Iz istorije beogradske štampe

23. 02. 2024.

Autor: Luka Totaj Izvor: UNS

Jevreji, polujevreji i cigani — ne dolaze u obzir: Žrtva paljenica i proždiranje (drugi deo)

Kolaboracionistički listovi su veću pažnju posvećivali Jevrejima nego Romima. Postoje barem tri razloga, od kojih je prvi nekontrolisana želja firera da uništi osobito Židove.

Komandant grada Beograda Fon Kajzenberg otvoreno je pisao u „Novom vremenu” da su glavni neprijatelji nacista prevashodno Jevreji i, kao jevrejske ispostave: komunisti i slobodni zidari.

Jevreji nisu živeli izolovani od domaćega stanovništva, u svojim četvrtima, već su bili pomešani s njim što dovodi do dodatne zablude građana, jer ne samo što izgledaju kao ostali građani, već su im to prve komšije s kojima nikada problema nisu imali, tako da građanima okupirane Srbije pitanje kako su Hebreji preko noći postali simbol zla, ne nudi logične odgovore.

Jugoslovensko‐austrijski pisac i novinar jevrejskoga porekla Ivan Ivanji kao svedok tih vremena piše da njegova porodica uopšte nije bila judeo‐religiozna, štaviše slavili su Božić i Vaskrs.

„Išli [smo] srpskim prijateljima na slave, jevrejske praznike i običaje kao dete nisam ni poznavao”, beleži Ivanji.

Na kraju, možda i najbitniji razlog, za razliku od Roma, Jevreji su bili mnogo bitniji faktor u ekonomskoj i političkoj sferi, posedovali su određenu vrstu moći i, posebno, bogatstva koju Romi nisu mogli ni da zamisle. Nacisti su i te kako bacili oko na materijalna bogatstva Mojsijevoga naroda i na njegovu finansijsku moć. Uticaj i moć koji su Jevreji tada posedovali naspram Roma može se videti i dan‐danas. Posle rata, Jevreji su dobili svoju nacionalnu državu i uspeli su da izgrade snažan narativ o svom stradanju — koji je nesumnjivo zasnovan na istinitim događajima — kako bi sprečili ponavljanje istog.

Gotovo svi ljudi na ovom svetu znaju šta je Holokaust, a većina njih zna i šta on predstavlja. S druge strane, koliko ljudi zna šta je Porajmos ili, prevedno na srpski, „Proždiranje”? — Malo; što dobro oslikava razliku u položajima moći između Roma i Jevreja, koji su i tada bili prisutni, a i danas su se održali, te otuda ne čudi što su se kolaboracionistički mediji na ovim prostorima više usredsređivali na jedne.

(Prvi deo ove studije, koji se bavi počecima antiromske i antijevrejske kampanje u kolboracionističkim medijima, možete pročitati ovde.)

Postoje različita glediša kada su počeli Šoa i Porajmos. Određeni stručnjaci navode da su oni krenuli s počecima Hitlerove vladavine 1930‐ih, a neki smatraju da je posle napada nacista na Sovjetski Savez 22. juna 1941. otpičelo konačno istrebljavanje Jevreja i Roma s prostora pod kontrolom nemačke uprave.

U to vreme, Srbija se pripremala za ustanak protiv okupatora koji je zvanično počeo dve nedelje posle Operacije Barbarosa, ubistvom dvojice žandarma u Beloj Crkvi započevši time ujedno i — osim rata protiv okupatora — rat Srba protiv sebe samih.

Kao što je to slučaj bio i u prvim mesecima okupacije, kada su mojsijevci optuživani za podržavanje četnika, sada su oni iskorišteni kao omalovažavajući faktor većem neprijatelju — Sovjetima. Tačnije, boljševicima. Okupator je bio upoznat simpatijama građana prema slovenskim narodima, pogotovu prema Rusima, tako da je vodio računa da boljševike navede kao neprijatelje, a ne Ruse, i pored toga što je opšte poznato da nacisti nisu voleli ni Slovene (štaviše, osim Jevreja i Roma, Sloveni — Sovjeti, Poljaci i Srbi — takođe su bili žrtve genocida u nemačkoj Evropi.) Prema nacističkome učenju, iza boljševika su stajali, naravno, niko drugi do Jevreji.

Suprotno od prvih nekoliko meseci, u ovom intervalu značajne rasističke tekstove počinju da pišu i srpski novinari i kolaboracionisti. Dan posle početka Barbarose uredništvo „Novoga vremena” u štampu pušta feljtoniziranu knjigu „Istina o SSSR” zboraša Milosava Vasiljevića, a kao prvi tekst objavljen je pogovor knjige koji je napisao Dimitrije Ljotić.

„Nije SSSR kao druge države instrument sudbine svoga ruskog naroda, a još manje Slovenstva”, navodi se u feljtonu.

„SSSR je samo državna organizacija jevrejsko‐marksističke misli. To je njena tvrđava odakle se ona sprema da pođe u osvajanje celog sveta.”

Nekoliko stranica napred, nalazi se referat „Uloga Jevreja u boljševizmu” — koji je vaktile bio pročitan na Radio Beogradu — u kojem se masnim slovima podvlači da su boljševizam i jevrejstvo jednaki.

„Kad je jedan ustao i pozvao na odgovornost [jevrejske] prvosveštenike, čuvare vere u izabrani narod, oni su ga prikovali za krst.” U tekstu se — možda namerno — ne navodi ko je taj jedan, ali je jasno aludiranje na Isusa Nazarećanina za čiju smrt se vekovima kolektivno okrivljuju Jevreji kao izdajice.

S vremenom, kako je rat odmicao bilo je još ovakvih tekstova koji su želeli pseudoistorijom da opravdaju genocid, igrajući na religijska osećanja hrišćanskoga stanovništva čijeg su spasitelja navodno Židovi kolektivno razapeli.

U međuvremenu, okupacione vlasti su dozvolile pokretu Zbor pokretanje svog glasila „Naša borba” koji je počeo izlaziti kao nedeljnik početkom septembra 1941. godine.

Već u prvom broju je Čedomir Marjanović napsao esej „Javno mnjenje i jevrejstvo”. Sveže postavljeni ministar pravde u tekstu je povezao i sažeo skoro sve optužbe o Jevrejima koje su od početka okupacije bile prisutne u štampi: da su oni zgrnuli ogromno bogatstvo krijući se iza demokratskog sistema i demokratskih institucija, da tesno sarađuju sa masonima, da su porobili ruski narod u SSSR zavodeći totalitarnu komunističku diktaturu iza koje oni vladaju, kao i to da stoje iza puča, odnosno, nasilnog svrgavanja druge Cvetkovićeve vlade 27. marta.

U prva četiri broja je „Naša borba” publikovala značajne huškačke tekstove protiv Hebreja i Roma s čim su se odmah pozicionirali kao agresviniji list.

Jedan od brutalnijih tekstova koji spominje i Jevreje i Rome u čitavoj 1941. godini jeste navodno pismo čitaoca pod naslovom „Čudna izložba” koje je objavljeno 21. septembra upravo u ovom nedeljniku. Pismo je potpisano na ime „jednog Srbina” koji je imao bliski susret s partizanima u šumi. On piše da je jedva izvukao živu glavu od „šarolike bestijalne gomile” koja je skupljena s „koca i konopca: pljačkaši, seljački klupoderi, robijaši, itd.” Toj grupi ton daju Romi, a predvode ih komunisti i Jevreji, piše u pismu, te da Židovi stoje na čelu svakog partizanskog odreda. Na kraju, on predlaže kolaboracionističkim vlastima da ih izlože na Terazijama kako bi se narod video „svoje heroje”.

U istom broju, izlazi i antikomunistički tekst u kome se partizani karakterišu kao odrod uz koga ide „iskupljeni ološ” ubice, lupeži, neradnici i Romi koji „svesnom rušilaštvu daju udarnu snagu, elementarnost ubilačke epidemije.”

Sam kraj leta 1941. godine označavao je završne i dane posle kojih su sprovedeni strašni pokolji širom okupirane Srbije. Čini se da su upravo od kraja juna do oktobra napadi na Jevreje i Romi bili najnečovečniji.

Krvava bajka

Premda je obznana „sto za jednog” doneta još početkom aprila, po ovoj formuli najnemilosrdnije se postupalo počevši od oktobra, a značajnu popunu u kvoti građana koji bi trebalo biti ubijeni činili su Jevreji i Romi. Većinu predstavnika ove dve grupe nacisti su umorili smrtnom kaznom, kao civilne zarobljenike koji pušku tokom rata nisu ni dodirnuli. Tih dana ustanak protiv okupatora je bio na vrhuncu, nakon čega je slabio do konačnoga sloma, a tada je na red došlo i obračunavanje sa ženama i decom ovih nacionalnih manjina u okupiranoj Srbiji.

Veliki udeo rasnih napada u tom periodu dolazio je od izveštaja s jedne, verovali ili ne, izložbe. Naime, sredinom oktobra 1941. okupaciono Propagandno odeljenje „S”, uz pomoć jednoga broja rukovodilaca Odeljenja državne propagande pri kabinetu Milana Nedića, Zbora i drugih kolaboracionista u Beogradu, otvorilo je Antimasonsku izložbu koja se slobodno mogla nazvati i Antisemitska jer, kao i u slučaju s boljševizmom, za naciste su masoni bili jevrejsko maslo, odnosno, kako je pisao Hajzenberg, „laik bi mogao da pomisli da su tamo izložene samo masonske stvari, ali znalac je svestan da slobodni zidari, jevreji i komunisti vrlo tesno sarađuju.”

Pažnja medija za ovu „kulturnu manifestaciju” bila je velika, a svako izveštavanje bila je prilika da se unize Jevreji i komunisti. Posebno se istakao Lazar Prokić, koji je u to vreme bio šef Odseka za opštu propagandu u okupiranoj Srbiji, potpisavši opširan komentar u listu „Ponedeljak”, gde piše u ime naroda i donosi zaključak da je srpski narod zbog mojsijevaca i komunista propao i da ih zbog toga neće ostaviti nekažnjene.

Ako je verovati njegovom pisanju, za 18 dana izložbu je posetilo približno trideset hiljada ljudi. Tih dana vođena je velika borba okupatora i kolaboracionista protiv partizana i dražinovaca, tako da su tekstovi o ovoj izložbi dobar kanal za plasiranje antijevrejske i antikomunističke propagande sa ciljem osvajanja simpatija građana. Čitave strane posvećivane su izložbi s mnoštvom izveštaja i komentara napisanih tonom toksične i rasističke mržnje kako bi se propagandni efekti na označene grupe duplirali.

„Ponedeljak”, koji je inače bio sedmični podlistak „Novoga vremena”, 10. novembra je na udarnom delu naslovne strane objavio izveštaj Hitlerovoga govora prilikom obeležavanja godišnjice neuspeloga Minhenskog puča, kada su nacisti pokušali da osvoje vlast u vajmarskoj saveznoj državi Bavarskoj.

Nakon pravdanja zbog izbijanja rata i otvaranja frontova, nemački firer navodi da iza svih ratnih dešavanja u Evropi stoji „međunarodni jevrejin” koji nije opasnost samo za Nemačku, već i za ceo Stari kontinent.

Dve stranice kasnije, ovaj periodični list prenosi siže Hitlerovoga govora od novinske agencije Rudnik u kojem su sami izdvojili tri tačke naročito značajne za Srbe, a u prvoj stavci je navedeno da „u istoj meri kao i na Istoku vrši se sada i kod nas pokušaj da se u našoj zemlji stvori ognjište nereda, koji su organizovali jevreji, cigani i propali elementi, protiv pravnih interesa srpskog naroda.”

Ovo je još jedan u nizu tekstova u kojem se u isti koš stavljaju Romi i Jevreji kao stvaraoci haosa u Srbiji, kao najveći neprijatelji srpskoga naroda. Kao da nije bilo dovoljno što je u prenosu Hitlerovoga govora rasizmu posvećen čitav jedan podnaslov „Jevrejski dug vlada Sovjetskom Unijom”, već je ovaj list sve to podvukao agencijskim tekstom.

Kao što je navedeno, „Naša borba” je za kratko vreme postala jedan od ofanzivnijih listova pod čijom etiketom je izašao veliki broj tekstova s nemilosrdnim govorima mržnje. Od početka oktobra pa sve do kraja godine, ovaj nedeljnik je žestoko napadao i Rome i Jevreje gotovo u svim brojevima. Najveći deo napada na Rome u 1941. godini upravo dolazi iz „Naše borbe”.

Ovaj nedeljnik je želeo da pridobije mlade i stanovništvo ruralnih područja, te je borbenim tekstovima gađao emocije mladih i seljaka kako bi stvorio antikomunističku ogradu u neurbanim područjima, u kojima je su najviše bili prisutni ravnogorci i partizani.

„Sela su zgranuta kad posle okršaja sa odmetnicima pregledaju mrtve i zarobljene komuniste: stranci, jevreji i cigani udruženi sa robijašima i posrnulim neradnicima”, navodi se u jednom oktobarskom izveštaju.

Romi i Židovi su u ovim tekstovima prikazani kao etnički i politički entiteti koji sarađuju s komunistima u cilju urušavanja srpskih nacionalnih interesa i seljaka, kao jednoga od ključnih stubova srpstva.

Početkom novembra „Naša borba” objavljuje navodne isečke iz zaplenjenog partizanskog dnevnika pod naslovom „Pljačka, ubistva i razvrat glavne su komponente šumskih oružanih bandita i njihove ’borbe’”, dok se u podnaslovu Romi opisuju kao „oruđe za teror u Srbiji”. Iz dnevnika je izdvojen i opis Roma u kojem se navodi da su oni s „divnim oduševljenjem” dočekali partizane.

Dakle, Romi su okarakterisani kao sredstvo, kao puki neživi objekti, koje koriste komunisti u svom cilju rušenja srpskih interesa. Pri tome, iz samog isečka odabran je baš deo u kom je pisac dnevnika naznačio da su ih romski meštani srdačno primili, što potkrepljuje iskaz iz podnaslova da su Romi i komunisti u tesnoj sprezi.

