Pogledi

01. 06. 2021.

Autor: Ivana Petrović Izvor: www.citysmart.media

Izbori za predsednika UNS-a – prepucavanja i skandali, udarci ispod pojasa, eliminisanje kandidata

Iako su građani navikli na nešto drugačije kampanje u proleće, u kojima se ne biraju sredstva i načini da se osigura unapred odlučeni pobednik, izgleda da će proleće 2021., biti upamćeno po do sada neviđenoj kampanji za izbor novog predsednika – Udruženja novinara Srbije.

Jasno je, zvuči  suludo, gotovo neverovatno i logično je da se svako iole upućen u sve što se zbiva čudom čudi , jer, u normalnim okolnostima, izbor prvog među jednakima među novinarima, u bilo kom udruženju, je redovna aktivnost i nije nalik političkim malverzacijama.

Nećemo preterati ako kažemo da se u poslednjih mesec dana svašta izdogađalo, što je tinjajući konflikt već mesecima unazad, unutar najstarijeg novinarskog esnafskog udruženja u Srbiji,  dovelo do linije pucanja, udaraca ispod stomaka i šutiranja u cevanice dojučerašnjih kolega i prijatelja. Do neistina i podmetanja, masovnih učlanjenja novinara usled tajnih dogovora aktuelnog predsednika UNS-a Vladimira Radomirovića i prvog čoveka nereprezentativnog PROUNS-a Zorana Veličkovića Zuje, pa sve do pravog rata saopštenjima između aktuelnog generalnog sekretara UNS-a, Nina Brajovića i Ljiljane Smajlović. I tako redom, do odbacivanja kandidature jedinog Radomirovićevog protivkandidata – Živojina Rakočevića.

Grupa članova Uprave UNS-a,  okupljena oko aktuelnog predsednika Radomirovića, pozdravila je odluku o diskvalifikaciji Rakočevića  koju je preglasavanjem 2:1 donela tročlana komisija koja je odlučivala po prigovorima , dok  deo Uprave koji podržava Rakočevića smatra da je odbacivanje njegove kandidature – skandal nad skandalima.

Podmetanja, blaćenja, neistine

Da podsetimo, najpre je aktuelni predsednik UNS-a u mejlovima poslatim  članovima UNS-a na Kosovu i Metohiji (ali i nekim osobama koje nisu članovi) optužio kolege iz ogranka UNS-a na Kosovu i Metohiji  da pokušavaju da otcepe taj ogranak od matičnog Udruženja, “dokazujući” to upisom ogranka na KiM u registar udruženja u Prištini, navodno iza leđa Uprave UNS, te postojanjem posebnog poslovnog računa ogranka. U tim mejlovima, Radomirović je upro prst u  predsednika ogranka UNS-a na KiM, Budimira Ničića, optužujući njega i Živojina Rakočevića, uglednog novinara i pisca da su secesionisti. Iste optužbe je izneo i na račun generalnog sekretara UNS-a, Nina Brajovića.

U jednom od tih mejlova, u koje smo imali uvida, Radomirović kaže:

“Uprava Udruženja novinara Srbije na sednici održanoj u utorak 6. aprila sprečila je pokušaj otcepljenja Društva novinara Kosova i Metohije. Otcepljenje i udar na jedinstvo Udruženja pripremili su Budimir Ničić, Živojin Rakočević i Nino Brajović, ali je Uprava prozrela njihovu nameru i zaustavila je većinom glasova. Budite uvereni da će Udruženje u narednom periodu biti mnogo snažnije nego što je danas, da će imati više članova i da će zastupati interese novinara na Kosovu i Metohiji, a ne grupe pojedinaca koji su novinarstvo i Udruženje zloupotrebljavali za svoje interese i pristup stranim fondovima i budžetskoj kasi.”

Usledila je orkestrirana podrška Radomiroviću i patetični uzvici: “Ne damo da se otcepi ogranak na Kosovu!”  od strane nekih novinara kojima je mejl upućen.

Tim optužbama se poslužila kasnije i Ljiljana Smajlović, ponavljajući srodne tvrdnje u serijalu javne prepiske sa generalnim sekretarom UNS-a, Ninom Brajovićem, objavljenim na sajtu UNS. Tako, na primer, na mestu gde Brajoviću zamera  na podršci Rakočeviću i Ničiću, piše:

“Nije smeo ni da podrži Budimira Ničića i Živojina Rakočevića u stvaranju statutarnih uslova da se naš ogranak na Kosovu jednog dana otcepi od UNS-a. Ne vredi tu pozivanje na Živojinov patriotizam. Svako putovanje počinje prvim korakom. Ako Srbija jednog dana prizna Kosovo, i UNS će kolegama sa Kosova i Metohije reći, možete da se otcepite ako želite. Ali, do tada, sigurno neće.” – implicirajući da je priča o secesionizmu, koju je započeo Radomirović- čista istina.

I sve bi to bilo OK da jeste istina. Problem je što nije. Udruženje novinara Srbije, ogranak na Kosovu i Metohiji  je u registar Udruženja u Prištini upisan još davne 2002., jer bez tog upisa ne bi smeo ni mogao da uopšte postoji i radi. 2014. godine je re- upisan opet u skladu sa propisima koji, sviđalo se nama to ili ne, moraju da se poštuju na teritoriji KiM. O tom upisu, ne samo da je rukovodstvo UNS-a znalo nego je za njega dalo i pristanak u pisanoj formi, kao što su dali pristanak i za to da Budimir Ničić izvrši taj upis, baš kao što su dali pristanak da se otvori namenski posebni poslovni račun ogranka. I  gle čuda, sve te odluke Uprave UNS-a je potpisala – Ljiljana Smajlović, tadašnja predsednica UNS-a. O tome svedoče dokumenti u koje smo imali uvida.

Posle takvog, očito taktičkog,  verbalnog napada na deo kolega sa Kosova i Metohije, usledio je njihov odgovor u vidu kandidature Živojina Rakočevića za predsednika UNS-a na nadolazećim izborima zakazanim za 29.maj.

“Ne da ne želimo da otcepimo deo Udruženja sa KiM nego kandidujemo našeg predstavnika za mesto predsednika UNS-a”, poručili su na dan kada je Rakočevićeva kandidatura uz 62 potpisa podrške predata.

Objavljeni su neki tekstovi podrške Živojinu Rakočeviću, Budimiru Ničiću a jedan od njih, Miloša Kovića, istoričara, objavljen u “Pečatu”, pod naslovom “Udario Vračar na Gračanicu” okinuće još čitav niz neverovatnih događaja.

Masovna učlanjenja medijskih radnika zarad sigurnih glasova po modelu stranačkog pristupanja?

Kao u nekom bizarnom filmu,  aktuelni predsednik UNS-a, susrešće se 24.aprila sa predsednikom, nereprezentativnog PROUNS-a, Veličkovićem,  i premda će do dana današnjeg i jedan i drugi ćutati  i praviti se da tog susreta nije došlo (a da jeste potvrdio je generalni sekretar Nino Brajović, koji se i sam sa Veličkovićem susreo) i da nije dogovorena sramna trgovina glasovima, u UNS će, simptomatično, odmah iza toga početi da stižu masovne, kolektivne pristupnice zaposlenih na medijima, ujedno članova PROUNS-a,  bliskim režimu (gro tih medija je u vlasništvu kontroverznog biznismena Radoice Milosavljevića, porodice Gašić i ključnih ljudi u PROUNS-u). Stvar će toliko postati bizarna da će se na taj kolektivni način učlaniti 300 ljudi, a za neke će se ustanoviti da su, iako na spiskovima, zapravo već članovi UNS-a. Takvo masovno učlanjenje će se dogoditi i na pokojnom Tanjugu, sada Tačno d.o.o. u vlasništvu Željka Joksimovića.

Kada je informacija o tome dospela u javnost, Radomirović  će nemušto objašnjavati da je normalno da se udruženje omasovljuje, pri tom ne objasnivši kako je moguće da se samo mesec dana pred izbore, u jednom danu učlanjuje višestruko veći broj ljudi nego što se u redovnim okolnostima učlani u toku čitave godine. Jovana Joksimović će otići korak dalje smešnom izjavom da su se  zaposleni sa njenog medija učlanili tako kolektivno preko noći, da bi morali da poštuju etički kodeks, jer to, valjda, ukoliko nisu pristupili nekom udruženju ne treba da čine!?

Ljiljana Smajlović će i to masovno grupno učlanjivanje zaposlenih u medijima, sa kojih dolazi i najveći broj članica PROUNS-a,  bliskim režimu u UNS  a uoči izbora, komentarisati na način kojim će, u oblandama, ponovo zapravo peckati deo Uprave UNS-a koji je u javnost i izašao sa informacijama.

“Ne verujem ni da u Udruženju novinara Srbije zaista postoji struja koja misli da je časnije biti dopisnik Glasa Amerike nego novinar Tanjuga. Koja novinare deli po medijskim gazdama, pa im je Stejt department simpatičniji od Radoice, a Junajted grupa od javnog servisa, ili obrnuto. Kodeks novinara Srbije je jedan, kamo sreće da se po njemu ravnaju i dopisnici Radija Slobodne Evrope i kolege iz Paraćina, Trstenika, Vranja i Kruševca, protiv kojih gensek sada pokušava da okrene članstvo. “ – izjaviće Smajlovićka u pokušaju da skrene temu sa neprijatnog korejskog modela učlanjivanja budućih glasača, pritom nas ostavljajući u stanju potpune zbunjenosti, jer valjda treba da se pomisli da su upravo “perjanici” ti mediji koji stoje na braniku profesije i Kodeksa novinara Srbije. Razne Bele knjige i tekstovi o sprovođenju ili bolje rečeno zloupotrebi Zakona o informisanju  o tome rečitije govore od bilo čega što bi se ovde moglo dodati. Narečeni Radoica Milosavljević je česta tema istraživačkih tekstova. Dovoljno je pogledati samo tekstove koje je o njemu u poslednjih nekoliko dana prenela recimo Cenzolovka pa shvatiti o čemu je zapravo reč.

Kako se Zoran iz Mitrovice pretvorio u Milenu iz Gračanice?

Vratimo se na tekst istoričara Miloša Kovića,  te na ono što će izazvati.

U Udruženje novinara Srbije i na brojne e-mail adrese (posebno je zabrinjavajuće je što se ne može ni pretpostaviti koliko ih je zapravo, a ako je stigao do potpisnice ovih redova, broj može biti zaista veliki), stići će kao reakcija navodno na taj Kovićev tekst, jedan izrazito čudni uradak  u Word dokumentu  nazvan a1, potpisan sa Milena Sekulić, Gračanica, udruženje Gračanički prag. U tom tekstu, maštoviti autor će otići baš daleko. Optužiće Živojina Rakočevića, da je kriv za iseljavanje Srba sa Kosova, izvređaće Budimira Ničića , izvređaće Kovića, napisaće niz opasnih optužbi  i kvalifikacija, stavljajući Rakočevića,  Ničića, Darka Dimitrijevića  iz Radio Goraždevca, u istu ravan sa Tačijem, Veseljijem i Haradinajem. Neće poštedeti ni suprugu Ničićevu, Danijelu, optužujući je da je organizovala albanske izbore.

Glupost, do gluposti, reći će upućeni.  Tačno, ako se smetne s uma koliko takve gluposti, kada dopru do određenog broja ljudi,  mogu da budu opasne po ljude o kojima se radi, i ovde, a pogotovo na senzitivnom prostoru Kosova i Metohije. Ne zaboravimo nikada kako se mantra “nepošten čovek” , te insinuacije da je “izdajnik” – kada je doprla do velikog broja ljudi  okončala po tragično velikog, tragično lepog Olivera Ivanovića.

Odakle uopšte ideja da je manje opasno da se takve kvalifikacije šalju unaokolo mejlom, opet jer se ne zna kolikom broju ljudi, a pogotovo  je opasno ako ih upućuje – novinar!

Da, dobro ste razumeli, Milena Sekulić iz Gračanice je fina žena, koja sa čitavom ovom ujudurmom nema nikakve veze, i čije je ime zloupotrebljeno da bi se stekao utisak da ga piše neko neutralan, a ne neko blizak Radomiroviću, pogotovo ne novinar.  Zoran Vlašković je autor, čudno istog imena kao novinar “Jedinstva,” sa kojim se nedavno Radomirović sastajao, i koga je u reakciji u “Pečatu” na Kovićev tekst i citirao.

