Iz istorije beogradske štampe

04. 10. 2023.

Autor: dr Rade Ristanović Izvor: UNS

Propagandna štampa partizanskog otpora u Beogradu - Čitaj i širi dalje

Štampa je bila glavni kanal informisanja Beograđana u međuratnom i ratnom periodu. Novine su se „listale“ kod kuće, u kafanama, na poslu. Ovakva važnost novina nije promakla ni činiocima političke scene Kraljevine Jugoslavije. Većina velikih stranaka imala je svoje samostalne listove, a one režimske uspevale su da pod svoju kontrolu stave visokotiražne listove poput „Vremena“ i „Pravde“.

Partija, koja je u međuratnom periodu udarala na osnovne postulate tadašnjeg društva, pretila da izvede revoluciju, zavede diktaturu proleterijata i uspostavi besklasno društvo, morala je da pronađe drugačije metode propagande jer je Komunistička partija Jugoslavije bila ilegalna organizacija, delovanje joj je bilo zabranjeno zakonom, a članovi su bili hapšeni.

Prinuđeni na rad u ilegali, jugoslovenski komunisti su u ovom periodu izgradili ilegalni propagandni aparat. Štampali su razne novine, proglase, plakate i drugi propagandni materijal u improvizovanim štamparijama. Često uz pomoć „štapa i kanapa“, u malim tiražima i sa skromnom opremom. Bez obzira na nedostatke, ova štampa radila je posao i bila glasnogovornik, pre svega među radnicima, Komunističke partije Jugoslavije.

Rat i okupacija u aprilskim danima 1941. godine doneli su još veću potrebu za alternativnim kanalima informisanja. U Beogradu je vladao nacistički okupator. Budno je pratio i kontrolisao sve kanale informisanja. Štampa je postala njegovo oružje koje je zloupotrebljavao kako bi držao mirnim stanovništvo koje je porobio.

Ukoliko biste se oslanjali samo na pisanje kolaboracionističkih listova, bili biste osuđeni da živite u „paralelnom univerzumu“. Sa jedne strane pritiskala bi vas turobna i teška svakodnevnica, a sa druge, čitajući novine, mogli biste da poverujete da je snabdevenost namirnicama na zavidnom nivou, da okupator misli najbolje srpskom stanovništvu, da Nemačka i njeni saveznici pobeđuju na svim frontovima…

No, zahvaljujući pokretima otpora, Beograđani su imali alternativu i priliku da se, pored zvaničnih, obaveštavaju i iz drugih izvora. Komunistički pokret imao je već izgrađenu propagandnu mašinu koju je morao da podesi na nove uslove koji su vladali pod okupacijom. Već u prvim mesecima okupacije beogradski ilegalci pristupili su ponovnom povezivanju redova, koji su bili pokidani usled aprilskog rata i bombardovanja.

Improvizovane štamparije i akcije deljenja propagandnog materijala

Ključna stvar bila je da se osposobi štamparija. Kada kažemo štamparija obično zamišljamo veliki prostor prepun raznih bučnih mašina. Ovo u uslovima ilegalnog rada nije bilo moguće. Štamparije pokreta otpora bili su improvizovane u svakom smislu. Obično smeštene u skrivenim i nesulovnim prostorijama, koje su mogle jedva da prime jednu mašinu i dva operatera.

Najznačajnija štamparija partizanskog pokreta otpora nalazila se u ulici Banjički venac (u blizini današnjeg stadiona Crvene Zvezde), u kući koja je namenski zidana u međuratnom periodu za ove potrebe. Kuća je spolja izgledala sasvim normalno, u njoj su živeli ljudi sa redovnim zanimanjima, ali u njenoj „utrobi“ bila je uzidana tajna prostorija.

 

Beogradski ilegalci Branko Đonović i Slobodan Jović su, ne mareći za loše uslove rada, vredno i marljivo štampali različiti propagandni materijal ovog pokreta otpora.

U toku okupacije radile su i druge improvizovane štamparije. Pojedini delovi organizacije koristili su i šapirografe za umnožavanje materijala.

Organizacija komunističkog pokreta otpora bila je podeljena na rejone i sastojala se od partijskog i skojevskog dela. Posebne osobe bile su zadužene da prime, prepakuju i pošalju dalje propagandni materijal.

