Iz istorije beogradske štampe
15. 12. 2023.
O čemu su pisali najvažniji listovi u okupiranoj Srbiji (VIDEO)
Štampa je, kao jedno od osnovnih oružja za plasiranje nacističke propagande u Drugom svetskom ratu, bila pod apsolutnom kontrolom okupatora i kolaboracionista. Teme koje dominiraju i svaka napisana reč idu u prilog njihovim ciljevima.
Za Nemačku, Drugi svetski rat bio je prilika da se isprave greške iz Prvog. Naučena je najvažnija lekcija, da rat mora biti totalni - vođen oružjem, ekonomijom i propagandom. Otrovni patuljak, kako su mnogi kasnije zvali Gebelsa, jednog od Hitlerovih najbližih saradnika i ministra propagande, govorio je da se njome ne otkriva istina, već nameću sopstveni stavovi. Sa tom idejom Nemci su 1941. okupirali i Jugoslaviju. Jedno od najvažnijih oružja za plasiranje njihove istine bila je štampa.
O štampi u doba okupacije i najzastupljenijim temama za Udruženje novinara Srbije (UNS) govorili su Aleksandar Stojanović iz Instituta za noviju istoriju Srbije, Marijana Mraović iz Vojnog arhiva Ministarstva odbrane Republike Srbije i Rade Ristanović i Ljubinka Škodrić iz Instituta za savremenu istoriju.
Istoričar Aleksandar Stojanović smatra da je nakon uspostavljanja okupacionog sistema u Srbiji zaveden režim potpune kontrole protoka informacija koji je bio prisutan i van teritorije Srbije tokom Drugog svetskog rata.
“Do koje mere je ta kontrola išla uverljivo svedoči činjenica da su već na početku okupacije golubove pismonoše ubili, oduzete su sve telefonske linije Jevrejima, vršen je strog nadzor nad telefonskim linijama u celoj zemlji, cenzurisana je pošta, kako službena tako i privatna, a radilo se aktivno, posebno od izbijanja ustanka, i na suzbijanju glasina”, kaže Jovanović.
Nijedan od najvažnijih međuratnih listova poput “Politike”, “Pravde” i “Vremena” nije izlazio tokom rata. Istoričar Rade Ristanović smatra da je okupator na taj način resetovao stanje u štampi i dao novi izražaj propagandi.
“Okupator je hteo da uveri ljude da je nestala Jugoslovenska država, a onda zatim da pomogne domaćem režimu da kroz forsiranje domaćih listova stavi privid da se uvažava mišljenje kolaboracionističkog aparata”, kaže Ristanović.
Prvu kolaboracionističku upravu činio je Savet komesara. Brzo je zamenjen “Vladom narodnog spasa” Milana Nedića. Rad svih novinara bio je strogo kontrolisan i za bavljenje novinarstvom bila je neophodna dozvola, naglašava Marijana Mraović iz Vojnog arhiva.
“Prva organizacija koja je osnovana od kolaboracionističke uprave, a pod kontrolom nemačkih vlasti, bilo je Srpsko izdavačko preduzeće. Ono je prvenstveno bilo zaduženo za objavljivanje većih listova i publikacija. “Novo vreme”, “Obnova”, “Srpski narod”, “Kolo” i drugi listovi su bili pod kontrolom Srpskog izdavačkog preduzeća. Nedugo potom je osnovano i Srpsko novinarsko udruženje. Upravo je to staleško udruženje novinara bilo jedino udruženje koje je postojalo na teritoriji okupirane Srbije, a kome je bio dozvoljen rad”, objašnjava Mraović.
Prve stranice štampe, po pravilu, bile su rezervisane za izveštaje sa svetskih ratišta. Nakon toga pisalo se i o borbi sa pokretima otpora, ravnogorskim i komunističkim, sa ciljem da se stanovništvo spreči da im da podršku.
Bezbednost i čvrsta pozicija bili su glavni ciljevi nacista. Zadatak propagande bio je i da stvori atmosferu u kojoj okupator može nesmetano da eksploatiše zemlju, dok narod pasivno posmatra. Otpor je na stranice štampe dospevao jedino u vidu karikature ili vica.
Štampa je puna antisemitskih tekstova i servisnih informacija, priča o izbeglicama i zarobljenicima.
Prisutni su i tekstovi koji veličaju srpskog poljoprivrednika i njegovu ulogu u stvaranju “Nove Srbije” kao seljačke zemlje. Posebno je zanimljivo pisanje o ulozi žene. Iz pera nacista i kolaboracionista afirmativno se o ženi pisalo samo kao majci i domaćici. Istoričarka Ljubinka Škodrić podseća da je prvu raspravu o ulozi žene pokrenula špijunka Vera Pešić.
“Taj njen članak podstakao je veoma široku raspravu. Simptomatično je da su prostor u medijima nalazili uglavnom predstavnici narodnog pokreta Zbor koji su za razliku od poziva na aktiviranje, za koji se zalagala Vera Pešić, zagovarali to da se srpska žena okrene kući i porodici i da ne daje neki doprinos pod okupacijom. Međutim tokom 1942. dolazi do pokušaja da se na neki način strasti umire i da se isprave greške i ti potezi koji su učinjeni grubim pritiskom na žene i ženska udruženja. Tako da u junu 1942. u štampi možemo naići na umerenije, modernije stavove koje u ime srpske Vlade plasira Milica Bogdanović”, kaže Ljubinka Škodrić.
Sagovornici smatraju da iako široko rasprostranjena, propagandna štampa nije sasvim urodila plodom. Ljudi su masovno pratili zabranjene radio stanice, osluškivali glasine i tračeve. Način na koji su živeli - u siromaštvu, neizvesnosti i strahu, presudno je uticao na to da ljudi ne veruju štampi, iako su je čitali.
_________________________________________________________________________
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.