi radni dan traje sve dok ne obavim posao“, potvrđuje za UNS i Aleksandar Bojović, novinar dnevnog lista „Politika” koji prati hroniku. 

On ističe da je baveći novinarstvi navikao da radi u svako vreme, na različitim mestima i u različitim uslovima i situacijama.

„To mi ne predstavlja problem. Smatram da novinar ne sme da ostavi redakciju bez teksta jer mu je isteklo radno vreme“, kaže Bojović.

On potvrđuje da formalno ima osmočasovno radno vreme i da po ugovoru o radu, „radi od ponedeljka do petka od 10 do 18 sati“.

„Ima dana kada radim ispod osmočasovnog vremena, ali često ostajem duže od toga. Događaje koji se dešavaju uveče u 'Politici' pokriva noćna ekipa, a vikend izdanje uređuje vikend ekipa. Ponekad radim i uveče, i to je u dogovoru sa urednikom. Novinari u mojoj rubrici petkom ostavljaju tekstove vikend ekipi, a na raspolaganju smo da pomognemo i subotom i nedeljom ako je to potrebno“, kaže Bojović.

I njegove kolege u „Politici“, kako je rekao, rade na sličan način.

„Novinari pojedinih rubrika se, na primer, smenjuju u dežurstvima subotom i nedeljom i za te dane vikenda kada rade, dobiju slobodne dane u toku sledeće nedelje“, rekao je Bojović.

Novinarka Slavica Jovović bila je glavna i odgovorna urednica “Pravde”, “Glasa javnosti”, urednica u “Blicu” i novinarka Radio Beograda 202.

Kako priča za UNS, iskustvo je pokazalo da „radno vreme novinara zavisi od redakcije do redakcije, od toga kako je koncipiran rad u redakciji, čime se i koliko široko bavi medij, koliko ima ljudi, kakve su im ambicije, odnosno šta žele da postignu, urade i plasiraju, i u kojoj meri. Od samog sistema zavisi i organizacija unutar redakcija“.

Nekada su, kaže, zaduženja novinara i angažmani bili vezani za određene sektore, takozvane resore, pa su novinari isključivo pratili jedan resor, sudstvo, školstvo, obrazovanje, kulturu, pozorišta, sport itd.

„U takvim slučajevima je sama ideja o određenom radnom vremenu novinara neusklađena sa vrstom posla. Ako novinar, na primer, prati visoko obrazovanje, pa se danas nešto dešava u toj oblasti i to traje izvan tih osam sati, taj novinar će to da proprati do kraja kako bi imao konačan tekst“, priča Jovović.

Novinarstvo je specifična profesija i nije je moguće uporediti sa bilo kojom drugom vrstom posla koje se mogu meriti na sat, smatra Jovović.

„Mi ne radimo u nekoj kancelariji, u nekoj fabrici pa da je posle osam sati kraj radnog dana, tako da se u dnevnoj štampi često izađe iz tih okvira. Kako se i da li to nagrađuje, to je drugo pitanje i različito je od redakcije do redakcije. Negde se plaća, negde dobija slobodan dan, ili, na primer, mogućnost da novinari neki drugi dan mogu da izađu ranije ili dođu kasnije. Zavisi. To se uglavnom dogovara, tu se teško mogu povući neke striktne linije. Ljudi se kreću u redakcijama i dogovaraju jedni sa drugima u hodu“, ističe ona.

Urednici najčešće u redakciji ostaju duže od novinara.

„Tako je bilo i ranije, tako je i sada. Novinar u štampanom mediju ima zadatak da isprati događaj ili temu, napiše priču i sa tim je završio. Urednik, pak, prati rad više novinara, mora da proveri sve tekstove i da ih pripremi za prelom, odnosno štampu. Koliko je veća odgovornost pozicije na kojoj je neko u mediju, toliko su zahtevi od njega veći“, zaključuje ona.

Ni entuzijazam nije iznad granica mogućnosti

Da radna nedelja novinara nema fiksno određen broj radnih sati potvrđuje i novinarka Ivana Kovačić.

„Radna nedelja novinara nema ni početak, ni kraj. Ona traje non-stop, osim možda noću, ako niste dežurni urednik“, kaže ona.

Kako navodi, to je tako zbog prirode posla. Čak i kada su na odmoru, ljudi čitaju vesti, na telefonu, u štampi ili na televiziji.

„Novinari su ti koji stvaraju te sadržaje. Čak i sada, u doba copy-paste novinarstva, mora da postoji neko ko će informaciju napisati, a čak i oni koji je kopiraju moraju taj posao fizički da urade. Nema prekida u radu, za novinara je svejedno da li je subota, nedelja, ponedeljak, utorak…“, kaže Kovačić.

Činjenica je da novinari imaju i dosta „praznog hoda“, ali isto tako i periode neprestanog rada.

„Pre 20, 30, 40 godina novinari su bili ljudi entuzijasti koji su zaista postajali novinari jer im je to bio san od detinjstva, voleli su da otkrivaju velike priče i istine i oni se nisu mnogo bunili ako su radili po 12, 15 sati. Savremeni svet je dosta ubrzan, zahtevniji, potrošniji, pa troši i same novinare koji su nekada na granici svojih mogućnosti“, ističe Kovačić.

Novinar ne može da bira ni mesto ni vreme gde će se nešto desiti ili gde će morati da ode kako bi napravio priču.

„Setimo se na primer pandemije Kovida. Kada ti kažu da je odobreno da ekipa ode u Kovid bolnicu u, na primer, 7 sati, novinar ne kaže: 'Izvinite, molim Vas da poštujete moje radno vreme od 9 do 17 sati'.  Nekada je slučaj da novinar mora i na samom događaju da izveštava za svoj portal. Novinari hronike imaju i noću mnogo posla. Jednostavno, događaji se dešavaju 24 sata“, kaže Kovačić.

Izrabljivanje kroz smanjenje broja novinara

Kada je reč o broju radnih dana novinara štampanih medija u nedelji, sve zavisi od oblasti koju novinar prati, ali i pozicije, saglasni su sagovornici UNS-a.

„Novinari koji prate unutrašnju politiku - njima je svaki dan radni, naročito jer ih je malo. Oni ne znaju kada će se, na primer, obratiti predsednik, kojim povodom, sa kog mesta, da li je u 6 ujutru, u 7 uveče, da li im je tad krsna slava i tako dalje…  Takođe, novinari koji rade gradske rubrike, hronike… Pojedine rubrike u većim medijima imaju i više novinara, ali zamislite manje, lokalne medije, koji žele da opstanu na tržištu. Njima su novinari stalno u stendbaj režimu“, zaključuje Kovačić. 

Kako kaže, „trend je u novinarstvu da se u redakcijama smanjuje broj ljudi“.

Medijske kuće su, podsećaju novinari,  poslednjih godina u velikim gubicima i trude se da smanje broj radnika.

„Imamo situacija da čitavu stranu u novinama radi jedna osoba, a za veće rubrike poput na primer ekonomije, dve osobe. Oni su i tvorci sadržaja i redaktori i urednici i prate tehničku pripremu za štampu. Imaju, takoreći, celodnevno radno vreme. Od 10 ujutru do 19,20 sati uveče. Neki to trpe jer imaju solidne plate, ali zato nemaju svoju slobodu. Čak i kada su na odmoru, oni su stalno  dostupni, prate vesti, zovu ih iz redakcije jer nema dovoljno novinara“, kaže Kovačić.

Novinar Milenko Vasović smatra da su novinari „delimično  i sami krivi za takvu situaciju, jer na to pristaju, a suštinski razlog je trka vlasnika za profitom“.

„Ta profitomanija najbolje se ogleda u smanjenju broja novinara po rubrikama. Nekad sam vodio rubriku Društvo i Ekonomiju u 'Blicu' koja je imala dvadesetak ljudi, a bilo nas je, recimo, znatno manje nego u 'Novostima', pa čak i 'Politici'. Danas se taj broj  sveo na nekoliko, najčešće dvoje, troje ljudi, a posao se uvećao. Da i ne govorim o gradskim rubrikama koje su često bile najbrojnije. U njima je u svakom trenutku bilo po 20, 30 novinara – od početnika do iskusnih kolega i nekoliko urednika.  Zamislite koliko je tekstova tada konkurisalo za objavljivanje i kakav se kvalitet iz toga mogao izroditi. Naravno da je u takvim prilikama bilo manje opterećenja, manje dežurstava, nije bilo izrabljivanja što je osnovna odlika rada u mnogim današnjim redakcijama“, priča Vasović.

Ipak, kaže on, to ne znači da se ne treba baviti novinarstvom.

„Naprotiv. Ne treba pristajati na neplaćene sate, na zakinute slobodne dane, na bedne honorare, jer sve to zajedno šteti profesiji podjednako kao i naručeni tekstovi. Tako se jedino može graditi i braniti integritet novinara. Sve drugo je propaganda, reketiranje, striptiz. Zovite to kako hoćete“, kaže Vasović.

Integrisane redakcije novi izazov i opterećenje za novinare

Trend integrisanja redakcija i sve češći zahtevi da novinari rade i za štampano i za onlajn izdanje dodatno utiče kako na radno vreme, tako i na iscrpljenost novinara. To su dve različite vrste medija, podsećaju kolege.  

„Ja radim i za print i za onlajn. Od mene se očekuje da nađem temu, da nađem odgovarajuće sagovornike, da uradim tekst, da pronađem ili obezbedim fotografije za njega, a kada se to pojavi u štampi, tekst moram da priredim i za onlajn izdanje koje zahteva drugačiju formu, opremu. Često novinari ne stignu ni pauzu da naprave“, navodi Kovačić.

Kako kaže, u štampi trenutno uglavnom nema konkretnih smena, osim dežurstva - noćnih urednika, dok ih na portalima ima jer se tu izveštava 24 sata. Digitalizacija je donela i nove zahteve kada je reč i o radnom vremenu, podseća Kovačić. 

I Slavica Jovović ističe da su se štampani mediji danas preorijentisali na drugačiji način rada.

„Sada su u većini medija onlajn izdanja primarna, portali su čitaniji od štampe, dok su ranije sajtovi bili, na neki način, 'prateći sadržaj štampanog izdanja'. Redakcije sve više pribegavaju integrisanom organizovanju rada, pa često jedan novinar radi za sajt, za print, pa i video produkciju i preopterećeni su. To je jedan od razloga zašto dosta ljudi u nekom trenutku danas izlazi iz ovog posla“, rekla je Jovović.

Novinar Milenko Vasović saglasan je da novinari danas rade „bez pauze, vremenski određeno radnog dana, vikenda“…

„Nekada se znalo, tekstovi moraju biti gotovi do tri, četiri sata, i u redakcijama su ostajali samo urednici i dežurni novinari.  Danas je zahvaljujući modernim tehnologijama i nezajažljivim apetitima vlasnika, novinarima iz nekadašnjih štampanih medija natovareno opsluživanje portala, raznih podkasta, snimanje, fotografisanje...“, kaže Vasović.

On ističe da su novinari „od nekadašnje gospode i poželjne profesije pretvoreni u nadničare od kojih se očekuje još, i još,i još, i sa kojima urednici komuniciraju najčešće sa dve reči: 'Daj' i 'Brže'“.

„U takvim uslovima nema ni novinarstva, ni zdravlja, ni ličnog i porodičnog života. Svaki drvoseča na planini je zadovoljniji (i bolje plaćen) od većine frustriranih i izrabljivanih kolega“, kaže Vasović.