Iz istorije beogradske štampe

10. 04. 2025.

Autor: Nenad Stanković Izvor: UNS

Između redova: Kako je beogradska štampa oblikovala jugoslovensku budućnost

Može se reći da je prva polovina 20. veka za Srbiju bila jedan od najturobnijih i najizazovnijih perioda u njenoj istoriji. Iako nema potpuno mirnog perioda za narod koji je svoju kuću podigao nasred druma, kako je to opisao Jovan Cvijić, ova epoha je za srpski narod, čini se više nego ikad pre, značila ratove, sporazume, deklaracije, sankcije, epidemije, atentate, krize, ostavke, nove države, zastave, oslobođenja, ropstva, srpstva, jugoslovenstva, smrt.

U jeku dešavanja pod kojima se ugibala čitava Evropa, Srbija je tražila svoj put ka ostvarenju nacionalnih težnji – konačnom oslobođenju i ujedinjenju.

Veliku ulogu u tome odigrala je i štampa koja je, često rukovođena najumnijim glavama Srbije, prešla put od jednog od najvrednijih alata u borbi za slobodu, do sredstva propagande i manipulacije javnog mnjenja čijem interesu treba da služi. Prateći stranice, naslove i ispisane redove beogradske štampe od njenog nastanka do danas, mogu se sagledati i nikad do kraja završeni procesi integracije i dezintegracije srpskog naroda, kao i sve muke kroz koje je on, na tom putu, prošao.

Tokom druge polovine 19. veka list „Zastava“ Svetozara Miletića profilisao se kao važno mesto za proklamovanje i afirmisanje ideja slobode i ujedinjenja srpskog naroda, naročito onog dela koji se nalazio u sastavu Austro-Ugarske monarhije. Tako nam izdanje iz aprila 1867. godine donosi tekst koji analizira političke prilike u Evropi, sa posebnim osvrtom na eventualnu strategiju koju Srbi treba da razviju u cilju ispunjenja višedecenijskog nauma o nacionalnom oslobođenju i ujednjenju.

“Čitaocima „Zastave“ poznato je naše mišljenje o narodnom pravu i patriotskom pozivu Srbije. Shvaćajući prvo kao vlast raspolaganja sa sobom i slobodnog razvitka na sobstvenom ognjištu, a drugi kao težnju za ujedinjenjem, za slobodom i nezavisnosti celokupnog naroda, mi smo podizali svoj glas za onakvu politiku u Srbiji, koja bi zaštićavala unutrašnju slobodu, pripomagala razvitku zdrave društvene svesti i ojačanju narodne snage, koja bi poštovanjem demokratskih ustanova i negom slobodnjačkog oduševljenja, olakšavala materijalni i moralni napredak Srbije, tako da ova može biti živim dokazom i primerom za slobodu i civilizaciju protivu neslobode i varvarstva na Istoku, i najposle, koja bi se uzvišavala, do svesti, da Srbija ima sve za sve Slavene u istočnoj Evropi činiti, tako, kako će se prvom zgodnom prilikom svi Slaveni prikupiti pod njenu zastavu, kao zastavu obšte slobode“.

U ovom delu teksta vidljiva je ne samo težnja ka ostvarenju nacionalnih interesa, već i briga autora o demokratskim institucijama i svest o njihovoj važnosti za razvoj jednog mladog društva, te sagledavanje Srbije kao neke vrste balkanskog Pijemonta, države oko koje se treba izvršiti ujedinjenje okolnih bratskih naroda. Sve to izrečeno je u patriotskom tonu, karakterističnom za štampu 19. veka. Taj pogled ostaće karakterističan za dobar deo srpske elite u vremenima koja su usledila.

„Zastava“ je u narednim godinama gotovo svakodnevno nastavila da širi svoje ideje i kritikuje one Srbe koji su svoje intelektualne veštine stavljali u službu „Dvojne Monarhije“, pomažući joj tako u ostvarenju sopstvenih interesa, a nauštrb interesa Srba. Njeni urednici i novinari često su bivali sankcionisani, što novčano što tamničenjem, a list je nastavio da izlazi sve do konačnog ukidanja za vreme „Šestojanuarske diktature“ 1929. godine.

Sam početak 20. veka doneo je, pak, velike političke promene u zemlji, od zaoštravanja odnosa sa Austro-Ugarskom na spoljnopolitičkom planu, do smene dinastije i promene režima na nivou unutrašnje politike.

