Sindikalne teme

14. 02. 2023.

Autor: Petar Blečić Izvor: UNS

Od rođenja slepa novinarka Milica Ćirić (33) radi hroniku i vodi radijsku emisiju „Proces“ na RTV-u

Slepa novinarka Milica Ćirić ima 33 godine i radi za tri medijske kuće. Prošlog oktobra, dobila je i svoju emisiju na Prvom programu radija Radio televizije Vojvodine, gde je stalno zaposlena.

Završila je studije španskog jezika u roku, a trenutno privodi kraju školovanje na Biznis akademiji u Novom Sadu za menadžera za odnose s javnošću. Imajući u vidu sve što je postigla, i ako se tome doda mnoštvo hobija i interesovanja kojima je zaokupljena, jasno je da Milica ne samo da nije prosečan novinar, nego prevazilazi i većinu svojih vršnjaka. Pri tom nije bila pošteđena nijednog od bezbroj problema sa kojima se suočavaju svi slepi i slabovidi kod nas. Za sve što je ostvarila, pre svega može da zahvali svojoj natprosečnoj inteligenciji, borbenosti, snalažljivosti, upornosti i bezrezervnoj podršci porodice.

 

 

Milica, inače, najviše voli da izveštava za crnu hroniku, zbog adrenalina i nepredvidivosti, koji su s tim poslom povezani. Među kolegama je poznata po tome što se uvek prva, a puno puta i jedina javlja da ide na teren, redovno prati suđenja i odlazi na uviđaje. Tu Miličinu posvećenost uočila je i njena sadašnja glavna urednica Milada Popović, pa je naša sagovornica dobila autorsku emisiju nepunu godinu pošto se pridružila redakciji RTV–a.

 

 

- Budući da sam bila tek primljena u dokumentarnu redakciju, bojala sam se kako će slušaoci prihvatiti moju emisiju. Nazvala sam je 'Proces' i u njoj obrađujem zanimljive sudske slučajeve, advokatske priče, i za sada sam zadovoljna šerom i slušanošću. Nije da sam u sve to ušla bez ikakvog iskustva. Još dok sam studirala, završila sam školu novinarstva pri Kolor pres grupi, i to mi se svidelo. Tada sam za njih pratila neka važna lokalna suđenja. Mnogo sam naučila od Mašana Lekića, sa kojim sam se sprijateljila, i sa kojim i danas sarađujem. On mi je velika podrška. Kada sam studirala u Beogradu, na predlog drugarice upisale smo školu u organizaciji UNS–a, gde smo učile i o radijskom i televizijskom novinarstvu, a pohađala sam i kurs Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Pre ovog posla, dve godine sam radila u ‘Dnevniku’, tako da imam iskustva i u štampanim medijima. Ali, to ne računam, jer sam tamo bila maksimalno sputavana. Za sve to vreme samo jednom sam dobila 6.000 dinara, iako sam radila intervjue, malo za rubriku Zabave. Samo nekoliko kolega su bili ljudi prema meni i pomogli mi i sa njima se još družim. Ostalima sam bola oči, jer sam htela da radim – priča ova neverovatna devojka.

Milica kaže da se u više navrata obraćala sindikatu novinara, ali da od njih nije dobila nikakvu pomoć. Zato za nju sindikati postoje samo na papiru.

- Tih par susreta sa sindikalcima su, u principu, ovako izgledali: dođem i pitam ih za nešto, ali oni imaju slavlje, pa da to ostavimo za neki drugi, treći dan. Ili kažu: Da li moramo baš sada da ti to završimo? Ma, ne mora... Daću vam jedan banalan primer dokle može da ide ljudska zloba. Kada su počele istaknute sudije i advokati da me prepoznaju i javno hvale moj rad, to je izazvalo zavist pojedinih kolega. Tako sam u sudnici doživela da mojoj asistentkinji i meni, koleginica iz druge redakcije, koja isto prati suđenja, bukvalno podmetne nogu da ne možemo da prođemo, pa smo morale da sednemo u sledeći red. A ja sam prema njoj uvek bila čovek i prijatelj i kolega.

Borba za asistenta

Zahvaljujući uznapredovalim govornim programima i aplikacijama, Milica sve radi pomoću telefona i računara – često je prinuđena da ceo izveštaj otkuca na mobilnom, a toliko se uvežbala da snimak na diktafonu od sat vremena može da odsluša za pola sata. Tek pre tri godine, uz mnogo muke, izborila se da dobije ličnog asistenta – Radu Kondić (56).

- Rada i ja smo se u međuvremenu zbližile i ona me gleda kao rođeno dete. Mnogo mi znači... Kada idemo na suđenja, ona mi hvata beleške, jer je u sudnici zabranjeno korišćenje mobilnog telefona, fotografiše, a zna i da priđe potencijalnom sagovorniku i pita da li bi dao izjavu za prilog… Da bih dobila personalnog asistenta, bilo je potrebno priložiti toliko dokumenata za potvrdu o invalidnosti da je moj otac danima obilazao sve nadležne institucije i razne ustanove. Ja sam, između ostalog, morala na pregled da dokažem da sam potpuno slepa. Oftalmolog me nije ni pogledala kada sam ušla u ordinaciju i kao da me nije čula iako sam naglasila da sam slepa, nego je počela svoj uobičajeni pregled, ređajući slova različite veličine, koja je trebalo da pročitam. Tri puta sam joj ponovila da sam slepa maltene od rođenja – ističe Milica.

Prema Radinim rečima, Novi Sad je, uz donacije Evropske unije, relativno skoro počeo sa plaćanjem ličnih asistenata i u sistemu postoje mnoge manjkavosti koje treba otkloniti. Većina ljudi kojima je potreban personalni asistent, još uvek nemaju ovu vrstu pomoći. Praktično, ukoliko slepa osoba nije zaposlena, jako su male šanse da će ga dobiti.

- Uz to, propisano je da personalni asistent može biti angažovan najviše 40 sati nedeljno u radu sa jednim korisnikom. Milica i ja provodimo sedam, osam sati dnevno, ali ponekad i više, zbog prirode njenog posla. Svakog meseca podnosim detaljne izveštaje nadležnima u svojoj službi, gde u sat mora biti navedeno šta smo radile i gde smo bile, kao dokaz da joj je moja pomoć bila stvarno potrebna. Ukoliko procene da to nije tako, dodelili bi me nekome drugom. Ta mogućnost stalno postoji, bez obzira na to što smo se Milica i ja vremenom sprijateljile i imamo najbolje rezultate – kaže Rada.

Pionir inkluzije

Statistika kaže da se devet od deset brakova sa slepom decom raspadne. Takvu zajednicu napuštaju ne samo očevi, nego i majke. Miličini roditelji, Slavica i Jovan, ne samo da su ostali zajedno, nego su bili maksimalno posvećeni i vodeći bespoštednu borbu za budućnost svog deteta, učinili mnogo i za ostalu slepu decu u gradu. Tako su, primera radi, izdejstvovali da se u vrtiću „Radosno detinjstvo“ obezbedi prostor za predškolsku grupu slabovide i slepe dece, pri čemu su donirali kompletnu opremu i plaćali vaspitačice. Kada su nadležni posle šest meseci pokušali da ih izbace iz prostorije, organizovali su štrajk i izborili se da ostanu. Takođe, zahvaljujući Ćirićima, u Novom Sadu je otvoreno prvo školsko odeljenje za slepe.

 

- Moja mama je praktično odmah posle mog rođenja nastojala da sazna što više o podizanju mališana koji imaju problema sa vidom. Nabavila je raznu literaturu i išla na sve moguće seminare o svom trošku. Ona je inicirala da se u Novom Sadu otvori prvo odeljenje za slepe pri školi 'Dr Milan Petrović', lično je išla na Defektološki fakultet i tražila da se pošalju najbolji studenti za obrazovni kadar. Dok to nije zaživelo, moji roditelji su četiri godine plaćali stan, hranu i prevoz nastavnici iz Sarajeva, koja je preko nedelje dolazila da uči nas, prve đake – priča naša sagovornica.

Milica je, inače, bila pionir inkluzije u Novom Sadu, četiri zadnja razreda osnovne škole završila je po redovnom programu, i to sa najvišim prosekom, a nakon toga i Karlovačku gimnaziju, gde je upisala jezički smer. Iako je sve to za divljenje, čime se društvo moglo pohvaliti, njeni roditelji su, a i ona sama, stalno nailazili na birokratske barijere.

- Kada sam bila u gimnaziji, jedna moja nastavnica je, preko Izvršnog veća, dogovorila da se školi uplati 5.000 evra za kupovinu Brajevog štampača. Međutim, tadašnji direktor je, sa obrazloženjem da je izgubio fakturu, taj novac potrošio na kompjutere. Saznali smo za to, jer ih je kupio od tatinog prijatelja. Da je rekao da mu trebaju i to bi mu se obezbedilo. Ja taj štampač ne bih odnela kući, trebalo je da ostane u Gimnaziji, da drugi slepi ljudi koji dođu posle mene mogu da ga koriste.

I tokom studija u Beogradu, moji roditelji su preko oglasa angažovali devojku koja nije imala nikakvu obuku, da živi sa mnom i pomaže mi. Plaćali su je 400 evra mesečno, kao što su plaćali i stan u kome smo živele, a za tuđu negu sam tada dobijala 26.000 dinara. Sada je nadoknada za tuđu negu 35.000 dinara, ali sve ostalo finansiram sama ili mi pomažu roditelji.

Barijere na sve strane

Kako bi unapredila život slepih u našoj zemlji, Milica se svojevremeno angažovala da se napravi kvalitetan govorni program na srpskom jeziku za vindouz, ajfon i android, bolji od svih koji se trenutno koriste. Pronašla je osobu koja će da pozajmi glas, uspostavila i kontakt sa firmom gde se prave ovakvi programi, ali je čitav projekat propao, jer u resornom ministarstvu za to nisu imali sluha. Slično je prošla i kada se raznim drugim povodima obraćala brojnim udruženjima koja se deklarativno bave problemima osoba sa invaliditetom. Ipak, ona smatra da bi uz malo dobre volje mnogo toga moglo da se uradi.

- Recimo, da bude više govornih semafora u gradu, da staze za slepe budu napravljene kako treba, a ne samo obeležene sa strane kao ukras i da ne budu staze koje nigde ne vode; da se sklone razne prepreke i više konsultuju slepi i osobe u kolicima o njihovim potrebama i problemima sa kojima se suočavaju; da se spuste ivičnjaci i prilagode ulazna vrata u autobusima, da se tržni centri, restorani, muzeji i druga mesta učine pristupačnijim pomoću audio vodiča... Jednostavno, jako malo toga je nama prilagođeno – kaže Milica.