Proizvodnja pristanka

Propaganda se u epohi Drugoga svetskog rata nije mogla razlikovati od pukoga laganja, mada je u tim vremenima dobila konačan zamajac ka opšteprihvaćenom načinu komuniciranja, pogotovu u ratnim danima. Tekstovi o Jevrejima i Romima u prvih osam i po meseci rata, odnosno, spominjanje ovih manjina u novinama uglavnom nije imalo za cilj dublje zalaženje u koncept „rase”.

Hebrejima je prikačena kolektivna krivica za stradanje Isusa Spasitelja, umešanost u svetske tokove novca — bogaćenja na tuđoj grbači — kao i zavera da kroz komunizam i slobodno zidarstvo žele da vladaju svetom.

S jedne strane, njihovo prisustvo u angolaksonskom svetu uglavnom je tretirano kao vladanje iz senke koje diktira američko‐englesku politiku, s druge strane, oni su predstavljeni kao predvodnici i, kroz Karla Marksa, osnivači komunizma koji ima želju da našteti autonomnim narodima kroz svoju internacionalu u kojoj bi, naravno, glavnu reč vodili opet Jevreji.

Drugim rečima, namera novinara i njihovih gazdi nije bila stvarna edukacija stanovništva (jer se nikakvim, osim pseudonaučnim, agrumentima ne bi moglo dokazati nacističko poimanje rase), već bezočno sotonizovanje radi proizvodnje pristanka čitaoca, što u biti i jeste suština propagande — da proizvede pristanak.

Posle napada nacista na Sovjete, postojala je namera da se tekstovi o Mojsijevom narodu malo „naučnije” obrade, ali oni su činili manjinu od ukupne antisemitske propagande. U štampi zatičemo i mnogo prenesenih vesti iz ostalih evropskih država u kojima se Jevreji sumnjiče za rabojništva i remećenje javnoga reda i mira kako bi se kroz generalizaciju negativna osećanja prelila i na sve ostale Jevreje, pogotovu u Srbiji.

Koncept „rase” se u modernoj antropologiji smatra zastarelim, otuda i pisanje ove reči pod znacima navoda. Ne postoje ljudske rase, već samo jedna: homosapijenssapijens. Razlika u boji kože, telesnom i maksilofacijalnom izgledu ili nacionalnom poreklu u antropološkom smislu ne tvori zasebnu ljudsku rasu.

Što se tiče Roma, površnost je još očitija. Oni nisu sotonizovani iz perspektive značajnijeg opštenegativnoga uticaja na srpski narod, već su nipodaštavani na krajnje primitivan stereotipan način — bez ikakvih makar i pseudonaučnih stavova — kao začin za hiperbolično predstavljanje političkih protivnika.

Reč „Cigani” gotovo neodvojivo je korišćena uz prideve kao što su „robijaš”, „ološ”, „odrpanac” i slično.

Dok su Jevreji, u početku bili označeni kao saradnici dražinovaca, Romi su isključivo bili povezivani s partizanima. Dok gotovo u svim situacijama Jevreji predstavljaju unapred nešto loše, pominjanje Roma se u nekim tekstovima bilo je neutralno. Naravno, i tekstovi koji nisu aludirali na učešće Roma u kvarenju srpskoga naroda, uglavnom su imali duboko stereotipnu konotaciju. U predrasudnom oslikavanju Roma su prednjačili listovi za zabavu kao što su „Bodljivako prase” i „Kolo”, mada ih ima i u ostaloj, ozbiljnijoj štampi.

Već sredinom 1942. Godine ovo pitanje je smatrano rešenim, ali je propaganda protiv Roma i Jevreja nastavljena sličnim intenzitetom barem narednih godinu ili dve.

Nacisti su u okupiranoj Srbiji uspeli da istrebe većinu ljudi iz ove dve populacije koji su govorili srpskim jezikom, koji su se rodili i živeli u Kraljevini Jugoslaviji i njenim pretečama, čiji su preci vekovima živeli na tim područjima, koji bili vekovne komšije Južnim Slovenima na Balkanskom poluostrvu, a sve zbog mržnje i pseudonaučnoga koncepta koji nikad racionalno nije bio dokazan.

„Bio sam Jugosloven”, priseća se Ivan Ivanji.

„Jevrejinom sam se osećao sam kada su me nacisti zbog porekla strpali u koncentracione logore, ni pre, ni posle toga.”

Potomci preživelih mojsijevaca i Roma dan‐danas su značajan faktor u srpskoj javnosti, od prirodnih i društvenih nauka pa sve do kulture i sporta, a možemo samo nagađati koliko bi danas živelo vrhunskih lingvista, lekara, sportista ili muzičara odanih zemlji Srbiji, da ih nacisti tih godina u korenu nisu satrli.