Iz istorije beogradske štampe
11. 12. 2023.
Kako je kolaboracionistička štampa pisala o vladi u Londonu i kralju Petru II
Bezumnik, ludak, mason, maloumnik, saradnik Jevreja, britanski i sovjetski špijun... Tako su na stranicama kolaboracionističke štampe opisivani predsednici jugoslovenske kraljevske vlade u izbeglištvu. Prema kralju Petru ovi mediji su bili blaži i opisivali su ga kao mladog i neiskusnog vladara.
Kolaboracionističku štampu uređivali su ljudi odani okupatorskim vlastima. Puč koji je izbio 27. marta 1941. godine zbog stupanja Jugoslavije u Trojni pakt okarakterisan je u dnevnom listu „Obnova“ kao „bezuman i alogičan akt“, a ljudi koji su ga organizovali opisivani su kao „grupa maloumnih zaverenika koja je oborila režim i srušila Pakt koji je bio temelj zemlje za njen miran i uspešan razvoj.“
General Dušan Simović koji je učestvovao u puču, a nakon toga bio predsednik vlade u egzilu, često je označavan kao krivac za nedaće srpskog naroda. Novinari „Novog vremena“ pitaju se: „Šta je rukovodilo generala Simovića da učini samoubilački puč i uništi zemlju“. „Obnova“ ga opisuje kao „fatalnog vojnika i fatalnog političara“. Dok je u Srbiji protiv Simovića vođena negativna kampanja, u očima saveznika stekao je poštovanje.
Dve nedelje nakon izbijanja puča, vlada se povukla iz zemlje. Tokom leta 1941. godine našli su utočište u Londonu gde su bili srdačno dočekani. Britanska javnost poštovala ih je zbog otpora koji su pružili Nemcima. Međutim, u kolaboracionističkim medijima njihov odlazak iz zemlje je opisan kao „izdaja i kukavički postupak“.
U satiričnom magazinu „Bodljikavo prase“ objavljen je sledeći odlomak koji je predstavljen kao Vidovdanski proglas predsednika vlade: „Simović je dalje dokazivao da da je u vreme Kosovske bitke bilo aviona, i Knez Lazar i Miloš Obrenović bi učinili isto kao on. Što se tiče Lazarovih reči: 'Rađe mi je privoleti se carstvu nebeskom' , Simović je odgovorio da su to različita mišljenja lične prirode, a da on kao moderniji ne mora svega toga da se drži, jer su mu zlatne poluge ipak milije.“ Jasno je da je taj tekst zlonameran i da nastoji čitaocima da predstavi Simovića kao nemoralnog i sebičnog čoveka koji ne mari za narod, istoriju i tradiciju.
Prvi predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu susretao se sa brojnim problemima nakon dolaska u glavni grad Velike Britanije. Njegovu vladu činili su političari i oficiri različite nacionalnosti i ideološkog opredeljenja. Njihovi međusobni sukobi postali su sve češći, a to je otežalo rad vlade u emigraciji. Simović je podneo ostavku početkom 1942. godine.
Novu vladu formirao je Slobodan Jovanović, a predvodnik ravnogorskog pokreta Dragoljub Mihailović imenovan je za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva. „Obnova“ o Jovanoviću piše da se pokorio jevrejskim interesima i da je sramota da se čovek njegovih godina time bavi umesto da mu prioritet bude „srpski narod i njegovi životni problemi“.
Britanska podrška vladi u Londonu vremenom je slabila. Na to su uticale česte svađe članova vlade, a nije im više odgovaralo ni da Dragoljub Mihajilović bude ministar. Pojavile su se informacije da je sarađivao sa Italijom i njegov pokret je slabio u odnosu na partizanski koji je polako pridobio britansku podršku.
Jugoslovenska vlada u Londonu imala je slabu komunikaciju sa maticom. Sve informacije su išle preko Britanaca kojima je ta situacija odgovarala zato što su mogli da vrše uticaj na vladu i znali su svaki njen korak.
Nakon Slobodana Jovanovića koji nije uspeo da reši neslaganja među članovima vlade i izađe na kraj sa pritiscima Britanaca, na njegovo mesto dolazi Miloš Trifunović, koji je bio na čelu vlade manje od dva meseca. Ubrzo je tu poziciju preuzeo iskusni diplomata Božidar Purić. U magazinu „Bodljikavo prase“ objavljena je pogrdna pesma o njemu.
Kralj Petar je imao veliki uticaj na Purićevu vladu koja je značajan deo mandata provela baveći se kraljevom ženidbom, a zapostavila druge stvari. Britanska vlada je zahtevala da Purić postigne dogovor sa partizanima i distancira se od Dragoljuba Mihailovića, ali on to nije želeo. Ubrzo je smenjen.
Na njegovo mesto dolazi Ivan Šubašić koji je, reklo bi se na osnovu uvida u kolaboracionističke novine, bio najomraženiji predsednik emigrantske vlade. Opisivan je kao „engleski čovek, mason i prijatelj Jevreja“. U njegovoj vladi nije bilo mesta za četnike. Počeo je da pregovara sa Josipom Brozom Titom o saradnji. Tada kreće medijski linč u jugoslovenskim kolaboracionističkim listovima.
„Obnova“ tokom 1944. godine donosi tekst u kom navodi: „Šubašić i Tito provociraju ceo srpski narod. Unižavaju ga i pripremaju za uništenje“. Na naslovnoj strani objavili su tekst pod naslovom: „Potčinjavanje Šubašića Titovom diktatu“, a ubrzo nakon toga tekst koji se zvao „Šubašić je otkrio svoj pravi zadatak.“
Nakon pregovora sporazum između Šubašića i Tita je sklopljen. Partizanima je data prednost, vlada u Londonu izgubila je na značaju, a pitanje monarhije ostavljeno je po strani dok rat ne bude gotov. Komunisti su dobili otvorenu podršku Britanaca. Bilo je tada već izvesno da se kraj rata približava i da Nemačka neće moći da se vrati u igru.
Dok su naslovi o Titu i Šubašiću punili strane kolaboracionističkih novina, o kralju Petru se malo pisalo.
Dok su predsednici jugoslovenske vlade predstavljeni kao izdajnici domovine, kralj Petar II Karađorđević kritikovan je perfidnije. On je opisivan kao mlad, naivan čovek koji je neiskusan u političkim igrama. Kraljevska dinastija Karađorđević u narodu je imala ugled i kreatori medijskih sadržaja znali su da ne treba da napadaju kralja Petra, koji je potomak velikog Karađorđa, već da gnev naroda treba da usmere ka članovima vlade u Londonu.
U nekim tekstovima pominje se da „kralj Petar trpi nasilje“. Čitaocima „Obnove“ i „Novog vremena“ plasira se teza da on nije želeo saradnju sa Titom i komunistima, ali da ga je Vinston Čerčil na to naterao.
Propaganda kolaboracionističkih medija o izbegličkoj vladi nije vođena istim intenzitetom tokom celog rata. Najizraženija je tokom 1941. godine kada vlada odlazi u London i tokom mandata Ivana Šubašića kada je sklopljen dogovor sa Titom.
Tekstovi koji su objavljivani o predsednicima vlade opisivali su ih na izrazito negativan način. Ti članci bili su propraćeni satiričnim karikaturama koje su imale za cilj da izazovu podsmeh. List „Bodljikavo prase“ bio je veoma pogodan da se ideološka poruka zamaskira i kroz šalu pošalje čitaocima. Dok je vlada u Londonu napadana i predstavljena kao izdajnička, kolaboracionistička vlada Milana Nedića prikazana je kao jedina legitimna opcija koju narod treba da prihvati. Cilj propagande bio je da se stvori utisak da je vlada Milana Nedića jedina koja brine o interesu srpskog naroda.
_________________________________________________________________________
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.