Putovanje kroz istoriju srpske štampe

03. 06. 2025.

Autor: Nenad Stanković Izvor: UNS

Između čekića i nakovnja: Hronika srpskog novinarstva i cenzura koja rađa heroje

Uvid u sadržaj štampe s početka 20. veka najbolje vam može reći koliko su spore promene u razvoju jednog društva.

Ako izuzmemo tehnološki aspekt, neverovatno deluje misao da ovo društvo i posle više od sto godina more iste brige, raduje se istim stvarima, novosti iz sveta dočekuje sa jednakom zebnjom, vidi prijatelje u neprijateljima i bori se, sa promenljivim uspehom, za iste stvari.

Da nema utisnutog datuma objavljivanja na ivicama stranica, teško bismo na osnovu svakog pojedinačnog naslova uspevali da dokučimo o kom istorijskom periodu se radi. Ta određena sporost u promenama ogleda se i u odnosu novinarstva, društva i vlasti.

Od prvih pokušaja krajem 19. veka da se štampa oslobodi uticaja vlasti, preko kratkotrajnog perioda nešto veće profesionalne slobode, pa sve do ponovnog jačanja cenzure i instrumentalizacije medija u ideološke ili dnevno-političke svrhe – novinarstvo se u Srbiji nalazilo u specifičnoj poziciji između obaveza prema društvu koje ga je oblikovalo i uzdiglo, i vlasti koja permanentno teži njegovoj kontroli.

Na ovu i druge teme govorili su viši naučni saradnik sa Instituta za savremenu istoriju, Rade Ristanović, i Aleksandar Stojanović, naučni savetnik na Institutu za noviju istoriju Srbije.

Ristanović, najpre, navodi uzroke za nastanak i opstanak cenzure u štampi:

„Cenzura je sastavni deo putovanja istorije novinarstva u Srbiji. Nažalost, dinamični događaji poput promena vlasti, smena dinastija i državno-pravnog poretka, te postojanje mladog, agrarnog društva u kome dominira nepismen svet, doveo je do toga da se novinari gotovo uvek nađu između čekića i nakovnja. Postojala je, naravno, i tada potreba da se ljudi informišu, dakle novinari su imali važnu ulogu, ali samim tim imali su i veliku odgovornost za ono što je napisano. Takođe, imali su i problem režima koji bi često upotrebljavao novinare kako bi se obračunavao sa svojim političkim protivnicima, kao i da bi sproveo svoje političke i ideološke platforme.“

Za dublje razumevanje ovih odnosa, ipak, neophodno je osvrnuti se na period vladavine poslednjih Obrenovića, kneza i kasnije kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića, čije su važne odluke često nailazile na glasno negodovanje većine stanovništva.

„Obrenovići su bili autoritarni vladari u okolnostima kada to više nije bilo opšteprihvaćeno. Već tada je postojao dovoljno visok nivo političke i kritičke svesti, naročito kod obrazovanijeg i imućnijeg dela stanovništva, koje nije želelo da prihvati svaku odluku vladara kao „bogomdanu“. To je posledično dovelo do pojave prvog parlamentarizma tokom poslednje dve decenije 19. veka. U sukobu kralja i njegove dvorske kamarile sa narodom, koji nije sa odobravanjem posmatrao takav način upravljanja državom, ponajviše je profitirala Narodna radikalna stranka Nikole Pašića. Narod je svoje nezadovoljstvo kanalisao podrškom ovoj stranci, a ovi su je onda artikulisali kroz političke skupove i svoju partijsku štampu,“ kaže Aleksandar Stojanović.

Ubrzo nakon toga, javno mnjenje u Srbiji susrelo se sa jakim kritikama režima iz pera uvaženih ličnosti toga vremena poput Svetozara Miletića i Radoja Domanovića, a njihovu oštrinu u iznošenju stavova pratile su oštre, represivne mere vlasti kao odgovor tim tekstovima. Novinar Petronije Pera Todorović takođe se više puta nalazio u zatvoru zbog svojih tekstova u kojima je kritikovao vlast kralja Milana Obrenovića, što potvrđuje tezu da je tamničenje, pored novčanih i drugih kazni, bilo gotovo učestala metoda cenzurisanja štampe tog vremena.

Silaskom dinastije Obrenovića sa istorijske scene, nakon masakra nad kraljem Aleksandrom i kraljicom Dragom Obrenović u noći između 28. i 29. maja 1903. koji je ostao upamćen pod nazivom „Majski prevrat“, počela je nova etapa u istoriji Srbije. Na presto je seo unuk Karađorđa Petrovića, Petar I Karađorđević. Njegov način vladavine se, po mišljenju Stojanovića, ispostavio kao pogodno tle za razvoj novinarstva i slobodije štampe.

„Petar Karađorđević bio je jedini srpski vladar u 20. veku koji nije težio da zahvati više od onoga što su bila njegova ustavna ovlašćenja. Sama ta ideja njegovog uzdržavanja od mešanja u politiku i stranačka obračunavanja otvorila je prostor za bujanje novinarstva i, konačno, shvatanja da se njime ne mora baviti nužno u sklopu političke propagande. Potvrdu za to nalazimo u ličnostima koje su se prihvatile novinarskog pera u tom periodu, od Bore Stankovića, do Branislava Nušića koji je jedno vreme proveo na čelu Srpskog novinarskog udruženja, onoga što danas predstavlja UNS.“

Ovaj period u razvoju štampe kasnije je nazvan „zlatnim dobom novinarstva“, možda ne toliko zbog većih sloboda koje su novinari tih godina zasigurno imali,  već zbog oštrih obračuna režima sa novinarima koji su obeležili epohu ranije i onih, još surovijih, koji će uslediti u vremenima velikih ratova. Takođe, ta uvećana sloboda govora i pisanja na početku 20. veka imala je svojih jasnih ograničenja, iako ona možda nisu bila lako vidljiva. Tada su takođe postojale teme o kojima se nije govorilo, ljudi i organizacije od uticaja, poput oficira „Crne ruke“, nisu bili meta novinarskih kritika, jer je bilo poznato do kakvih posledica bi to moglo da dovede.

Društveno angažovanje novinara i problem alkoholizma 

Novinarstvom su, dakle, sve više počinjali da se bave ljudi od znanja i obrazovanja, sa ciljem da putem štampe edukuju svoje sugrađane, da preispituju političke odluke vlasti, kao i da interpretacijom važnih dešavanja u državi i svetu podižu svest naroda.

Jedan od primera edukativne uloge štampe jeste njena borba u suzbijanju alkoholizma kao najzastupljenije bolesti zavisnosti u Kraljevini Srbiji i kasnije u Kraljevini Jugoslaviji. Alkoholizam je, posredstvom odavno zastupljene proizvodnje i upotrebe alkoholnih derivata, naročito u unutrašnjosti Srbije od strane njenih seljaka, domaćina, ušla u kulturu i svakodnevicu društva. Ristanović upozorava da je u periodu prvih decenija 20. veka problem alkoholizma bio prepoznat na globalnom nivou, praveći paralelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, u kojima je tada važila zabrana proizvodnje i distribucije alkohola.

„Iz tog ugla možemo izvući zaključak da je problem alkoholizma bio globalan, nešto poput današnjeg problema narkomanije. Novine su u suzbijanju problema alkoholizma imale višestruku ulogu. Pre svega, one su autorskim člancima novinara i stručnjaka za tu temu pokušavale da utiču na obično stanovništvo i celokupno javno mnjenje, ukazivajući na problem alkoholizma i njegove posledice“, kaže Ristanović.

Štampa je, podseća on,prilikom izveštavanja o kriminalnim delima do kojih je često dolazilo pod uticajem alkohola kod počinitelja, po pravilu isticala podatak da li je počinitelj bio pod dejstvom alkohola ili nije.

„Na taj način se publici urezivalo u podsvest da oni koji konzumiraju alkohol jesu skloni devijantnom ponašanju i kriminalnim aktivnostima. Treći nivo uticaja ogleda se u prenošenju najvažnijih inicijativa i kampanja od strane države, te promovisanju borbe sistema protiv alkoholizma“, rekao je Ristanović.

Da je sistemska borba protiv alkoholizma i uloga štampe u tome dala pozitivne rezultate, iako nema preciznih statistika i analiza, potvrđuje nam Aleksandar Stojanović, ističući slikovit primer iz života Dimitrija Ljotića, nekadašnjeg ministra pravde za vreme vladavine kralja Aleksandra Karađorđevića.

„Alkoholizam je bio prepoznat kao problem i uložene su velike snage društvenih aktera, od lokalne samouprave, preko novinara do lekara i stručnjaka, čak i političara, a pojedini članci su čak ličili na kraće naučne radove. Ono što možemo istaći kao primer jeste pozitivna slika o liku Dimitrija Ljotića u javnosti i među njegovim sledbenicima, kojoj je umnogome doprineo njegov način života koji je isključivao bilo kakvo konzumiranje alkohola, kao i to da je postio veliki broj dana u toku godine i bio seksualni apstinent“, prića Stojanović.

Dakle, dodaje on, takva vrsta ponašanja bivala je sve više prihvaćena i postajala je tema dnevne štampe.

„Nemamo precizne statistike koje bi potvridle pozitivan uticaj štampe u suzbijanju alkoholizma u tom periodu, ali iz brojnih istraživanja možemo doći do ocene da je takvo ponašanje, zbog uticaja štampe, bilo podvrgavano kritici i osudi, što ranije nije bio slučaj, a što je izvesno rezultovalo smanjivanjem alkoholizma“, rekao je Stojanović.

Cenzura u teškim političkim i ratnim okolnostima – opravdana ili ne?

 

Balkanski ratovi nagovestili su da će istina u štampi sve češće bivati potisnuta zarad očuvanja društvene stabilnosti i mira među građanima.

Početak Prvog svetskog rata doveo je do gašenja velikog broja listova, a svaka reč posvećena dešavanjima na frontu bila je podvrgavana oštroj cenzuri.

Ristanović navodi da ratne okolnosti sa sobom nose i određeno opravdanje za takav pristup prema štampi.

„Tokom Balkanskih ratova ili Prvog svetskog rata režim je imao određeno pravo da utiče na to kako će izgledati izveštavanje novinara. U situaciji kada treba mobilisati zemlju za rat ne može se dopustiti prodor defetističkih tekstova ili onih koji će preuveličavati snagu neprijatelja jer bi to dovelo do straha među stanovništvom. Režim se oštro obračunavao sa takvom uređivačkom politikom, mada je nje, istini za volju, bilo u tragovima“, kaže Ristanović.

Novinari su, ističe, na neki način, bili pomoćna armija koja je svojim sredstvima motivisala obične građane da se pridruže ratnim naporima svoje države, u tome se ogledala velika važnost tadašnjih novina.

„Takođe, bilo je neophodno umiriti stanovništvo koje se nalazilo neposredno iza fronta. Taj deo naroda je morao da pruži sigurnu pozadinu frontu i u tom pogledu su novine imale važnu ulogu. Suštinski, novinari su tokom izveštavanja afirmativno pisali o delovanju vojske, a ako je i bilo neuspeha na frontu oni bi bili blago prikrivani ili relativizovani, dok se isticalo zajedništvo jednog naroda i društva koje je napadnuto“, rekao je Ristanović.

Kako to obično biva, čak i nakon završetka Velikog rata, cenzura nije počela da jenjava. Ratne sukobe zamenili su politički, a kralj Aleksandar Karađorđević ubrzo je nagovestio koje teme neće trpeti na listovima štampe međuratnog perioda.

„Neće tu biti okova i bukagija kao u vreme Pere Todorovića i kralja Milana Obrenovića, ali će biti cenzure u vidu izlaženja novina u kojima su 'sporni' članci biti prelepljeni belim papirom na samom papiru. Na taj način najčešće su cenzurisani članci koji su se bavili nacionalističkim ili republikanskim temama, dešavalo se da i po pola broja nekog lista bude prelepljeno. Time je i definitivno označen kraj „zlatnog perioda novinarstva“, kaže Stojanović.

Aprila 1929. godine osnovan je „Centralni Presbiro“, sa namerom da se državnim činovnicima olakša proces nadgledanja i cenzurisanja raznih sadržaja, kako domaće, tako i strane štampe.

„Presbiro je bio bog i batina za celokupno izveštavanje, što strano što domaće“, ističe Ristanović.

Njegovi činovnici su, objašnjava, odlučivali šta će i kako biti objavljivano.

„Naravno, imali smo zakone i pre toga, određene teme bile su zabranjene, kao i određeno ophođenje ili vređanje istaknutih članova društva, u prvom redu krune i dinastije Karađorđevića. Međutim, međuratni period kraljevine Jugoslavije predstavljao je najintenzivniji period cenzure. To je bila hobotnica koja budno prati, ne svaki časopis, već svaki članak, koja odobrava svaki broj pre njegovog izlaska u javnost“, objašanjava Ristanović.

Okupacija od strane nacističke Nemačke za domaću štampu značila je samo još žešću cenzuru, kojoj je pridodat novi, ideološki, nivo.

„Tada je cenzura dostigla novu razinu, koja se najslikovitije može prikazati odlukom okupatora da se, u cilju ukidanja svih kanala komunikacije na teritoriji Jugoslavije, pobiju čak i svi golubovi pismonoše. Sve štampane novine prolazile su kroz jake cenzorske makaze i ništa izvan nacističke dogme nije moglo da bude objavljeno. Ako je i nešto prolazilo imalo je dalekosežne posledice po same autore tekstova“, kaže Ristanović.

On dodaje da dolaskom Komunističke partije na vlast cenzura poprima druge oblike, relaksiranije u određenoj meri.

Ona se, kaže Ristanović, ne može porediti sa nacističkom, ali se svakako može meriti sa onom vrstom cenzure kao u međuratnoj Jugoslaviji. Nacionalizacijom do tada privatnih listova doprinosi se zavisnošću novina od države, te one počinju da pišu u službi nove ideologije.

„Zaključak je da cenzura u novinarstvu predstavlja jedan od retkih kontinuiteta u istoriji diskontinuiteta življenja na ovom prostoru za naše društvo. Izuzev kratkog perioda, novinari su veći deo svog radnog veka morali da žive sa postojanjem neke vrste cenzure – pre svega u političkoj i ideološkoj sferi. Novinarstvo kao esnaf nije bilo kadro da se suprotstavi sistematizovanoj cenzuri. Ona jeste za posledicu imala slabljenje kvaliteta novinarstva, ali je isto tako i prouzrokovala stvaranje heroja, novinara koji su bili spremni na žrtvu“, kaže Ristanović.

 

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Prelomni događaji 20. veka kroz beogradsku štampu", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje