Sindikalne teme

12. 07. 2023.

Autor: Slađana Dimitrijević Izvor: UNS

Jovanić: Sindikati RTV-a su moćna mašinerija

„Kod nas je malo nezgodna situacija poslednje dve godine. Praktično nemamo rukovodstvo i svi su v.d. stanju. Sa Upravnim odborom imamo kontakte, ali pošto smo podneli krivičnu prijavu, ne bih da definišem te kontakte kao plodonosne. Ove godine treba da se uradi nova sistematizacija, a kolektivni ugovor mora da se menja, što će nam, nadam se, doneti malo bolje uslove rada.“

Ovako Milena Jovanić, predsednica Samostalnog sindikata Radio televizije Vojvodine definiše situaciju u pokrajinskom javnom servisu, a delovanje sindikata opisuje rečima „na muci se poznaju junaci“.  

Sindikati ove medijske kuće poslednjih godina najviše su se oglašavali u javnosti. Osim Samostalnog sindikata, u RTV-u postoji strukovni i sindikat Nezavisnost, a od skoro je i Sindikat novinara Srbije (SINOS) postao reprezentativan. Kako kažu, sindikati imaju odličnu saradnju, više od 60 odsto zaposlenih su članovi nekog od sindikata, a u pregovorima sa rukovodstvom predstavljaju jaku mašineriju čiji stavovi se uvažavaju.

Za UNS smo sa Milenom Jovanić razgovarali o problemima sindikata, sindikalnoj saradnji i kako mlade zainteresovati za njihov rad.  

Sindikati RTV-a su u proteklom periodu najviše reagovali na najavljena otpuštanja.

Mi smo jaka, glomazna mašinerija, u kojoj ima dosta nelogičnosti i zapošljavanja po „drugim“ osnovama. Dosta kolega radi po autorskim i ugovorima o privremenim i povremenim poslovima. U jednom trenutku, usled otkazivanja ugovora sa agencijom preko koje je RTV angažovao radnike, otpušteno je oko 200 kolega. Dosta njih je vraćeno i potpisali su ugovore sa televizijom.

Svaki novi Zakon o radu radne odnose definiše sve labavije. U medijima većina zaposlenih su honorarci. Koliko je to problem vama kao sindikatu, jer članovi mogu biti samo stalno zaposleni?

Vi ne možete da zaštitite ljude koji očito rade. U RTV-u ima dosta kolega koji su na nekim ugovorima, a više rade i više doprinose od stalno zaposlenih.

Problem je i što se ne razume poenta članstva u sindikatu. Svako će vas uhvatiti za ruku, bio član ili ne, kada je problem. Sindikalno delovanje znači i objašnjavati ljudima da sindikat nije polutka, ili kupovina na rate. U ovoj situaciji gde se definiše rad pokrajinskog javnog servisa u narednih 10 godina, ne možemo ljudima uvek da objasnimo zašto je važno da budu članovi bilo kog sindikata. U ovom trenutku imamo atmosferu gde su tri sindikata složna u misiji da je bitno da budeš član bilo kog sindikata, nebitno da li je samostalni, nezavisni ili strukovni. Imamo i četvrti koji je skoro dobio reprezentativnost, on je za sada nepoznanica.

Koliko brojem članova dobijate „moć“ u pregovorima i da se izborite za nešto što vam je bitno?

Mi imamo dosta starog članstva, s obzirom na to da postojimo od 80-ih, kada se po automatizmu učlanjivalo. I danas imamo veliki broj članova iz svih generacija. Kod nas se ljudi vezuju za to ko je predsednik, ko je član odbora, priklanjaju se sindikatima gde imaju lična poznanstva. U neku ruku to je dobro, a u drugu baš i ne, jer dešava se da zbog ličnih odnosa ne žele da budu članovi sindikata. To više funkcioniše kao porodična priča. Ovde kada nekoga pitaš za sindikat, kažu ja sam član sindikata, nemam pojma kog. Ali sam član.

Koliko su mladi zainteresovani za sindikate? Da li imaju svest da moraju da se bore za neka svoja prava?

Možda u ovom trenutku malo više,  jer je ova bestežinska situacija povećala svest o tome. U razgovorima sa mlađim kolegama čujemo da su upućeni u naš rad, da razmišljaju da postanu članovi.

Šta su po Vašem mišljenju prioriteti, na čemu ćete insistirati kod promene kolektivnog ugovora?

Prioriteti su da se jasno definiše opis poslova, zvanja. Takođe, skoro deceniju je raspon koeficijenata besmisleno velik, čak i za ista zvanja. I opisi posla su jedno na papiru, a drugo u praksi. Na određenim radnim mestima nemate dovoljan broj ljudi,  a usled „premetačine ugovora“ zapošljavani su ljudi na drugim radnim mestima i poslovima koje uopšte ne obavljaju. Mislim da će nova sistematizacija pokazati koliko u proizvodnji programa, koja je osnovna delatnost RTV-a, nedostaje ljudi, a koliko recimo u administraciji ima suviše zaposlenih.

Da li imate osećaj da u medijima prioritet ima menadžment, a da su medijski radnici gurnuti u zapećak?

Ja 15 godina radim u RTV-u i to je definitivno nešto što svima nama u proizvodnji programa smeta. Ko će da nam objasni zašto su nam potrebni 50 pravnika, 150 ekonomista, menadžeri za statistiku, za istraživanja. Došli smo u potpuni disbalans administracije i proizvodnje programa.

Vi ste prošli sve metode borbe-pregovori, tužbe, štrajk?

Neke situacije su se nametale, bilo je i velikih problema, ali smo nalazili način da članstvo usmerimo ka tome da li bi trebalo da bude štrajk ili ne. Naš sindikat se ne bavi ucenama poslodavca, ali postoje situacije gde je neophodno da se tako nešto desi. Krivične tužbe protiv svih članova UO uključujući i predsednika imale su za cilj da se požuri sa izborom generalnog direktora, ali to za sada ne daje efekat. Probali smo sve, probaćemo i dalje, zato smo tu. To ne znači da u skorijoj budućnosti, ako se opet nešto ne definiše, ne desi opet štrajk.

Imali ste različite direktore. Koliko je bitno da komunikacija sa  njima postoji?

Zvanično, sindikati zastupaju pravo radnika. I upravo zbog toga što mi možemo da komuniciramo sa menadžmentom to je dobro za sve nas. Sa dosadašnjim v.d. generalnog direktora čini mi se da smo imali najbolju komunikaciju, u proteklih 10, 15 godina.

Veliki broj medija nema sindikate. Pretpostavljam da vlasnicima privatnih medija kada pomenete sindikat, naježe se. Koji bi bio Vaš savet kolegama koji žele da osnuju sindikat?

Grupno delovanje je najjače delovanje. Nažalost, u Srbiji taj stari sistem sindikalnog delovanja bi mogao da se modernizuje. Trebalo bi da se dosta toga menja, da se programi prilagode današnjem vremenu. Ali jasna definicija delovanja treba da bude timska priča. Mislim da se privatnicima malo više dozvoljava da nemaju komunikaciju sa radnicima, što je u drugim državama drugačije. Neka kolege pročešljaju malo švedski sistem i to koliko je važno imati jak sindikat. Jer upravo u situacijama gde je prelomno, gde se nešto jasno definiše, pa i u privatnom sektoru, veći broj ljudi ima jaču snagu nego pojedinac.

Da li postoji mogućnost da medijski sindikati u Srbiji počnu da komuniciraju međusobno, da li možemo da dođemo do granskog kolektivnog ugovora koji bi važio za sve medijske radnike?

RTV jeste u ovom trenutku primer saradnje, međutim na republičkom nivou imate dva sindikata Nezavisnost i Samostalni. Mi u RTV-u imamo četiri sindikata, od kojih su dva, kako bih rekla privatna - SINOS i Strukovni. Ne mogu da zamislim da bi mogli da se složimo svi u svemu. Oko prelomnih tačaka verujem da bi se svi sindikati složili, ali u definisanju kolektivnog ugovora ne verujem da bi došlo do tolike saradnje.

Zašto?

Zbog različitih stavova i malo bi duže trajali pregovori. Ako ne delujemo složno kao sindikati prema bilo kom poslodavcu, onda kolektivni ugovor nema smisao. Ne osporavam ideju, ali sumnjam u primenu. Ni jedan mediji nije isti, ni jedna definicija sindikalnog rada u ni jednoj kući nije ista. Mi u RTV u ovom trenutku imamo zajedničke stavove, ali pre 15 godina nismo.

Kako ste došli do toga da imate zajedničke stavove?

Kada smo videli da poslodavac više radi na svoju ruku i da misli da može da sa svima nama, uslovno rečeno, manipuliše.

Rukovodstvo znači gleda da manipuliše sindikatima i da sindikati što manje sarađuju?

To im je najvažnije. Njima jeste u nekom trenutku važno da smo mi nesložni, ali kada dođe do potpisivanja nekih važnih akata, onda im odgovara da smo složni, jer u protivnom ne mogu da rade svoj posao. Mislim da u ovom trenutku kada se važne stvari dešavaju za kuću i poslodavcu odgovara da nas je više složnih, jer će brže da obavi svoj deo posla. Mi nismo još dobili uvid ni u jedan akt koji treba da se potpiše i definiše, ali za sada svi reprezentativni sindikati imaju iste stavove.

Govorili smo da postoji komunikacija sa ovim rukovodstvom. Koliki su efekti toga što dogovorite? Koliko je teško da se sprovede dogovoreno?

Nije teško ukoliko ima volje. U ovom trenutku ima volje i da se sasluša i na neke konkretne probleme reaguje. Nije baš svaki problem rešen ili rešiv. Možda i mi ponekad imamo zahteve koji iziskuju vreme za rešavanje. Ali insistiramo i na mesečnom nivou tražimo sastanke i rasprave i na sledećem sastanku odgovore sa prethodnog. Poslednjih nekoliko meseci imamo efekte. Kao i svaki poslodavac, i naš kreće od najmanjih problema i onda misle - rešili smo nešto. Ali kada dođe do krupnijih, onda nastane zastoj.

Lepo je čuti da u nekom mediju postoje sindikati koji mogu da kažu da su moćni!

Grupno da. Pojedinačno ne možemo da delujemo i to je dobro što smo shvatili. Naši članovi su u svakom pojedinačnom sektoru i u nekom trenutku možemo da stanemo svi. Moćan smo medij, dovoljno je da se okupi stotinu ljudi iz programa i kaže od sutra nemate program.

Kada smo pominjali honorarne saradnike, koliko je solidarnost bitna? Imali ste problem zapošljavanja preko agencije. Koliko je bitna solidarnost da se izborite ne samo za one koji su članovi sindikata nego i za one koji to ne mogu da budu?

Stopiranje zapošljavanja u javnom sektoru imalo je velike posledice. U nekim trenucima, važnim za program, nismo uspeli da zadržimo ljude. Kada su honorarci u pitanju ta solidarnost i podrška njima znači. To su naše kolege koje su u poslu, koje su ravnopravni sa nama koji smo zaposleni. I taj honorarac ako se zaposli on će se prikloniti sindikatu koji ga je branio kada nije morao.