Kako znamo ko je autor?  Prostim poznavanjem osnova informatike. Kada se iz mejla skine pismo tobožnje Milene, pa se desnim klikom dođe do Properties,  pa se klikne dalje na Details, na mestu autora ružnog,  i po kolege potencijalno opasnog,  pisma piše – Zoran Vlašković. Toliko je jednostavno. Skrivajući se iza imena gračaničke domaćice,  prema svemu sudeći, Vlašković je izvređao kolege Rakočevića, Ničića, Dimitrijevića, nije ga očito mrzelo ni da za tu rabotu otvori i lažnu e-mail adresu. Jedino izgleda da nije znao da ono što uđe na Internet, ostaje na Internetu, te da svaki klinac iz starijih razreda osnovne škole može  jednim klikom mišem da otkrije ko je autor određenog teksta pisanog u Word-u, odnosno na čijem je računaru napisan. Pitanja smo putem SMS poruka uputili Vlaškoviću. Umesto da odgovori prostim da ili ne, da li je on, zapravo, autor teksta koji je u Word formatu pod nazivom a1, poslat brojnim članovima UNS-a pod imenom Milena Sekulić, kolega Vlašković me je nazvao ludom, nenormalnom i na kraju mi je zapretio pozivanjem policije u Nišu zbog navodnog uznemiravanja. Uz to je negirao i da uopšte zna za postojanje takvog pisma. Pitanja smo poslali i na e-mail sa kog je taj dokument izvorno poslat, ali odgovor nije stigao. 

Kakva autogolčina!

I za Vlaškovića  ali i za Radomirovića, koji se u “Pečatu”, posebno, baš na njega poziva.  U tekstu, reakciji na Kovićev tekst, pod nazivom “Udario istoričar na činjenice”, Radomirović posvećuje pozamašni pasus upravo kolegi Vlaškoviću:

“Prema tome, ne pretvarajte se da branite Kosovo dok samo branite svog prijatelja. O njemu izgleda mnogo više znaju oni koji mu nisu bili prijatelji, a koji su čitav svoj život radili na Kosmetu, kao što je to Zoran Vlašković, novinar „Jedinstva“ iz Kosovske Mitrovice koji mi je pre nekoliko meseci, kada su stvari počele da se razotkrivaju, poslao pismo u kome kaže: „Društvo novinara Kosova i Metohije, s Budimirom Ničićem i Živojinom Rakočevićem na čelu, deluje suprotno od interesa brojnih novinara na Kosovu i Metohiji… Mi sa Kosova i Metohije možemo opstati i kao narod i kao novinari čvrsto vezani za svoju maticu i svoje matično udruženje. Predsedniče, izabrali smo vas da čuvate jedinstvo UNS-a. Ne dozvolite nikome da cepa i uništava Udruženje koje su stvarale generacije časnih novinara mnogo pre svih nas. Kolega Vlašković kaže da je krajem osamdesetih godina „rado glasao da se ukine separatno udruženje novinara na Kosovu“ i da zato zahteva da se održi jedinstvo Udruženja novinara Srbije, koje napadaju Ničić i Rakočević.”- istakao je tada Radomirović, citirajući Vlaškovića.

Sada, kada je jasno da se “Milena iz Gračanice”, zove  zapravo Zoran, bilo bi zanimljivo istražiti i da li se na takav besprizoran čin blaćenja kolega iz ogranka UNS-a na KiM, pod pseudonimom gračaničke domaćice, neko odlučio sam, ili je i to možda deo nekakvog trapavog specijalnog rata koji prati ovu izbornu novinarsku kampanju.

U normalnim okolnostima, ovakav incident bi morao da završi na Sudu časti, a novinar,  ukoliko se utvrdi da  se na ovakav način izbrukao, bi morao da snosi sankcije od Udruženja. Zanimljivo je čuti i šta na sve ovo ima da kaže Ljiljana Smajlović, predsedavajuća Sudu časti UNS-a?

Posle svega ovoga, Smajlovićkino kilometarsko prepucavanje sa bivšim drugarom Brajovićem, deluje neubedljivo,  naročito “šokiranost”  što se neko, i to iz Uprave UNS-a, usudio da se obrati Radnoj grupi za bezbednost novinara i da dostavi na proveru i Radomirovićeve mejlove ali i pismo uznemiravajuće sadržine, “Milene iz Gračanice”.  Umesto šokiranosti, i nazivanja čitave stvari “odvratnim optužbama”, dovoljno je bilo samo da urade prosto proširenu radnju – da kliknu desnim klikom na dokument a1 i da shvate ko ga je pisao. Činjenica da se Radomirović upravo na najverovatnijeg autora zabrinjavajućeg pisma, poziva kao argument za dalje optužbe kolega južno od Ibra, složićete se, previše je zanimljiva da bi bila slučajna.

Pobedonosno ustvrđuje Smajlovićka u tekstu na sajtu UNS, da su iz Tužilaštva pred Radnom grupom  slučaj proglasili neosnovanim.  Ne iznosi, međutim, da  neki članovi Radne grupe smatraju da je zapravo reč o targetiranju unutar organizacije, za šta Radna grupa nema mandat da o tome zvanično odlučuje. Posebno je, međutim, sporno i samo to što se prijava grupe novinara Radnoj grupi za bezbednost novinara, upravo zahvaljujući Smajlovićki i Radomiroviću uopšte i našla pred javnošću. Takvo javno razračunavanje sa kolegama, pri čemu se iznosi sadržina njihove pritužbe, može da deluje samo demotivišuće na druge novinare, koji bi se Radnoj grupi obratili za pomoć kada se osete nebezbedno. A slučajeva, gde se novinari targetiraju i ugrožavaju od strane kolega iz nekih medija (uglavnom tabloidnih), nažalost, u našoj zemlji postaju manir. Setimo se samo svežeg slučaja portala Krik.

I kako sada, kada se izanalizira čitava zaista filmska, doduše loše režirana i realizovana, situacija sa “Milenom iz Gračanice” verovati i bilo čemu ostalom što se kao argument protiv Rakočevića  i ostalih kolega iznosi?  Jer je sada sve jasnije – u zapravo smešnoj trci za prvog čoveka UNS-a služi se, pa najblaže rečeno –  podmetanjima, neistinama pa i ovakvim bizarnim, možda individualnim, ali možda i naručenim blaćenjem i targetiranjem kolega.

Radomirović -u trci sam sa sobom

I taman, kada smo pomislili da je kraj – ne, nema tačke, zapeta je. Tročlana komisija koja je odlučivala o prigovorima na kandidature za predsednika i članove Uprave UNS-a, u sastavu Ljiljana Smajlović, Petar Jeremić i Snežana Bradić doneće odluku 2:1 (Bradićeva će glasati protiv) da Živojin Rakočević ne može da bude kandidat za predsednika UNS-a, navodno zbog Člana 20 Statuta Udruženja u kome stoji da kandidat ne sme da bude funkcioner organa uprave.  Takva odluka je doneta iako je Rakočević u odgovoru na prigovor Anela Grbovića, novinara Informera, i Dragane Pejović, novinarke NIN-a na njegovu kandidaturu,  dostavio mišljenje nadležnog Ministarstva za državnu upravu, te ovlašćenog advokata iz kojih se vidi da to što obavlja funkciju direktora Doma kulture u Gračanici ga ne dovodi u konflikt interesa niti je u suprotnosti sa Članom 20 Statuta UNS, te nesmetano može da se kandiduje za predsednika Udruženja. Prosto objašnjeno, iako je po poslu koji obavlja javni funkcioner on nije funkcioner organa uprave a što je tim spominjanim članom 20 Statuta UNS-a nedozvoljeno. Par dana kasnije, Rakočević će, u skladu sa zakonom zatražiti i dobiti i zvanično mišljenje Agencije za sprečavanje korupcije, koja je jedina institucija u Srbiji ovlašćena da tumači sukob interesa javnih funkcionera, daje mišljenja i postupa u situacijama postojanja sukoba interesa.

I iz njihovog mišljenja, nedvosmisleno je da obavljanjem dužnosti predsednika UNS (ukoliko bi bio izabran), uz funkciju direktora Doma kulture u Gračanici, Rakočević nije u povredi odredbi čl.40, st 1 Zakona o sprečavanju korupcije u vezi Člana 20 Statuta UNS, niti, kako kažu, u navedenoj situaciji postupa suprotno odredbi čl.49 Zakona. Zapravo su u skladu sa zakonom potvrdili da se ne radi o funkcioneru organa uprave.

Ništa od priloženih i objavljenih dokumenata nije bilo dovoljno da se izmeni odluka komisije čiju većinu (dve trećine) čine ljudi koji su potpisnici Radomirovićeve kandidature, Ljiljana Smajlović i Petar Jeremić. Kad smo već kod konflikta interesa.

Umesto toga, i sam Vladimir Radomirović vodi zapravo klasičnu funkcionersku kampanju u kojoj sa pozicije aktuelnog predsednika UNS-a govori o delu Uprave Udruženja negativno, gostujući na nacionalnim kanalima, kao što je na primer uradio pre nekoliko dana u jutarnjem programu televizije PINK koji vodi i uređuje Predrag Sarapa.

Obraćajući se sa malog ekrana “ružičaste” televizije, gostujući kod kontroverznog Sarape, Radomirović je ponovo izgovorio optužbe na račun kolega sa Kosova i Metohije a o svom protivkandidatu Rakočeviću je ispotencirano sve vreme naglašeno govorio kao o funkcioneru, kao da je želeo da se stekne utisak da je neki politički postavljeni službenik na čelo nekog javno komunalnog preduzeća, a koji gonjen nekakvim ludilom, želi da bude predsednik Udruženja novinara Srbije.

Niti jedne jedine reči da je Živojin Rakočević, koji zaista od 2014. vodi Dom kulture u Gračanici kao svojevrsnu sjajnu iskru srpske kulture i duhovnosti na Kosovu i Metohiji, uz to i novinar, kolumnista Politike, za šta je ovenčan i prestižnim nagradama od kojih je dovoljno pomenuti samo nagradu “Milan Pantić” za novinarsku hrabrost koju je pokazao u izveštavanju o pogromu 2004. ali i nagradu “Aleksandar Tijanić” za borbenost u novinarskom izražavanju koje mu je dodelilo Udruženje novinara Srbije ne tako davno da bi se zaboravilo, 2019.godine. Kako je moguće da Radomirović to ne zna ili ne pamti? Nemoguće je, ali je svakako prigodnije u izbornoj kampanji ubediti potencijalne glasače da se radi o tamo nekom funkcioneru koga treba ukloniti iz izborne trke nego o zapravo odličnom novinaru, koji  je svetlosnim godinama daleko od bilo kakve politike, a kamoli zloupotrebe ili isključivo ličnog interesa.

Još je čudnije da Radomirović, koji ovih dana iz svih raspoloživih oružja cilja Rakočevića,  pozivajući se na kompletni UNS, sa pozicije na kojoj se još uvek nalazi, ne zna da je Rakočević i do sada bio član Uprave UNS-a  i da nikada  posao kojim se bavi, već nekoliko godina unazad  u Gračanici, nije bio smatran preprekom tome iako je Statut i tada i sada bio isti. Zanimljivo je da je bio član Uprave, čak i potpredsednik UNS-a  i u vreme kada je Smajlovićka bila “primus inter pares” a Jeremić predsednik Izvršnog odbora Udruženja.  Tada Rakočevićevo radno mesto nije bilo prepreka da bude biran u organe UNS-a. Pa šta se onda promenilo?

Jedino to izgleda, što se drznuo da kao jedini kontra-kandidat odmeri snagu sa Radomirovićem na majskim izborima.

Da stvar bude zaista još problematičnija  – dvoje od troje članova Komisije koji su odlučivali po prigovorima, Ljiljana Smajlović i Petar Jeremić, su  – potpisnici Radomirovićeve kandidature, i nemoguće je ne pomisliti da su ovakvom odlukom o uklanjanju Rakočevića sa izborne liste i konačno utabali Radomiroviću potpuno čistu stazu da u trci “sam protiv sebe” pobedi i obezbedi još jedan mandat na čelu UNS-a.

Ostaje, međutim, utisak da je svo to zaista preterano angažovanje (jer pobogu govorimo sve vreme o novinarskim izborima, a ne o parlamentarnim ili predsedničkim), koje bi  zbog maštovitosti, moglo da ih preporuči PR timovima političara dogodine u pravoj političkoj izbornoj kampanji, zapravo odraz izgleda poprilične nesigurnosti Radomirovićevog tima u ishod izbora. Moglo bi lako da se dogodi, ukoliko se situacija još više zaoštri  do 29.maja, kada će se u Hotelu Jugoslavija glasati za novo rukovodstvo UNS-a,  da svaki ishod bude kao u filmu Gladijator,  gde će se jasno videti ko je onaj smušeni Komodus a ko Maximus u ovoj gotovo filmskoj priči.

Ali nije stvar u tome. Ono što je bitno, jeste da ionako poniženo novinarstvo kao takvo doživljava još jedan udarac.  Pobeđuje podmetanje, pobeđuje i prekarijat, i  jedino ostaje nada da neće kolege iz brojnih gradova, učlanjene preko spiskova,  preko noći  u UNS, ući pognute glave, u nekakve autobuse o kojima se šuška, da kao beslovesna bića ubace svoj glas u glasačku kutiju, a da se oni koji su podržali Rakočevića neće demoralisati i odustati od dolaska na Skupštinu da se čuje i njihov glas.  Druga stvar koja brine jeste jasna politička matrica, po kojoj se sve to sprovodi kao u onom super  smešnom češkom filmu “Drž te lopova!” Gde se koriste nečasna sredstva a spinuje se da to rade u stvari oni drugi. Pa, tako u trenutku zaključenja ovog teksta, iskače novi napad iz dela  UNS-a, oko Radomirovića, ovog puta na Agenciju za sprečavanje korupcije jer se navodno meša u izbor predsednika Udruženja. Pre nekoliko dana, na tapetu im je bila ministarka Gojković, pa i sama Radna grupa za bezbednost novinara. I to sve liči na spin, da se javnost uveri da je Rakočević kao “državni” a Radomirović “neutralni”, čak u ovoj situaciji i “opozicioni” kandidat.

Kada se, međutim, razmisli malo zrelije,  kad se zagrebe ispod površine, pa se povežu svi konci i končići ovog izbornog novinarskog zamešateljstva, kada se pogleda gde to ovih dana, u stvari, Radomirović gostuje kao rado viđen gost, bez duela, sam, i iz kojih i čijih medija je preko noći kolektivno povukao u članstvo zaposlene, situacija postaje jasnija.

A, moglo je lepo, bez svega ovoga, politikantskog, ružnog. Onako, kako i priliči bilo kom reprezentativnom udruženju novinara, i kako se, uglavnom, u civilizovanom, demokratskom  svetu i radi. Održavaju se izbori, predstavljaju se programi, pa nek ljudi odluče koga žele. Ne udara se ispod pojasa, ne iznose se neistine,  ne vređaju se protivkandidati,  ne prave se tajni dogovori, ne utabava se staza za jednog jedinog trkača, tako što se kao u već pomenutom “Gladijatoru”, prvo puste lavovi i tigrovi – pa ne upali, pa se onda na kvarno polome rebra nekome  -pa ne upali ni to.  Pa se, u verziji aktuelnog rukovodstva UNS-a, ukloni onaj drugi iz arene i pre finalnog boja.  Mnogo je ružno.

U filmovima, pri takvom raspletu, publika u areni zvižducima kažnjava takvo ponašanje. Kako će se završiti taj famozni Dan D, 29.maja, za koji se, kako danas saznajemo prijavio rekordan broj učesnika, čak 585 – ostaje da se vidi.  Ostaje, međutim, i gorak ukus u ustima i osećaj da su svi već unapred sve izgubili. Što u medijskom miljeu Srbije i nije, nažalost, već dugo vremena, neka vest.

Tekst je objavljen 25. maja 2021. godine na portalu www.citysmart.media