Iz istorije beogradske štampe
23. 12. 2021.
Čiča Srećkov i drugi listovi za srpsku „poljsku privredu“
Listovi posvećeni poljoprivredi bili su veoma popularni u drugoj polovini 19. i tokom 20. veka, a naročito su rado čitani na selu. Poljoprivredni časopisi se javljaju sa namerom da seljake obrazuju kako da „poljsku privredu“ obavljaju što bolje, da ih upute u njihova prava, a sadržali su priloge i uputstva o gajenju poljoprivrednih kultura, voća, pčela, savete o načinima gajenja kulture ili stoke.
Prvi listovi za zemljodelce u Srbiji
Prvi list namenjen praktičnoj obuci seljaka bio je Čiča Srećkov list za serbske zemljodelce, koji je izlazio od januara 1847. godine u Beogradu. List je dobio naziv po svom izdavaču i uredniku Atanasiju Nikoliću, koji je bio poznat kao Čiča Srećko. Nikolić je bio profesor i rektor Liceja, prve više škole u Srbiji.
U listu su objavljivane pohvale dobrim poljoprivrednicima i kritike lošim domaćinima. Časopis je izlazio jednom nedeljno, svakog utorka. Godišnja pretplata za list bila je 2 talira. Imao je oko 400 pretplatnika, ali je samo polovina plaćala pretplatu. Država je finansijski pomagala časopis. Ipak, zbog malog broja „poštenih“ pretplatnika i nedostatka novca, list je izlazio nepune dve godine. Poslednji broj Čiča Srećkovog lista izašao je u decembru 1848. godine.
Težak je dvomesečni ilustrovani list za poljoprivredu, za koji su pisali ljudi iz naroda. U prvom broju ističe se da će list poučavati ljude o poljoprivredi, stočarstvu, pčelarstvu, domaćim umetnostima i poljoprivrednoj tehnologiji. Izlazio je dva puta mesečno, od 1869. do 1941. godine, sa pauzom u toku Prvog svetskog rata.
List je pokrenuo Milan Milovuk, tadašnji direktor Trgovačke škole u Beogradu. Milovuk je po obrazovanju bio pravnik i ekonomista, ali se bavio i komponovanjem i pisanjem. Njega je na mestu urednika ubrzo zamenio prvi srpski doktor poljoprivrednih nauka Đorđe Radić. Izdavač lista je bilo Društvo za poljsku privredu.
Poslednje, 1941. godine, izlazio je pod pokroviteljstvom Kralja Petra II, a tadašnji urednik bio je docent Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Vukašin Toskić.
Uz list su često izlazili dodaci u vidu brošura. Časopis je bio veoma popularan i rado čitan na selu. Poslednje godine izlaženja godišnja pretplata je iznosila 30 dinara, 15 za đake i vojnike, a 45 dinara za inostranstvo.
U časopisu su objavljivana uputstva šta treba raditi kog meseca, kako održavati voćnjak, baštu, stoku, vinograd, pčelinjak, livadu, kako i kad koju životinju loviti, a šta tražiti, skupljati ili posejati u šumi.
(Težak, broj 3, strana 36, 10. mart 1869, „Kalendar za rad u vinogradu“)
Tekst iz prvog broja o „Poznatom cvetu“ – suncokretu, govori o starcu iz sela u kamenitoj dolini Bačve, kome su seljani dali ime „otac pčela“, jer je postao najbolji gazda u selu, uprkos tome što je zimi samo gradio košnice, a leti sedeo među njima i pušio.
„Nikad nije sejao ni kukuruza ni šenice, već neko cveće, što se ni u kitu ne veže, pa ne samo da se odužio, već je svoj kućerak iznova gradio, lepo i ugodno živio, — danas je najimućniji čovek u seocu i otac je — popin i jednog ispitača prirode“.
Autor teksta je odlučio da ga poseti i vidi kako je seljak, koji ne zna ni čitati ni pisati, tako vaspitao i obrazovao svoje sinove, a ostao imućan.
„Posle kratkog pozdrava i razgovora o pčelarstvu, reknem mu, zašto sam došao. Sin se nasmeši na oca i brzo odgovori: „Sve, što god imamo i šta smo, to moramo blagodariti našoj miloj, pokojnoj majci, a najviše to, što volemo cveće“.
Starac je ispričao da je njegova žena uredila baštu za cveće, kako bi pčele imale bogatu i blisku pašu, a tu se „zlatno žuto sjajeće cveće“ najbolje pokazalo.
„Od semenja dao sam iscediti ulje i nađem, da u 100 oka semena ima 40 oka vrlo dobrog ulja za jelo. Prodam to ulje, a trgovac mi ga plati u pola skuplje nego laneno ulje. Ostatak od isceđenog semena bio je vrlo dobra rana za krave, koje su odmah davale i bolje i više mleka. Po vremenu moja pokojnica našla je i više kojekake upotrebe tog semena. Ona ga olušti kao seme od ječma ili elde, pa pravi kolače, čorbu i t. d. kao od najboljeg badema“.
(Težak, prvi broj, strana 9, 10. februar 1869, „Poznati cvet“)
Poljoprivredni listovi 20. veka
Seljačko pravo je bio nedeljni časopis koji su 1934. godine pokrenuli obrazovani ljudi, a tekstovi su namenjeni obrazovanju i pravima seljaka. Urednik je bio Milorad Račić.
U prvom broju časopisa tekstom „Prva pomoć!“ uredništvo je detaljnije objasnilo cilj pokretanja časopisa.
„Sve što domaćinu treba, sve što poljoprivredi koristi, što selo podiže, može se najlakše saznati preko školovanih seljačkih sinova, koji se okupkše oko Seljačkog Prava. (...) Naši stručni saradnici preporučiće selu i seljaku, samo ono što je najbolje, isključićemo i onemogućiti sve narodne derikože! Okupili smo veliki broj školovanih seljačkih sinova, koji se ne odriču svog sela, po zanimanju su: lekari, inžinjeri, viši i niži ekonomi, advokati, mašinski stručnjaci i svi će oni: siromašnima besplatno činiti usluge, a bogatima uz skromnu nagradu. (...) Molimo sve narodne prvake da nas obaveste o obdarenoj seljačkoj deci, koju treba kroz školu spremiti, za veliku sutrašnjicu, na kojoj želimo da čitamo: srećna je ona Zemlja, kad joj omladina napreduje na svima poljima!“
Iz istog broja je tekst „Prirodne lepote zemlje“ priča o kapacitetu naše zemlje za razvoj poljoprivrede.
„Mi imamo ono, što ni jedan zemaljski predeo nema. Ko je god video jedanput naše šume i dubpane, cvetna polja i livade, a uz to ako je bio prijatelj našeg naroda, taj je morao u sebi reći: „Video sam ono, što sam u bajkama i pričama čitao!“ Naoružani znanjem iz najviših nauka, bićemo u mogućnosti da otkrijemo ogromno bogastvo koje savremena nauka stvara: iz planinskog cveća i mekog drveća; iz raznog biljnog korenja, koje u drugim zemljama daje bogastvo na milione“
Poljoprivredni pregled je mesečni časopis, koji je pokrenula uprava fabrike hemikalija za poljoprivredu „Zorka“, sa namerom da čitaoce upozna sa gledištima i savetima poljoprivrednih stručnjaka. Izlazio je u Beogradu od aprila 1938. godine.
Seljačka borba je nedeljni list koji je počeo da izlazi u septembru 1945. godine. Na naslovnoj strani prvog broja bio je tekst posvećen govoru maršala Tita preko beogradskog radija, održanom dan ranije.
Tromesečni časopis Arhiv za poljoprivredne nauke izlazio je od 1951. godine, a u njemu su objavljivani naučni radovi iz poljoprivrednih nauka i šumarstva. Nastao je kao nastavak časopisa Arhiv za poljoprivredne nauke i tehniku, koji je izlazio četiri godine, od 1946. godine.
Naučni časopis Napredna poljoprivreda izlazio je od marta 1951. godine i bavio se problemima unapređivanja poljoprivrede u Srbiji. Osnovna ideja lista bila je ostvarivanje saradnje između stručnjaka i onih koji se bave proizvodnjom. Izlazio je mesečno, tokom tri godine. Prva urednica bila je Dušanka Jovanović.
Naučni časopis Hemizacija poljoprivrede izlazio je od 1956. godine. Bavio se fitofarmacijom, disciplinom koja proučava proizvodnju i primenu sredstava za lečenje i zaštitu biljaka i fertilizacijom u poljoprivredi. Izlazio je na srpskom jeziku, ali je sadržao tekstove na engleskom i francuskom. Prvi urednik bio je Rajko Dragović.
Prirodni uslovi za razvoj poljoprivrede u Srbiji su oduvek bili povoljni. Nažalost, društveni uslovi utiču da je populacija na selu sve starija i sve je manje mladih ljudi koji žele da se bavi poljoprivredom.
************************************************************************
Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradske novine i novinari"
Komentari (1)
ostavi komentar27.12.
2021.
Odlična priča
Hvala autorki ovog podsetnika na brojne poljoprivredne časopise koji su u Srbiji izlazili još pre 70 pa i 100 godina.Još tada je shvaćeno da je poljoprivreda jedna kompleksna i složena privredna grana i da bez dobre stručne i javne podrške ne može ostvariti značajnije rezultate.Naravno, iz onoga što je zabelžila negdašnja štampa jasno se vidi da dobrom broju poljoprivrednika nije nedostajalo kuraži da sopstvene izume i inovacije primenjuju u proizvodnji...
Odgovori