Dolazak dinastije Karađorđević na presto Srbije za posledicu je imao, između ostalog, iskorak u sprovođenju demokratskih principa i nešto veću slobodu štampe. Ta demokratičnost, iako daleko od principa demokratije kakve u teoriji poznajemo danas, ogledala se i u broju dnevnih listova koji su preživeli smenu vekova i dinastija, kao i onih novih, koji su ubrzo ugledali svetlost dana.

Tako se na ulicama beogradske čaršije ubrzo moglo pročitati štošta, od geopolitike i prevoda tekstova stranih autora do tračeva i skandala; od onoga što danas zovemo crna hronika do duhovitih, karikaturnih, prikaza samog kralja. Pisalo se naširoko, neveštom kombinacijom književnoumetničkog i čaršijskog stila, a često bez mnogo brige za privatnost građana o kojima se piše.

Mesto najznačajnijih listova tog vremena zauzeli su „Politika“ braće Ribnikar, zatim „Pravda“, „Male novine“ Pere Todorovića, onda neformalno glasilo oficirske organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ – „Pijemont“ i drugi.

U to vreme nije bilo mnogo tekstova na temu ujedinjenja, a još manje na temu stvaranja neke nove države. Vesti iz regiona najčešće su se ticale Srba koji tamo žive i to je bio glavni razlog zbog koga je tim temama posvećivana pažnja. Ipak, da određeno interesovanje i raspoloženje za ideju jugoslovenstva na početku 20. veka postoji, makar na nivou nauke i kulture, vidimo u izveštaju sa godišnje skupštine Jugoslovenske akademije znanosti iz 1902. godine, koji je objavljen u „Malim novinama“.

„Skupštinu je otvorio predsednik akademije T. Smičiklas svečanom besedom, u kojoj je protumačio zašto su joj osnivači dali ime Jugoslovenska. Njih je, po izvodima T. Smičiklasa, rukovodilo pri tom jedinstvo južnih Slovena: Hrvata, Srba, Slovenaca i Bugara, koji su po tradiciji i po starim spisima jedan narod. To shvatanje o jedinstvu prešlo je iza Gaja u ilirsko doba, pa se htelo, da ono nađe svoj kontinuitet u imenu akademije jugoslovenska. Za dokaz tome služi što je prvi tajnik akademije bio pokojni Đura Daničić, i što akademija broji među Srbima gotovo isto toliko svojih članova, koliko i među Hrvatima, a više nego među svima ostalima Slovenima.“

„Male novine“ su redovno izveštavale o aktivnostima Jugoslovenske akademije znanosti, a pojedini uvaženi intelektualci i članovi političke scene u Srbiji bili su u nekom trenutku i njeni članovi. To govori o postojanju svesti o zajedničkoj istoriji i potrebi za zbližavanjem i saradnjom kod određenog dela elite, što nije nevažno imajući u vidu nadolazeći početak procesa ujedinjenja koji je u velikom broju bio podržan upravo od strane vodećih intelektualaca, naročito u Srbiji.

Takođe, izveštavanjem sa ovakvih skupova potvrđuje se namera urednika listova da se o susednim narodima, onda kada su oni tema štampe, piše gotovo isključivo afirmativno. Takva agenda nije dolazila od samih urednika, već od političkog vrha tadašnje Kraljevine, čiji je jedan deo već tada bio naklonjen ideji ujedinjenja sa okolnim narodima.

Nikola Pašić – Ključna figura nacionalnog ujedinjenja

Kao ključni čovek za rešavanje pitanja nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja u ovom periodu nametnuo se Nikola Pašić. U to vreme već prekaljeni političar, višestruki predsednik Vlade, ministar inostranih dela i prvi čovek Narodne radikalne stranke, bio je svestan da će „Veliki rat“ nesumnjivo dovesti do novih promena granica i poravnanja računa među državama, kako na Balkanu, tako i u čitavoj Evropi.

Pašića su i njegovi bliski saradnici savetovali da je kreiranje memoranduma o „Maksimalnim nacionalnim zahtevima“ nužno, pre svega kako bi Srbija stala u zaštitu onih teritorija na koje smatra da polaže istorijsko pravo, a koje bi mogle da budu ugrožene usled savezničke politike „teritorijalnih kompenzacija“. Manje od mesec dana nakon velike pobede na Kolubari činilo se da je došao pravi trenutak da se Skupština sastane u privremenoj prestonici Nišu i, 7. decembra 1914. godine (po novom kalendaru), objavi ratne ciljeve Srbije, što će kasnije biti upamćeno kao „Niška deklaracija“.

„Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svetog ognjišta i svoje slobode, Vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan završetak ovoga velikog vojevanja koje je, u trenutku kada je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca. Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi. U toj borbi srpski narod nema izbora, jer se između smrti i života ne bira. On je na nju prinuđen i vodiće je sa onakom istom nesalomivom energijom i s kakvom se pre sto godina borio za svoj vaskrs iz Kosovske grobnice“.

Pašićeva ideja bila je da ova deklaracija postigne dvostruki efekat. U prvom redu, cilj saopštenja bio je da se pošalje poruka saveznicima da Srbija polaže pravo na teritorije koje smatra etnički svojim, te da ima nameru da se pozove na principe nacionalnog samoopredeljenja. Takođe, period nakon pobede na Kolubari činio se povoljnim za objavljivanje deklaracije kojom bi se pitanje ujedinjenja Slovena najzad internacionalizovalo, odnosno proguralo  u neku vrstu zvaničnih diplomatskih tokova. Drugi nivo deklaracije ogleda se u poruci koju ona šalje svim Slovenima na Balkanu, posebno onima koji su regrutovani na strani Austro-Ugarske. Vlada ovim saopštenjem poručuje da, kako njih tako i teritorije na kojima oni trenutno žive, vidi u sastavu svoje države, što je za posledicu moglo da ima demoralizaciju dela Austro-Ugarske vojske. Uz to, ona poručuje i onim Srbima koji se u tim trenucima bore za egzistenciju Srbije, a rat ih je zatekao van njenih tadašnjih granica, da se radi na tome da se i oni nađu u sastavu buduće države i da njihova žrtva u tom smislu neće biti uzaludna. Veliki udeo u tom delovanju imala je, naravno, štampa, zbog čega je i celokupna izjava vlade bila objavljena na naslovnim stranama gotovo svih uticajnih listova tog vremena.

U nedostatku analitičkih i kritičkih tekstova na temu proglašenja ratnih ciljeva, naslovne strane popunjavane su, između ostalog, porukama podrške srpskim nastojanjima. Jednu takvu poslao je i takozvani „Hrvatski pokret u Americi“, politički organizovana grupa imigranata koja je u svom listu „Pokret“ napisala sledeće:

„Protiv svoje braće Srba, Hrvati ne smeju da se bore, jer im to brani njihova presveta krvna veza. Sinovi su obojica jedne jedine majke, jednog jedinog naroda /.../ Ta krv nam glasno dovikuje, da je došao čas, da sa zajedničkim silama otrgnemo mrske okove, koji nas još drže okovane, pod onu divljačku i verolomnu Austriju. S našom braćom nas veže čvrstim vezama: ista prošlost, ista književnost, isti narodni osećaji, isti jezik, isto sve, jer mi smo naprosto isti narod“.

Ovaj tekst prenela je beogradska „Pravda“ u januaru 1915. godine i ovde već možemo da govorimo o počecima koordinisanog delovanja srpske Vlade i hrvatskog, odnosno slovenačkog političkog tela, sa zajedničkim ciljem u ujedinjenju naroda na Balkanu.

List „Pravda“, kao i ostala štampa, se do kraja rata sve više bavio ovom temom, nastojeći da, birajući isključivo tekstove sa pozitivnim stavovima na temu ujedinjenja, prikaže stvaranje nove države kao jedini ispravan put Srba i srpske politike. Nema sumnje da je takav narativ diktiran iz kancelarije Nikole Pašića, koji je na taj način pokušavao da obezbedi društveni legitimitet za svoje diplomatske aktivnosti koje su tokom rata bile konstantne. Rečju, proces stvaranja nove države nije mogao biti uspešan bez saglasnosti naroda, naročito srpskog, a do nje se najpre moglo doći putem štampe i velikog uticaja koji je ona posedovala.

