Privatizacija medija od 2014. godine
31. 03. 2016.
Sputnjik intervju: Koga briga za medije u Srbiji
Od usvajanja medijskih zakona, koji su predvideli potpuni izlazak države iz vlasništva nad medijima, prošlo je skoro dve godine.
O rezultatima privatizacije, sudbini lokalnih medija i ostvarenju javnog interesa u oblasti informisanja Sputnjik je razgovarao sa članom Izvršnog odbora Sindikata novinara Srbije, Milanom Petkovićem.
Ako napravimo presek, kakva je sada situacija, da li su postignuti proklamovani ciljevi?
— Ono što je trebalo da obezbede medijski zakoni je transparentnost vlasništva i sprečavanje medijske koncentracije. Međutim, dobili smo situaciju u kojoj su na lokalnom i regionalnom nivou stvoreni novi medijski tajkuni. Simbol ove medijske reforme, simbol privatizacije je gospodin Radojica Milosavljević iz Kruševca — on je kupio osam lokalnih i regionalnih televizija i radio-stanica! Takvih primera ima i u drugim delovima Srbije. Sada, kroz konkursno finansiranje vidimo i da su neki mediji bukvalno kupljeni državnim novcem. Evo primera iz Dimitrovgrada. Tamo je RTV Caribrod kupljena za 18.600 evra, a ove godine je konkursnim finansiranjem iz lokalnog opštinskog budžeta dobila 107,5 hiljada evra. Takvih primera imate i u Nišu i u Kragujevcu, i zaista se postavlja pitanje u čijem je to interesu. Zbog toga su Sindikat novinara Srbije, Profesionalno udruženje novinara Srbije, Kragujevačka inicijativa i Koalicija zaposlenih u medijima bili protiv ovakvih zakonskih rešenja. Mi smo i pre stupanja na snagu zakona znali da su ovakva zakonska rešenja u suprotnosti sa preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope, i u suprotnosti sa Medijskom strategijom koju je usvojila Vlada Srbije. Nažalost, Ministarstvo kulture i informisanja je uz veliku podršku UNS-a, NUNS-a, ANEM-a, Lokal presa i NDNV-a odustalo od svih tih rešenja koja su vodila boljoj medijskoj slici u Srbiji i došli smo u ovu situaciju. Jedino što možemo da Ministarstvu kulture i državnom sekretaru priznamo jeste doslednost u lošim rešenjima. Ono što je poražavajuće je što se udruženja, koja su bila glavni zagovornici loših rešenja, kao što su UNS i NUNS, sada ograđuju, peru ruke, prebacuju odgovornost na neke druge…
Kada je reč o konkursnim komisijama, i tu je interesantan slučaj Radoice Milosavljevića?
— Da budemo iskreni, Radoica Milosavljević je samo iskoristio loša zakonska rešenja. On je za otprilike 260.000 evra kupio veliki broj lokalnih i regionalnih medija — a konkursne komisije u tim gradovima dodeljuju mnogo veće sume novca. Recimo u Kragujevcu, gde je televizija bila najgledanija u Šumadiji, brend tog grada, jedna od prvih nezavisnih televizija `90-tih godina, ta televizija je prodata za 86.000 evra, a samo prošle godine je, i pre i posle privatizacije, dobila oko 700.000 evra iz lokalnog budžeta. Imamo situacije gde su mediji bukvalno ostali bez radnika, to su bile velike i ozbiljne medijske kuće sa 50-80 zaposlenih, a sada ih ima po nekoliko. Niko ne proverava ispunjenje uslova iz kupoprodajnih ugovora. Znamo i za situaciju u kojoj se kasnilo čak i sa bankarskim garancijama.
Da li je medijskom reformom sprečena koncentracija medijskog vlasništva?
— I tu postoje neke činjenice koje su takođe za ispitivanje. Recimo, spajanje B 92 i „Prve“ je po starom zakonu, kada se sve to dešavalo, bilo zabranjeno; novim zakonskim rešenjima to je legalizovano. Sve bi to nadležni organi trebalo da ispitaju, treba da se prouči i treba da se stane na put ovakvoj medijskoj sceni. Mi smo sada zaista izloženi svemu i svačemu, i na nacionalnim, i na lokalnim, i na regionalnim medijima. Posle donošenja seta zakona, svedoci smo bujanja rijaliti-programa. Deca kod nas danas mogu da gledaju i „Farmu“, „Ludu kuću“, „Preljubnike“, „DNK“, „Menjam ženu“…
Posle svih tih programskih sadržaja, ko u ovoj zemlji može da ostane normalan? Koliko medija u Srbiji je ugašeno zbog primene medijskih zakona, i kakva je situacija sa onima koji su našli kupca?
Na aukciji je ukupno bilo 73 medijske kuće — neke su prodate, a 37 ih nije privatizovano. Od tih medija, 17 je bilo u procesu podele besplatnih akcija. I to je posebna priča, u kojoj ima puno nepravilnosti, jer nisu svi mediji bili u jednakoj situaciji. Nekim radnicima su ponuđene besplatne akcije, dok drugima, iako su želeli da kupe svoj medij, to nije bilo omogućeno.
Recimo, RTV Vranje je bila pokretač tih akcija, ali nije dobila to pravo. Kada su oni konkretno u pitanju, sada se vodi upravni spor, sa neizvesnim ishodom. Neki mediji nisu bili ni u situaciji da se privatizuju, nego su u startu bili predviđeni za likvidaciju.Opširniji razgovor o ovoj temi možete čuti u našoj radijskoj emisiji #SputnjikIntervju.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.