Sindikalne teme

07. 08. 2023.

Autor: A. Ničić Izvor: UNS

Studenti novinarstva između ljubavi prema profesiji i sudara s realnošću

Studenti novinarstva na fakultetu uče da između novinarstva i PR-a postoje brojne sličnosti, ali da ih, kako je rekao Ajvi Li, razdvaja velika etička provalija.

Zbog malih plata i ugroženih radnih prava, mladi novinari se po diplomiranju često odlučuju da tu provaliju „prelete“ i okušaju se u PR-u, kao daleko profitabilnijoj profesiji. Neki pak pokušavaju da nađu sreću u profesijama koje nisu povezane, a mnogi postaju i preduzetnici.

Tijana Milenković je, nakon diplomiranja na studijama novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu sa prosečnom ocenom višom od devet i višegodišnjeg volontiranja u novinarstvu, postala preduzetnica i otvorila prodavnicu bebi opreme.

„Imam utisak da nemam moć da promenim stvari, jer se u novinarstvu godinama ništa ne menja. Zbog toga sam pokrenula biznis i prodajem bebi opremu. Tu odmah vidim rezultate, a u isto vreme primenjujem znanja vezana za kreiranje video-sadržaja koja sam naučila na fakultetu. Kada neko vidi video-snimak vezan za proizvod za bebe, to prodam i nekome odmah ulepšam dan. Promena je mala, ali odmah vidljiva“, rekla je Milenković za sajt UNS-a.

 

Pritisci i loši radni uslovi sa kojima bi morala da se bori kao novinarka, kako kaže, primarna su stvar koja ju je odvratila od ove profesije.

„Uvek sam volela da pišem, a najviše sam volela televizijsko novinarstvo zbog toga što volim javni nastup i mislim da sam dobra u tome. Volim politiku tako da sam smatrala da je to savršen poziv za mene. Međutim, u toku studiranja sam se razočarala, a zatim i odustala od novinarstva zbog neprofesionalizma nekih novinara, neistina koje iznova slušam u medijima i ugroženih radnih prava svojih kolega“, kaže Milenković za sajt UNS-a.

Zbog toga je upisala Master studije menadžmenta na Ekonomskom fakultetu u Nišu. Ljubav prema novinarstvu, kako kaže, i dalje postoji, ali da bi se vratila, potrebno je da se stanje u novinarstvu promeni i da novinari budu nezavisniji od pritisaka.

Sa druge strane, novinar Aleksa Anđelić godinama ne odustaje od potrage za poslom u novinarstvu i smatra da to nije Sizifov posao. Za sajt UNS-a kaže da ga ka žurnalizmu vuče kreativnost kakvu nema nijedna druga profesija i da je upravo zbog toga upisao novinarstvo na istom fakultetu kao Milenkovićeva.

„U ranom detinjstvu shvatio sam da želim da budem samo novinar. U kući su se redovno kupovale Večernje novosti, a provlačile su se i ostale dnevne novine i tradicionalno gledao RTS-ov Dnevnik. Redovno sam čitao magazin Vodič za život, koji je uvek imao dobre tekstove iz istorije i (pop) kulture. Nažalost, magazin od 2016. godine više ne izlazi, kao ni mnoge druge stvari koje su kvalitetne“, rekao je Anđelić.

Promena sredine i polazak na fakultet su ga, kako kaže, radovali, jer je tu stekao prvo radno iskustvo, uređujući Studentski dnevni list. Često je, kaže, slušao da od novinarske plate ne može da se živi, ali to ga nije obeshrabrilo. Problemi su nastali kada je krenula potraga za poslom u struci.

 

„Snovi deteta su tada počeli da se urušavaju. Nisam mislio da ću posao tražiti tri godine. Javljanje na biro nema nikakvog smisla i postalo je rutina. Razočaran, nemotivisan i iscrpljen, ali sa nadom da ću raditi ono o čemu sam dugo maštao, prijavljujem se iznova na konkurse za posao. Zapitam se - da li treba biti iskren na razgovorima, kao što preporučuju, ili da ipak pričaš ono što oni žele. Da li će neko da ceni tu iskrenost? Koji stav zauzeti da bi ti neko pružio šansu?, dodao je Anđelić.

Šansu je dobio u Danasovoj školi novinarstva i Fondaciji Ebart preko programa „Moja prva plata“. Ipak, borba za ugovor o radu i kreativan posao kakav je želeo, kako ističe, i dalje traje.

Delić i Momčilović: Želimo da živimo u zemlji u kojoj pod „novinarskim nebom“ za mlade i talentovane uvek ima mesta

Prema poslednjem Indeksu slobode medija Reportera bez granica Srbija se nalazi na 128. mestu kada je u pitanju ekonomski položaj medija. Ovi statistički podaci pokazuju da u novinarstvu „nema hleba“, a kada nema hleba, nema ni ličnog napretka. Tako bar kaže piramida ljudskih potreba Abrahama Maslova.

Sa ovom konstatacijom saglasna je i novinarka pres službe Udruženja novinara Srbije (UNS) i apsolventkinja na Fakultetu političkih nauka Anđela Momčilović, koja kaže da finansijska nestabilnost sa kojom se njene kolege suočavaju čini njen ostanak u novinarstvu upitnim.

„U novinarskom poslu sam skoro dve godine. Najpre sam pisala za studentski časopis, a kasnije sam volontirala nekoliko meseci u novinskoj agenciji Beta. Sada sam na plaćenoj praksi pod autorskim ugovorom u UNS-u. Razgovarajući sa kolegama koji su članovi, zaključila sam da u novinarstvu nije baš toliko dobra situacija kada je u pitanju zarada“, kaže Momčilović za UNS.

Ovaj posao, kako dodaje, radi sa nadom da će se situacija promeniti.

„U životu sve zavisi od toga kako se neko snađe, pa mislim da je tako i u novinarstvu. Na završnim godinama studija počela sam da izučavam Odnose s javnošću i počeo je da me zanima rad u PR-u. Tu je i bolja zarada. Možda bih se  u budućnosti preusmerila na to zanimanje. Ipak, to je samo mogućnost. Zasad ne odustajem od novinarstva“, zaključila je Momčilović.

Dodala je da veruje da će doći vreme kada će svaka mlada i talentovana osoba moći da pronađe mesto "pod medijskim nebom".

Da je želja da se nekome pomogne i ukaže na problem u društvu i moguća rešenja, vrednija od svakog natprosečno plaćenog posla, kaže i frilenserka i novinarka Mina Delić.

Delićeva je prošlogodišnja dobitnica UNS-ove nagrade „Laza Kostić“ za novinarstvo. Ona, međutim, dodaje da je poražava činjenica da  posle 15 godina predanog rada u novinarstvu nema radni staž u Srbiji.

 

 

Trenutno radi u Španiji i većinski sama finansira svoje projekte, što je bio i slučaj sa nagrađenom dokumentarnom reportažom „Rio Tinto: Pod otvorenim nebom“, koja je objavljena na portalu „Slobodna reč“.

Delić kaže da je UNS-ova nagrada za reportažu motiviše i da je došla u pravom trenutku.

„Nagrada mi je mnogo značila jer nisam svesna svog kvaliteta. Ne mogu da procenim da li dobro pišem, zato što ne postoji niko od koga bih dobila povratnu informaciju. Nisam uopšte vidljiva u javnosti“, kaže Delić za UNS.

Volontiranje i rad u toku studija – nešto što se podrazumeva ili prilika koju ne dobija svako?

Mina Delić kaže za UNS da još od diplomiranja mašta o tome da radi za lokalni medij u svom rodnom mestu i da od toga zarađuje, ali da je ovaj san daleko od realnosti.

„Volela bih da medijska scena u Srbiji bude takva – da radim u svom selu, da imam radna prava, a da mogu da otputujem na teren i donesem kvalitetnu priču za neki lokalni medij i da bude dobro plaćena“, rekla je Delić.

Profesori na fakultetima, kaže Delić, studente često pripremaju na to da im predstoji velika borba, jer će se baviti nečim što nije profitabilno.

„Odmah sam prihvatila činjenicu da studiram nešto što me neće obogatiti. Međutim, mislila sam da ću imati bar neka radna prava. Za vreme studija morala sam preko veze da uspostavim saradnju sa jednom medijskom kućom samo da bih volontirala. To je potpuno suludo – da vi morate da molite nekoga da vas pusti da radite besplatno“, rekla je Delić.  

Situacija je drugačija kod studentkinje novinarsko-komunikološkog smera na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Milice Mihajlović, koja već nekoliko godina sarađuje sa različitim medijskim kućama. Ipak, gotovo celokupan dosadašnji rad bio je na volonterskoj bazi.

 

Još od srednjoškolskih dana volontirala je u požarevačkim lokalnim medijima "Bum 93" i "Reč naroda" i pisala za onlajn portal Youth vibes, koji sada uređuje. Odnedavno je saradnik udruženja Lokal pres na projektu "Press lab" , čiji je cilj unapređivanje rada ovog udruženja. 

„Iz medijske kuće 'Bum 93' su me zvali da volontiram jer u Požarevcu uopšte nije bilo očekivano da mlada osoba bude zainteresovana za novinarstvo. Zato sam im zapala za oko. Redakciju 'Reči naroda' sam sama kontaktirala i izrazila želju da volontiram kod njih kako bih sa što više različitih strana stekla iskustvo koje bi mi pomoglo“, rekla je za sajt UNS-a.

Mlade iz Požarevca, kako kaže, u velikoj meri demotiviše ekonomska situacija i činjenica da novinari ne uživaju kredibilitet u društvu.

„Znaju da neće biti dobro situirani kao novinari i da neće možda uvek moći sebi da priušte letovanje i zimovanje. Naš mentalitet je još veći problem, jer se novinari nimalo ne cene u društvu. To najbolje pokazuju popreki pogledi u lokalnim zajednicama kada prave fotografije za novinarsku priču ili pak žele da ukažu na neki problem. Nijedna osoba ne želi da bude u takvoj poziciji“, rekla je Mihajlović.

Ona, kako dodaje, odbija da skine 'ružičaste naočare' jer je novinarstvo put kojim se ređe ide, ali kojim idu ljudi koji žele da utiču na život drugih i budu njihov glas. Mihajlović ne odustaje od novinarstva, ali to, kako kaže, ne znači da nije svesna izazova koje ono sa sobom nosi, posebno zbog finansijske neprofitabilnosti.

„Iz malog grada došla sam u Beograd, gde su cene drastično više, posebno u poslednje vreme. Jesam mlada, ali sam u novinarstvu od 2019. godine i dosad nisam dobijala honorare za bilo šta što radim. Kada dođe fakultet i odvajanje od roditelja, udari te šamar realnosti i finansijski momenat postane bitniji. To me je probudilo. Ja sam novinarstvo. Neću bežati od toga, ali neću ni večito volontirati. Ne živi se od ljubavi“, rekla je Mihajlović.

Iako su gledišta mladih novinara oprečna, niko od njih ne bi odustao od novinarstva ukoliko bi im, kako kažu, donelo sigurno radno mesto i finansijsku stabilnost – ono što se od svake profesije očekuje.

Zato izreka „Novinarstvo vas može ubiti, ali osećaćete se živo samo dok se njime bavite“ poslednjih godina ima sve više smisla.