Paralelno sa kreiranjem ratnih ciljeva Pašić je oformio političko telo nazvano Jugoslovenski odbor, sačinjeno uglavnom od hrvatskih i slovenačkih političara, u nameri da se najpre deluje propagandno na sve delove slovenskog stanovništva, posebno na one koji ratuju na strani Austro-Ugarske. Drugi cilj bilo je agitovanje i lobiranje kod država saveznika za ostvarenje jugoslovenskog ujedinjenja. Interes Jugoslovenskog odbora bio je i u tome da se „Hrvatsko primorje“ sačuva od italijanskih pretenzija i iredentizma, a sa kojom se Srbija konstantno nalazila u zategnutim odnosima. Kasnije je taj Jugoslovenski odbor, finansiran najviše iz kase Vlade Kraljevine Srbije, predstavljao pravni subjekat koji treba da zastupa interese Hrvatske i Slovenije, zemalja koje u datom momentu politički-pravno ne postoje, a sa kojima je Vlada Kraljevine Srbije na Krfu ušla u zvanični proces pregovora o ujedinjenju.

Manifest Jugoslovenskog odbora pod nazivom „Za ujedinjenje“, posvećen engleskom narodu i parlamentu, koji je preneo je beogradski list „Straža“ maja 1915. godine, u jednom delu kaže sledeće:

„Naš narod, koji ispovijeda više vjera i čija je snošljivost poznata, krunisaće svoje narodno jedinstvo jemstvom vjerske jednakosti i slobode vjeroispovedanja. Sigurni za naklonost svoje ruske braće, apelujemo na simpatije njihovih zapadnih saveznika u našoj borbi za slobodu. A kao zastupnici demokratskog naroda apelujemo najposle na narod engleski i na njegov parlament, te tražimo od njih potporu, koja će jugoslovenskom narodu omogućiti da, nakon vekovnog stradanja, jednom postigne jedinstvo i nezavisnost.

 Jugoslovenski odbor

I ovaj tekst, iako, kako rekosmo, posvećen engleskom parlamentu i narodu, našao se na prvim stranama beogradske „Straže“, što govori u prilog tezi o namernoj selekciji afirmativnih tekstova na temu ujedinjenja, kao i o koordinisanom delovanju Vlade Srbije, Jugoslovenskog odbora i najuticajnijih urednika beogradskih novina.

Pašić je umeo da govori da je politika zapravo predviđanje događaja i usmeravanje ciljeva prema njima i to načelo se jasno ogleda u delovanju srpske spoljne politike. Ona je najbolje rezultate postizala upravo onda kada je Pašić uspevao da dobro proceni kako će se određeni događaji odigrati. Nevolja je bila u tome što je rat sam po sebi nepredvidiv, a naročito onda kada dođe do ovako širokih razmera. Tada obično do izražaja dolazi mudrost engleske diplomatije, koja se ogleda u izreci da ne postoje „stalni prijatelji“ već samo stalni interesi. To je lekcija koju je srpska politika tek imala da nauči.

Krfska deklaracija i početak konačnog ujedinjenja

Februarska revolucija u Rusiji (1917. godine) i konačan pad carskog poretka doneo je nove tektonske promene po svačiji položaj u ratu, a posebno po položaj članova Antante. Krnjenjem ruskog uticaja u međunarodnim krugovima slabio je i glas srpske diplomatije i malo ko je odlučivao da posveti pažnju „Jugoslovenskom pitanju“, koje su Pašić i predstvnici Jugoslovenkog odbora permanentno pokušavali da nametnu kao važnu međunarodnu temu. 

Pred Srbijom se tada našao izazov – kako da pridobije nove saveznike u svojoj borbi za sprovođenje ratnih ciljeva. To je bio posebno težak zadatak imajući u vidu promenu spoljne politike kod Francuske i Engleske, koje su i same zabrinute za ishod rata, započele tajne pregovore sa Austro-Ugarskom. U zamenu za mir, vodeće sile saveznika nudile su Austro-Ugarskoj štošta, između ostalog, govorilo se i o teritorijama na Balkanu. Srbiji je još jednom pretila opasnost da njene teritorije postanu predmet „potkusurivanja“ velikih sila. Ovakva (eventualna) preraspodela teritorija u Evropi presudno je uticala na Pašića da, još jednom zvaničnom izjavom vlade, pokuša da obezbedi zaštitu interesa Srbije i „podseti“ saveznike na njene ratne ciljeve. Nikola Pašić i Srpska Vlada okupljena na Krfu započeli su niz pregovora koji će kasnije rezultovati novom deklaracijom.

Ubrzo je na Krf stigla i delegacija Jugoslovenskog odbora, predvođena Antom Trumbićem, sa kojim je Vlada Kraljevine Srbije nastojala da potpiše sporazum. Iako Jugoslovenski odbor nije imao formalnu političku legitimaciju svog naroda, srpska vlada ga je tretirala kao političkog predstavnika jugoslovenskih naroda Austro-Ugarske.

Valja pomenuti da je Trumbićev dolazak i boravak na Krfu glasno ispraćen od strane štampe, što govori u prilog dobrom tretmanu koji su predstavnici Jugoslovenskog odbora uživali od strane srpskih novinara.

Krfskom deklaracijom, koja je potpisana 20. jula po novom kalendaru, Srbija se kao jedini priznati subjekt međunarodnog prava u ovom procesu, obavezala da ispuni navedene ciljeve oslobođenja i ujedinjenja, a jugoslovensko pitanje je, posredstvom savezničkih poslanika, još jednom ušlo u zvanične diplomatske tokove.

O teritoriji i novim granicama zemlje govorilo se u poslednjoj, devetoj tački deklaracije, na sledeći način: „Teritorija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca obuhvata svu onu teritoriju, na kojoj živi naš troimeni narod u kompaktnoj i neprekidnoj masi, i ona se bez povrede životnih interesa celine ne bi smela krnjiti. Naš narod ne traži ništa tuđe; on traži samo svoje i želi da se sav, kao jedna celina, oslobodi i ujedini. I zato on, svesno i odlučno, isključuje svako delimično rešenje svoga narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Naš narod postavlja kao jednu nerazdvojnu celinu problem svoga oslobođenja od Austro-Ugarske i njegovog ujedinjenja sa Srbijom i Crnom Gorom u jednu državu“. Deklaraciju su 20. jula 1917. godine  potpisali predsednik Jugoslovenskog odbora Dr Ante Trumbić i predsednik Ministarskog saveta, ministar inostranih dela Kraljevine Srbije Nikola Pašić.

Nekoliko dana kasnije stigle su i prve reakcije štampe na ovaj događaj. Na naslovnoj strani lista „Velika Srbija“ našao se izveštaj sa svečanog banketa koji je priređen dan nakon potpisivanja deklaracije, na kome su prisustvovali i svi važniji predstavnici štampe.

U euforičnom tonu preneti su govori i zdravice viđenijih gostiju, a najviše pažnje bilo je posvećeno upravo jednom od dvojice potpisnika deklaracije – Antu Trumbiću. O njegovim aktivnostima, poput posete frontu i razgovorima sa zvaničnicima država saveznika, izveštavano je gotovo svakodnevno, a njegovi govori u tim prilikama prenošeni su u celini.

Jugoslovenskom odboru i srpskoj Vladi posvećivani su čitavi pasusi hvalospeva i pozdrava iz inostranstva, te stihovi pesnika ispisani u čast sve izglednijeg ujedinjenja bratskih naroda. Sa druge strane, kritičarima ujedinjenja davan je minimalan – do nikakav prostor u medijima i njihovo se mišljenje moglo čuti tek mnogo kasnije, nakon prvih političkih kriza u zajedničkoj državi.

U osvitu završetka rata, gotovo da nije bilo neprijatelja ujedinjenja u Srbiji, bar kada je reč o intelekutalnom, vojnom i političkom miljeu. Ono što je, iz ugla proučavanja tadašnje štampe još važnije, jeste da je i u srpskom narodu podrška stvaranju Jugoslavije bila obezbeđena.

Proglašenje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca – odjeci, unutrašnji sukobi i cenzura

Odlukama na Međusavezničkoj konferenciji u Versaju (1-3. jun 1918. godine) saveznici su i definitivno podržali i podupreli stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Prvog dana decembra 1918. godine, regent Aleksandar Karađorđević primio je na audijenciju delegaciju Narodnog vijeća iz Zagreba. U odboru za proglašenje ujedinjenja našlo se šest predstavnika, po tri iz Narodnog vijeća i Vlade Kraljevine Srbije. U osam sati uveče, u kući Krsmanovića u oslobođenom Beogradu, regent Aleksandar Karađorđević proglasio je ujedinjenje i stvaranje nove Kraljevine.

Da oduševljenje iz kuće Krsmanovića nisu delili svi građani nove države pokazalo se već nekoliko dana po proglašenju ujedinjenja. Mesec decembar obeležili su protesti pristalica Hrvatske seljačke pučke stranke i drugih pobunjenika u Zagrebu. Do protesta je došlo samo četiri dana nakon proglašenja ujedinjenja, a u sukobu sa vojskom poginulo je osamnaest ljudi. 

Različiti pogledi političkih elita u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji na podelu moći i to kako država treba da bude organizovana otvorili su vrata krizama i sukobima.

Samo nekoliko meseci kasnije, na drugoj strani lista „Zastava“ osvanuo je tekst sa izraženom kritikom politike u Hrvatskoj, ali i štampe u Srbiji, kakvu pre proglašenja nove države nije bilo moguće videti. Komentarišući odluke skupštine u Zagrebu, autor u jednom delu teksta kaže:

“Na skupštini „Hrvatskog Sokola" donesen je predlog, da se iz društvenog naslova ispusti „hrvatski“. Protiv ovoga predloga ustao je dr. Brodaška i protivio se promeni naslova iz razloga: „jer se Srbi pariraju i neće da se odreknu svog srpstva“. Uz dr. Bradašku pristala je skupštinska većina i tako je ovaj predlog pao. Ovo je vrlo poučno. Srbi su se odrekli Srbije; Srbi su se odrekli svog kalendara; Srbi su se odrekli svog grba i odrekli se svoje slavne, kuršumima izrešetane zastave, pod kojom su izvojevali one sjajne pobede, kojima se danas divi ceo svet i sve im je to još malo. Da, da. Srbi treba još da napuste svoju pradedovsku veru; treba da napuste svoju ćirilicu i treba da napuste svoje lepo srpsko ime, pa da u slavu ujedinjenja legnu u grob i tako dokažu, da nisu separatiste. Pa dokle tako? Ko je posle proglašenja kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, pažljivo pratio hrvatsku žurnalistiku, taj je morao uočiti, da banovinski Hrvati hoće u tom kraljevstvu, da ostanu sasvim nezavisni. A srpska štampa nit’ romori nit’govori, nego ćuti i ćuti i onda, kad se vlada digla, da cenzurom uguši sarajevsku „Srpsku Zoru“, koja je imala smelost da ukaže na ove ružne pojave u Zagrebu. To ne valja. Naš narod kaže: „kad se baje, u oči se gledi“. Zato ne treba da se obmanjujemo, nego treba istini u oči sagledati. (Pa dokle tako? – Zastava – 23. 2. 1919)

I zaista, kritika beogradskih novina koje nisu izveštavale ni približno dovoljno o očiglednim problemima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, samo nekoliko meseci nakon njenog formalnog nastanka, bila je opravdana.

U državi koja je težila tome da bude moderna i koja se u mnogočemu ugledala na svoje zapadne saveznike, postepeno je dolazilo do gušenja slobode štampe i sve većeg pritiska na novinare i urednike, što je više podsećalo na kakav despotski sistem vladavine iz 19. veka.

Ta cenzura vremenom je dovela do zabranjivanja i gašenja pojedinih listova, sa kulminacijom u Šestojanuarskoj diktaturi 1929. godine. Tada je, pod izgovorom da nema potrebe za postojanjem posrednika između vladara i naroda, Kralj Aleksandar Karađorđević raspustio Narodnu skupšitnu i zaveo apsolutističku vlast. Takođe, tom prilikom nastojao je da reši sebe još jednog posrednika sa narodom, uvodeći strogu cenzuru štampi.

Ako je propagandna uloga štampe i njena servilnost prema političkom vrhu u toku rata i imala neko opravdanje u nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju kao višem cilju prema kome se određuju sredstva, sada je beogradskim listovima pretila neprihvatljiva sudbina pukog javnog glasila kraljevskog dvora i političke elite.

I to sve, paradoksalno, u državi za čije stvaranje su se, na listovima istih tih novina, naizgled zalagali svi.

Na taj način beogradska štampa prešla je istorijski put od mesta za proklamaciju nacionalnih ideja, medija koji su davali mogućnost Srbima u državi i van nje da ispuste krik slobode, do sredstva manipulacije i propagande prema sopstvenom narodu.

Tiha borba za ukidanje cenzure i, još pogubnije, autocenzure, u narednim godinama preplitala se sa novim velikim događajima, krizama i atentatima, sve do novog velikog rata 1939. godine. Štampa je i u tim, nadolazećim vremenima, nastavila da postoji i bori se za ono što joj po prirodi stvari pripada, slobodu, baš kao i srpski narod u celosti.

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Prelomni događaji 20. veka kroz beogradsku štampu", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje