Iz istorije beogradske štampe

22. 12. 2023.

Autor: A. Ničić Izvor: UNS

Od "nesvesnih masa" do "hrabrih drugarica sa puškom u ruci" – Žene u partizanskoj štampi u Jugoslaviji

"Među hiljadama ubijenih, izmrcvarenih po logorima, bačenih u jame, jednostavna imena žena iz naroda čine dobru polovinu. Među hiljadama palih za slobodu svoje domovine svetle ženska imena", rekao je Josip Broz Tito 1941. godine, dodavši da je neverovatan preokret koji se dogodio u ženama za vreme narodno-oslobodilačke borbe. Obrt je bio vidljiv i u predstavljanju žena u partizanskoj štampi.

Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je u ženama i omladini videla snagu narodnog ustanka i jedan od najvažnijih faktora oslobodilačkog rata. Zato ne treba da čudi pozitivna diskriminacija žena i omladine i u partizanskoj štampi, odnosno činjenica da su mnogi tekstovi u komunističkom listu "Proleter", koji je štampan od 1929. do 1942. godine, posvećeni isključivo njima i njihovoj ulozi u partiji. Iza svakog teksta o Savezu komunističke omladine Jugoslavije u narodno-oslobodilačkoj borbi obično bi sledio tekst o borbi za prava žena.

Ipak, iako je borba za rodnu ravnopravnost bila jedino vidljiva u partizanskoj štampi, žena je mnogo ređe od muškarca pomenuta imenom i prezimenom ili istaknuta kao sagovornik čije se mišljenje vrednuje. Uprkos tome što je bilo dosta tekstova koji su posvećeni isključivo ženama, u sadržaju koji se odnosi na opšte organizovanje partije Partije, žene su skoro nevidljive.

Situacija je po tom pitanju bila gora u komunističkom listu "Glas" koji je izlazio od 1942. do 1944. godine sa prekidima jer su, kako je pisao istoričar dr Rade Ristanović, Nemci rekvirirali kuću u kojoj se nalazila štamparija. 

I Komunistička partija Jugoslavije neretko se izjašnjavala da muški članovi partije ne posvećuju dovoljno pažnje borbi za prava žena i da takve inicijative uglavnom prepuštaju članicama.

Zbog toga je na jednoj od konferencija o kojima je pisao "Proleter", KPJ pozvala sve partijske organizacije da posvete najveću pažnju ostvarivanju prava žena, posebno u sindikatima i udruženjima. Predstavnici KPJ-a su tada tražili od svih članova veće zalaganje za žene iz siromašnijih porodica i radničke klase.

Među ciljevima demonstracija KPJ, o kojima je izveštavao „Proleter“, često se ubrajalo i omogućavanje prava na glasanje ženama. Još tada je u "Proleteru" isticana činjenica da bi borba za rodnu ravnopravnost trebalo da podrazumeva zajedničke napore muškaraca i žena, jer je društvo u kome niko nije diskriminisan bolje za svakoga.

Ipak, iako su isticali važnost rodne ravnopravnosti, članovi KPJ su buržoaski feminizam posmatrali kao nešto što "tupi oštricu klasne borbe" jer produbljuje jaz između muškaraca i žena.

Partizanska štampa o ženama u narodnooslobodilačkoj borbi: "Muški su se borile"

Kako je vreme odmicalo, sve veći broj tekstova posvećivan je ulozi žena u narodno-oslobodilačkoj borbi, a za njih su se vezivale osobine poput hrabrosti, rodoljublja i požrtvovanosti, koje su, kako piše, pokazale i kao bolničarke, i kao lekari, ali i kao borkinje sa puškom u ruci. Njihove žrtve prikazivane su kao dragocene. To, međutim, ne znači da žene u Jugoslaviji nisu i dalje posmatrane kroz „konzervativne naočare“, prevashodno jer se radilo o agrarnoj zemlji gde većina građana nije bila pismena. Shvatanja muškarca bila su zarobljena u vakuumu koji je podrazumevao da žena i dalje ima manje prava od muškarca.

Tako je i u partizanskoj štampi u kontekstu rata, kao sinonim za reč odvažno, možda čak više nego danas, korišćen diskriminatoran izraz "muški", pa se često za borkinje i borce koji su bili hrabri isticalo da su se "muški borili".

Žene u Jugoslaviji poređene su sa ženama u ostalim zemljama, pa su one u Nemačkoj i Italiji okarakterisane kao "poslušno roblje", a u Sovjetskom Savezu kao važne figure u društvenom i kulturnom životu koje idu "rame uz rame" sa suprugom. Žena Sovjetskog saveza predstavljena je kao nedostižni ideal za Jugoslaviju. Divljenje i nedosanjani san o SSSR-u i kritika nacizma prelili su se i na stavove o ženama.

 

Uloga ženskih pokreta prevazilazila je borbu za rodnu ravnopravnost, pa se one više opisuju kao neko ko, od pomoći u sanitetskom materijalu do učešća u diverzionim akcijama, pruža veliki doprinos narodnom oslobođenju.

Razlog za hrabrost žena, predstavljeno je u jednom od brojeva „Proletera“ iz 1942. godine pripisuje se surovoj školi rata i dugogodišnjoj aktivnosti KPJ među ženama.

Ipak, iako naočigled hvaljene, u jednoj od objavljenih priča redakcija "Proletera" navodi se da je KPJ uspela da pokrene "teško pokretljive nesvesne ženske mase". U partizanskoj štampi često se ističe da žene u međuratnom nisu bile tako samostalne i motivisane da se bore za rodnu ravnopravnost. Zato je i Tito rekao da se u ponašanju žena desio veliki obrt.

U trećoj deceniji dvadesetog veka su, iako borbene, žene u "Proleteru" predstavljane kao domaćice čiji je glavni zadatak pružanje podrške suprugu. To dobro odslikava rečenica "hoćemo ili rada za naše muževe ili kruha", koju su supruge rudara uzvikivale na protestima u Trbovlju zbog neredovnih plata 1933. godine, a taj duh se nastavio i nekoliko godina kasnije.

Istini za volju, ženama koje su učestvovale u ovim protestima iz 1933. godine nije manjkalo ni inicijative ni hrabrosti. O tome najbolje svedoči činjenica da se juriš žandara na supruge rudara pretvorio u juriš žena rudara na žandare, odnosno da nenaoružane žene nisu uzmicale pred naoružanim žandarima koji su želeli da ih zastraše i zaustave proteste.

Ovi protesti "bacili su svetlo" i na značaj ženske solidarnosti, jer su se supruge rudara iz Hrastnika i Zagorja, čuvši šta se desilo, uputile u Trbovlje da, kako piše, "pomognu gladnim sestrama", a sve to odjeknulo je i u "Proleteru".

Osmi mart – Dan revolucionarne solidarnosti žena

Radna prava i borba protiv okupatora su i u međurarnom i u ratnom periodu centralni aspekti medijskih tekstova kojima se najavljuje Međunarodni dan žena, odnosno, kako su ga nazvali, dan revolucionarne solidarnosti žena.

Povišenje nadnica, jednake plate za jednaki posao, plaćeno odsustvo dva meseca pre ili posle porođaja, skloništa za novorođenčad, slobodno vreme za dojenje deteta, kao i dozvola pobačaja uz besplatnu lekarsku pomoć isticani su u proglasima u međuratnom periodu kao prioriteti u ovoj borbi, a preneti su i na ratni period.

U periodu rata žene su, kako su pisali partizanski listovi bile još osnaženije pa, kako kaže danas iznova ponavljana fraza, za Osmi mart zaista "nisu htele ružu već revoluciju".

Ipak, ta revolucija se u tekstovima objavljenim posle 1941. godine nije odnosila samo na revolucionarnu solidarnost žena već i na obaranje diktature. Nekad se borba za ženska prava tek nazirala iza priča o borbi za crvenu zastavu.

Kao uzor na koji se treba ugledati ističu se žene Sovjetskog saveza, za koje se smatralo da su u znatno većoj meri ostvarile svoja prava nego žene Jugoslavije.

Od Antifašističkog fronta žena Jugoslavije do emancipacije

Jugoslovenska javnost, naročito ona komunistički orijentisana, je, kako piše dr Ljubinka Škodrić u svom doktoratu, sa velikim interesovanjem pratila šta je jugoslovenska štampa objavljivala o oslobođenju žene od „robovanja kući“ i „komuniziranju domaćinstva“. 

Velika pažnja poklonjena je Antifašističkom frontu žena Jugoslavije (AFŽ), osnovanom 1941. godine, koji je težio tzv. političkom vaspitanju žena i iznedrio brojne aktivistkinje i rukovoditeljke.  Nekim članicama omogućeno je obrazovanje, što je, kako piše u „Proleteru“ predstavljalo „rat protiv nepismenosti“.

O emancipaciji žena svedoči i činjenica da su mnoge tekstove u ovom listu  potpisivale i žene poput Spasenije Babović i Mitre Mitrović, koje su bile i deo Centralnog odbora AFŽ-a.   

Često definisan kao spona fronta i pozadine, AFŽ je imao za cilj povezivanje lokalnih organizacija žena, a istovremeno i jačanje njihovog borbenog jedinstva i političke participacije.

Žene Jugoslavije su, pisao je "Glas", konačno oslušnule glas koji je spreman da uteši i zove na osvetu okupatoru. I zaista, osveta je opisivana kao najhumaniji cilj, a "žar plemenite mržnje" koji ih je planuo kao „najlepša osobina“.

"Komunistička partija pokazala nam je pravi put, put borbe. Na njemu patnje postaju lakše, a snaga veća – i mi ćemo njime ići do pobede", poručile su žene prisutnima na prvoj konferenciji AFŽ-a, a preneo je "Glas".

Zadovoljan je bio i Josip Broz Tito. On je istakao da je ponosan što su baš žene stale u prve redove narodno-oslobodilačke vojske.

"Ponosim se time što stojim na čelu armije u kojoj je ogroman broj žena. Ja mogu kazati da su žene u toj borbi po svome heroizmu, po svojoj izdržljivosti bile i jesu na prvom mestu, u prvim redovima. Svim narodima Jugoslavije čini čast što imaju takve kćeri", rekao je Tito, kako se navodi u "Glasu".

Da je cilj organizacije bila ne samo emancipacija žena, nego i borba protiv fašističkog neprijatelja, pokazuje tekst u kome se žene seljana pozivaju da se priključe pokretu kako bi se neprijatelji lišili brojnih sirovina, a o tome je pisala Mitra Mitrović u „Proleteru“. Ona je u ovom tekstu kritikovala i odnos Partije prema AFŽ-u, koji je ocenila kao krut i diskriminatoran.

O radu AFŽ-a čitaoci partizanske štampe bili su svakodnevno informisani, a štampa nije bila jedini medij koji je izveštavao o radu ove organizacije.

Kako je navela dr Ljubinka Škodrić, Josip Broz Tito je 1943. godine uputio molbu Kominterni da radio stanica Slobodna Jugoslavija na svake dve nedelje emituje emisiju koja je posvećena AFŽ-u i svim ženama Jugoslavije.

Privatan život žena i "ideja slobodne ljubavi"

Temelje rodne neravnopravnosti članovi KPJ često su videli u patrijarhatu ili, tačnije, u kapitalističkoj porodici u kojoj muškarac, "glava porodice", u potpunosti poseduje ženu koja se posmatra kao inferiorna figura.

Najpre su se komunisti protivili ovakvim ulogama u porodici, a naposletku je došlo do toga da se neki članovi KPJ protive i  braku uopšte. Kako piše dr Škodrić, među studentima Beogradskog univerziteta koji su bili u komunističkoj organizaciji razvijala se  "ideja slobodne ljubavi", čije je širenje podsticalo potcenjivanje morala i braka kao buržoaske tvorevine.

„Slobodna ljubav“ podrazumevala je odnose među muškarcima i ženama pre i posle braka, koji su smatrani neprihvatljivim i nemoralnim, a postojala je još u međuratnom periodu.

„Momci koji su pre rata bili u ljubavnim vezama sa pojedinim devojkama koristili su ta poznanstva da devojke privuku i angažuju na pružanju podrške narodno-oslobodilačkim organima“, piše dr Ljubinka Škodrić.

Još 1937. godine objavljen je tekst o proleterskoj seksualnoj etici u kome se navodi da je neprihvatljivo da se žena uda za čoveka koga ne voli, ali ne piše da je nepoželjan i sam brak. Naprotiv, "ideja slobodne ljubavi" u potpunosti je osuđena.

"Mi, boreći se protiv sitnoburžoaskog seksualnog morala, ističemo svoje norme koje se temelje na dva osnovna načela; prvo, poštovati u ženi čoveka i druga u životu i borbi, drugo, poštovati najlepše osećanje žene i njeno pravo da sa sobom slobodno raspolaže. Takva sloboda nema veze sa onom slobodnom ljubavi, koja je samo nezdrava reakcija na buržoasku licemernost i često samo maska za polnu razuzdanost", piše u tekstu objavljenom u "Proleteru".

Polna razuzdanost, kako se navodi, šteti ugledu članova, a ovakvog stava članovi KPJ držali su se i u četrdesetim godinama 20. veka.

Promene gledišta Partije o ženama i njihovoj ulozi u društvu, pratile su i promene  medijskog diskursa. Tako su „Proleter“, „Glas“ i ostali partizanski listovi bili ogledalo stavova KPJ o ženama, odnosno prikaz načina na koji Partija vidi žene u datom trenutku. Ako bi žene Jugoslavije tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka pokušale da se ogledaju u njemu, videle bi odraz koji je uvek „lepši“ od onog pre, ali nikad „lepši“ od žene Sovjetskog saveza.

 

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje