Pogledi

04. 08. 2021.

Autor: Branko M. Žujović Izvor: UNS

Formula opstanka medija svedena je na maksimu: prenosim zvanična saopštenja i ćutim s političkim predumišljajem, dakle postojim

Pre nešto više od dve godine, izvor iz Gradske kuće, koji me s vremena na vreme snabdeva informacijama i koji pritom nikada nije omanuo, dostavio mi je elektronsku prepisku gradskih funkcionera, dakako stranačkog pedigrea, u vezi sa izgradnjom kanalizacije u naselju Palić.

Ukratko, funkcioneri su od službenika na nižim pozicijama tražili da u pomenuti projekat, tiho i preko noći, unesu mogućnost ugradnje znatno skupljih, a pritom, pokazalo se odmah potom, tehnički potpuno neprihvatljivih cevi koje ni približno ne odgovaraju palićkom tlu i vrlo brzo bi morale da budu zamenjene. Bilo im je kasno da potraže svog Sašu Belopoljanskog, pa su u žurbi nesmotreno otvorili karte.

Iskakanje iz budžetskog koloseka 

Priča je bila bombona sa nabojem medijske bombe!

Izgradnja palićke kanalizacije je međunarodni projekat čiju okosnicu čini aranžman sa Nemačkom razvojnom bankom. Grad se neshvatljivim kašnjenjem u ostvarenju tog projekta već bio pošteno izblamirao, a šibicarska izmena uslova u višemilionskom projektu potpuno bi ga kompromitovala i osramotila. Subotičani bi, pritom, bili izloženi dodatnim i ne baš zanemarljivim troškovima.

Pošto je Gradska kuća po običaju ćutala, kao što čini uvek kada su po sredi zaista ozbiljne teme, kontaktirao sam preduzeće koje je bilo odgovorni projektant. Informacije iz prepiske bile su istinite. Šta više, odgovornom projektantu je već bilo sugerisano da odobri pomenutu izmenu projekta.

Nakon nekoliko dodatnih provera i prikupljenih izjava, objavio sam celu priču, a odgovorni projektant je odbio da potpiše izmenu projekta koja je sa stručnog aspekta bila potpuno neprihvatljiva.

Čitanost lokalnog sajta na kojem sam objavio priču prosto je eksplodirala. Profesionalnom inercijom očekivao sam da će priču preuzeti ostali lokalni mediji ili makar krenuti njenim više nego očiglednim tragom, ali se to nije dogodilo.

Nijedan lokalni medij u Subotici nije smatrao da je pokušaj dubokog zavlačenja ruke u džep Subotičana priča vredna pomena. Preciznije rečeno: smatrali su da je isplativije da čitav slučaj prećute, nego da se zamere funkcionerima i iskoče iz budžetskog koloseka.

Bespogovorno registratorsko izveštavanje

Istovetnih primera ima sijaset.

Poslednji se u Subotici odnosi na nedavno imenovanje vršioca dužnosti direktora Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i trenera. Protiv novog vršioca dužnosti direktora u toku je krivični postupak pred Posebnim odeljenjem za suzbijanje korupcije Višeg suda u Novom Sadu. Objavio sam tu vest i postavio pitanje kako neko može da bude izabran za vršioca dužnosti direktora visoke državne škole, ako se protiv njega vodi krivični postupak. Sve i da postoji rupa u zakonu koja bi tako nešto omogućila, prolazak kroz nju nije nikakvo časno delo. Pitao sam potom u komentaru kakvu poruku novi vršilac dužnosti direktora i školski odbor, koji ga je izabrao, šalju studentima i javnosti.

Kako mi je novi vršilac dužnosti direktora, pomalo slavodobitno, u privatnoj poruci prosledio, naknadno će se pokazati neverodostojno, uverenje da se protiv njega nigde, pa ni pred pomenutim odeljenjem Višeg suda u Novom Sadu, ne vodi krivični postupak, razgovarao sam sa postupajućom sudinicom iz Novog Sada. Priču sam potkrepio izjavom portparolke tamošnjeg Višeg suda koja je potvrdila sve moje informacije.

Po ko zna koji put, ponovila se ista stvar.

Moje subotičke kolege su u interesnom horu okrenule glavu, vrativši se tekućem bespogovornom registratorskom izveštavanju i prenošenju zvaničnih saopštenja. Jedan od njih mi, na moje zaprepašćenje, čak reče da privatni mediji itekako imaju pravo da prenose samo informacije koje im idu u prilog, odnosno samo one vesti od kojih imaju materijalnu korist.

Ove dve epizode osvetljavaju mehanizam funkcionisanja subotičkih medija.

Subotički novinari i oni koji se tako predstavljaju, kao uostalom značajan broj ostalih novinara u Srbiji, vežu tastaturu tamo gde im politička moć, a ne značajne činjenice kažu. Formula opstanka medija svedena je na maksimu: prenosim zvanična saopštenja i ćutim s političkim predumišljajem, dakle postojim.

Jednačina je prosta: koliko “korektnog” izveštavanja i korisnog ćutanja, toliko budžetske infuzije. Cilj je domoći se budžetskog novca i “preživeti”, po cenu očiglednog istupanja iz etičkog poretka novinarske profesije.

Sistem za antimedije

Provlačenjem važnih informacija kroz žrvanj autocenzure i njihovim upodobljavanjem sa interesima političkih centara moći dobija se parcijalna ili retuširana slika stvarnosti, a cilj ulaska u političku igru budžetske raspodele postaje jedina svrha postojanja medija. To je osnovna mana postojećeg modela projektnog finansiranja. Mediji u takvom sistemu postaju antimediji, a građani i javni interes bivaju podvrgnuti nekoj vrsti unutrašnjeg bombardovanja sa nesagledivim materijalnim i moralnim posledicama po sve.

Subotičku komisiju za ocenu medijskih projekata poslednjih godina čine predstavnici Društva novinara Vojvodine i Prounsa, premda ne treba smetnuti s uma da preduzeće VTV, tesno povezano sa udruženjem “ComNet”, koje je klasični usisivač budžetskih sredstava namenjenih medijima u Vojvodini, drži Subotičanin Vladan Stefanović, vlasnik Televizije Subotica i čitavog lanca malih medija (TV Bečej, TV Novi Bečej, Novobečejski dani, Dani...).

Stefanoviću je ove godine pripala bezmalo četvrtina subotičkog budžeta namenjenog medijima, dok se na drugom mestu našla medijska kuća “Ju eko” koja sada već decenijama funkcioniše po istom principu budžetske ispaše, sa 6.620.000 dinara, plus dodatni milion koji je pripao firmi registrovanoj na ime zeta vlasnika pomenute medijske kuće.

Ove godine, subotičku komisiju činili su predstavnici pomenutog Društva novinara Vojvodine, Prounsa i nezavisni medijski stručnjak Jelka Mitrović. Mitrović je, na primer, lane u Zrenjaninu takođe bila član gradske komisije za dodelu budžetskih sredstava, ali u dresu Prounsa.

Subotičani su za svoje informisanje izdvojili 33.333.000 dinara. Kao i proteklih godina, novac Subotičana podeljen je u vidu javnog honorara za “korektno” izvešatavanje i ćutanje. Ne može se, na žalost, na drugačiji način objasniti model po kojem budžetski novac odlazi isključivo podobnim medijima koji izveštavaju registratorski.

Problem nije samo u jednom po svemu nedopustivom principu podele javnog novca. Poput ostalih gradova, u Subotici je komunikaciju sa novinarima i medijima preuzela centralizovana služba za odnose sa javnošću gradske uprave. Kada su se neki od subotičkih novinara u leto 2017. godine bili pobunili, zbog lošeg rada pomenute službe, odgovreno je da je po sredi “subjektivan osećaj novinara” i da, što se gradske uprave tiče, pi-ar služba Gradske kuće radi kao podmazana.

Zid za konkretna pitanja

Odnos gradske pi-ar službe prema meni se na prvi pogled prpomenio u leto prošle godine, smenom na poziciji gradonačelnika. Na redakcijsku adresu počela su da stižu obaveštenja i saopštenja, a pristigli su i prvi odgovori na novinarska pitanja. Iako gradska uprava odgovara lakonski na većinu pitanja, ispunjavajući minimum zakonom propisane obaveze, na važna pitanja je još uvek gluva. Zid prema medijima koji postavljaju konkretna pitanja i dalje postoji u značajnoj meri. Taj međaš pomeren je na samu granicu javnog interesa, ali ne dalje od nje.

Na primer, kada je bilo objavljeno da će subotičke apoteke preuzeti privatna apotekarska ustanova iz Novog Sada, od gradske uprave i Apoteke Subotica zatražio sam detaljne izveštaje o poslovanju, kako bih proverio nezvanične informacije do kojih sam došao, a koje su upućivale na mogućnost da je gradski sistem apoteka uništavan sa namerom i sistematski. Uprkos zakonskoj obavezi, odgovore nikada nisam dobio ni od Apoteke Subotica ni od Gradske kuće koja joj je osnivač.

Kada sam jesenas novog gradonačenika zamolio za intervju, povodom stotog dana otkako je izabran na pomenutu funkciju, dobio sam načelni pristanak iz njegovog kabineta, da bi, nakon što sam mu poslao dvadesetak okvirnih pitanja, kako bi mogao da se pripremi za razgovor, gradonačelnik bez obrazloženja odustao od intervjua koji do danas nisam dobio. Da se razumemo, potpuno ista stvar dogodila mi se sa šefom lokalnog odbora jedne od najznačajnijih opozicionih partija u Subotici koji takođe nije bio voljan da odgovara na konkretna pitanja.

Na koncu, predočeni sistem posrednog upravljanja medijima iz političkih centara ubrzano urušava samu gradsku novinarsku tradiciju. Značajna tradicija srpskog novinarstva, nedeljnik Subotičke novine, više formalno ne postoji. Naslednik lista osnovanog 1893. godine, koji je bio duboko ukorenjen i široko prihvaćen među čitaocima, danas je plitak stranački bilten nazvan Nove subotičke novine.

Ono što je ostalo od nedeljnika “Dani”, koji je svojevremeno takođe bio relevantan list i za one koji su se sa uređivačkom politikom slagali i za one koji nisu, deli se danas besplatno, kao mesečnik, na ulazima u nekoliko supermarketa zajedno sa reklamnim afišama trgovinskih kuća. Taj mesečnik, pod patronatom pomenutog Vladana Stefanovića, godišnje zgrće nekoliko miliona dinara iz gradskog budžeta. Ove godne, “Dani” su iz gradske kase dobili 2.300.000 dinara.

Budžetska kontrola medija donela nam je autocenzuru, široku moralnu i materijalnu štetu gradskoj zajednici i urušila nam je relativno bogatu novinarsku tradiciju u korist registratorskih medija i kolektora lajkova koji medije na razlikuju od tezge na pijaci ili pi-ar agencije, a profesionalno odgovorno izveštavanje tretiraju kao balast.

Novinar iz Subotice, član Uprave UNS-a, glavni i odgovorni urednik www.suboticke.rs