Propagandni materijal predavan je na ulici u paketima, a u pojedinim slučajevima transportovan je u koferima i zaprežnim kolima kamufliranim „kupusom“ ili drugim životnim namirnicama.  Preuzeti materijal donošen je u stan koji je korišćen samo za ove potrebe, prepakivan je i prilagođavan za dalju distribuciju.

Prema svedočenju beogradskih ilegalaca, koji su bili zaduženi da nose materijal,  oni su se sastajali sa rejonskim tehničarima na različitim lokacijama. Procedura je predviđala da ilegalac paket stavi između nogu i u trenutku kada mu se lice obrati sa pitanjem: „Jeste li vi taj, koji treba da donese paket?“ odgovori:„Da, taj sam“ i preda pošiljku. Rejonski tehničari su vršili dalje sortiranje nakon primanja materijala i isporučivali ga aktivima.

Ilegalci su se sastajali tajno po stanovima, čitali i komentarisali sadržaj. Ovo je služilo za političko-ideološku indoktrinaciju i stvaranje komunističke svesti kod njih, kao i za motivaciju u radu. Iako je ovaj materijal služio za internu upotrebu, od jednakog značaja bilo je da dođe u ruke običnih građana.

Na ovaj način podrivana je namera okupatora da kroz propagandnu umiri i obeshrabri otpor, ali i pružana nada običnom stanovništvu da je okupacija prolazna i da je sloboda blizu. Svesni ovoga, beogradski ilegalci su vršili povremene organizovane akcije deljenja propagandnog materijala.

Uglavnom pod okriljem noći i policijskog časa, ubacivali su u poštanske sandučiće, kačili na tarabe i druge ograde, ostavljali ispred ulaznih vrata različite novine i drugi propagandni materijal. Koliko su u ovom bili uspešni svedoči konstatacija tadašnje policije da se ovim akcijama ne može stati u kraj.

 „Proleter“, „Bilten“, „Glas“ i „Saopštenja“ 

Jedan od prvih štampanih materijala tokom okupacije u Beogradu bio je centralno glasilo KPJ „Proleter“. „Proleter“ je nosio epitet najznačajnijeg i najtrajnijeg lista KPJ u međuratnom periodu. Od marta 1929. do decembra 1942. godine, kada prestaje da izlazi, izašla je 81 sveska. Objavljivan je u većini jednom mesečno ili u obliku dvobroja i trobroja.

„Proleter“ je izlazio na latinici, a pojedini članci su štampani i na ćirilici, u tiražu od 3.000 do najviše 10.000 primeraka. Iznad naslova štampana je parola - „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, a na prvom slovu naslova leži petokraka zvezda unutar koje su srp i čekić.

Trobroj „Proletera“ za mart-april-maj 1941. godine izašao je zbog neredovnih prilika iz beogradske štamparije u julu, na deset stranica u formatu 21x17 santimetara.  Ovo je bio prvi i poslednji broj „Proletera“ koji je izašao za vreme okupacije u Beogradu.

U julu 1941. godine doneta je odluka o pokretanju jednog direktivno-informativnog lista kao organa najvišeg vojnog rukovodstva Narodnooslobodilačkog pokreta. Iz štamparskih presa komunističkog pokreta otpora u Beogradu, u avgustu 1941. godine, izašao je „Bilten Glavnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije“.

Bilo je zamišljeno da „Bilten“ izlazi jednom nedeljno, ali, usled različitih okolnosti, nije bio redovan. Ovo glasilo izlazilo je sve do 1944. godine, a od ukupno 47 numerisanih brojeva, šest je štampano u Beogradu.

„Bilten“ je štampan u manjem formatu (od 18x23 do 31x22 santimetara) ćirilicom i latinicom.  Svi beogradski brojevi, izuzev petog koji je štampan na šest, zauzimali su četiri stranice. Tehničko rešenje i ilustracije delo su akademskog slikara Đorđa Andrejevića Kuna. Ostaje nepoznanica koliki je tiraž ovog propagandnog glasila u periodu kada je štampan u Beogradu.

 

Poslednji broj „Biltena“ u prestonici izašao je 18. septembra 1941. godine. Beogradske brojeve „Biltena“ uredio je Josip Broz Tito u kući Mirka i Vere Nenadović na Dedinju i u stanu Ivana Milutinovića.  U skladu sa namenom sadržaj „Biltena“ u većini je bio rezervisan za članke u kojima je obrazlagana i praćena borba partizanskih odreda u Jugoslaviji.

U leto 1942. godine PK KPJ za Srbiju intenzivno je radio na osnivanju novog glasila komunističkog pokreta otpora u Srbiji. „Glas Jedinstvenog Narodno-oslobodilačkog fronta Srbije“ uzet je za naslov novina koji trebalo da se štampa na „16 strana i više“ i sa zadatkom „da  dopinosi stvaranju NOO za Srbiju“. 

Nesumnjivo da su naslov i podnaslov uzeti vešto kako bi čitaoci stekli utisak da ovo glasilo ne publikuje Narodnooslobodilački pokret već jedan širok front različitih političkih i ideoloških činilaca okupljenih oko borbe protiv okupatora. Navedenom govori u prilog i činjenica da je prvi naziv „Komunist“ odbačen.

Uredništvo je kao ključne ciljeve ovog glasila označilo: „omogućavanje objavljivanja članaka, vesti, izveštaja do kojih naš narod ne može doći pod uslovima okupacije i tiranije nemačkih najamnika u Srbiji“, pružanje „tribine, sa koje će svi pošteni i pravi rodoljubi bez obzira na politička ubeđenja iznositi svoja mišljenja“. Takođe, u izdavačkim prioritetima bio je „doprinos ostvarenju organizacionog povezivanja svih snaga srpskog naroda“, ideja da „štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače na bratoubilački i građanski rat“, da „omogući ostvarenje jedinstvenog fronta protiv okupatora i njegovih sluga“. 

Prvi broj „Glasa“ izašao je 30. avgusta 1942. godine i u njegovom stvaranju učestvovali su svi članovi PK KPJ za Srbiju. Bio je skromnije tehnički opremljen jer je štampan na geštetneru štamparije PK KPJ za Srbiju u 400 primeraka.

Ovakvo stanje zahtevalo je da se sledeći brojevi publikuju u štampariji CK KPJ u Beogradu. Za tehnički deo „Glasa“ angažovan je akademski slikar Đorđe Andrejević Kun, a vredne ruke Slobodana Jovića i Branka Đonovića obavljale su pripremu i štampanje.

Godinu dana od izlaska prvog broja, obustavljeno je štampanje „Glasa“, jer su Nemci rekvirirali kuću u kojoj se nalazila štamparija. Štampanje je obnovljeno krajem 1943. godine, ali je list izlazio u manjem formatu, 24x30 santimetara, jer je nova štamparija raspolagala sa mašinom koja je podržavala samo ovu dimenziju. Broj strana varirao je od broja do broja i išao je u rasponu od četiri do 12. Tokom 1944. godine u Beogradu su izašla još četiri broja i nakon otkrivanja štamparije od strane policije u julu publikovanje je premešteno na teritoriju južne Srbije.

Vodeći ljudi KPJ u Srbiji bili su saradnici ovog lista. Priloge su pisali Blagoje Nešković, Mirko Tomić, Radivoj Jovanović Bradonja, Vera Miletić, Petar Stambolić i drugi. Jedina značajnija ličnost koja zvanično nije bila deo KPJ, a pisala je za „Glas“ bio je Dušan Bogdanović, potpredsednik Narodne seljačke stranke.

Najveći deo novina bio je rezervisan za autorske članke, ali postojale su i rubrike rezervisane za praćenje vojnih i političkih pomeranja, sećanje na pale borce, prozu, poeziju itd. Po oslobođenju „Glas“ se vratio u grad iz koga je ponikao i nastavio da informiše Beograđane.  

Jedan od prvih propagandnih materijala koji je dolazio u ruke Beograđana bio je „Saopštenja“. Pojedini komunisti imali su zadatak da slušaju Radio Moskvu, zapisuju saopštenja koja su zatim prekucavana i umnožavana. Ovi pamfleti donosili su vesti o vojnim pobedama saveznika i druge informacije iz političkih rubrika. Praznik rada 1. maj, godišnjica Oktobarske revolucije i smrti Lenjina bili su datumi prilikom kojih se komunistička propaganda posebno oglašavala.

_________________________________________________________________________________

 

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje