Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Naslovna  |  Aktuelno  |  Pogledi  |  Tužna priča jedne humoristkinje
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Pogledi

29. 09. 2020.

Autor: Dragana Matović, novinar a humorista Izvor: UNS

Tužna priča jedne humoristkinje

Svrha ovog mog teksta nije omalovažavanje i vređanje već samo humor i zabava.

Dakle, krenulo je u ponedeljak ujutro. On je ustao pre mene, obukao nešto na brzinu, niti me je pitao, niti šta rekao, pola sata kasnije uključim TV, on sedi u onoj majici koju mu ja ne bih dala da obuče i priča sve što mu ja ne bih dozvolila. Kad se nisam udavila onim bljutavim pahuljicama koje mi sprema ujutro umesto ljudskog doručka. Čujem kroz maglu kako priča da onaj nije novinar nego je humorista, i da treba da ga brani udruženje humorista a ne novinara, i sve nešto tako.

- Dobro, Vladimire, šta si zapeo „nije novinar“, pa ko se sve ovde zove novinarom, pa nije propao svet, može i on, k'o da je bitno - kažem revoltirano, jer već zamišljam kako će izgledati narednih nekoliko dana maltretiranja ostrašćenih likova koji čekaju kao zapete puške da otpočnu još jedno javno streljanje. 

Nije prošlo mnogo, zvoni telefon.

„Šta je opet rekao majke ti?“

Prijateljica, novinarka. Jedna od onih koje bi udruženje sigurno branilo. Nema smisla za humor uopšte. Ozbiljna novinarka, za razliku od mene. Videla da je već krenuo tabloidni tretman. I to od onih što se kao bore protiv tabloida. To je najgore.

„Pa rekao onom da nije novinar i da treba da ga brani udruženje humorista, a ne novinara, a onaj sve toliko ozbiljno shvata kao da je stvarno novinar a ne humorista, naljutio se i više mu ništa nije smešno“, objašnjavam joj ukratko.

Čujem sa druge strane slušalice kako se ona lupila rukom po čelu.

„Pa gde humoristi to da kaže, pa je l' on video koliko se on uvredi kad ga vređaju ovi što ih on vređa u svojoj emisiji, a kamoli kad mu neko kaže da nije dovoljno ozbiljan da bude novinar, nego humorista“, pita ozbiljna novinarka retorički.

Njoj taj humor nije nešto naročito, ona je uvek i na moje „duhovitosti u pisanju“ gledala s visine. Valjda joj to nije dovoljno ozbiljno, šta li?

Ta moja averzija prema ozbiljnim novinarima datira od pre desetak godina, kada su nas neki baš ugledni i ozbiljni novinari pootpuštali iz jednih isto ozbiljnih novina jer smo se pobunili protiv cenzure. I mene i njega, i još nekoliko dobrih i iskusnih novinara. To je sve bilo u ono vreme nikad većih medijskih sloboda kada o političkim čistkama po redakcijama i otpuštanjima novinara niko nije smeo ni da zucne. Ni u svrhu zabave i humora. 

Šta bih ja tad dala da je neki humorista, makar u svrhu zabave i humora, u svojoj dvosatnoj emisiji rekao jednu jedinu reč o progonu novinara pod demokratskom vlašću u čistoj, neviđenoj  slobodi. Šta bih ja dala da je tada neki humorista, ili ako baš hoće - novinar, ma bilo ko, nas prognane novinare koji su se borili protiv cenzure pomenuo makar u nekom vicu. Da je imao hrabrosti, solidarnosti i poštenja da isproziva predsednika, poslušne režimske urednike, nesolidarne novinare, udruženja novinara, ili makar, eto, tog Gorana Vesića koji danas koristi državu da proganja, ovaj put, njega.

Ali tada je sloboda bila tolika da su se humoristi bavili samo ozbiljnom zabavom. Brajan Feri, Sting, ekskluziva, ludilo… jok nego će nekim tamo novinarima koje proganja najbolja vlast najslobodnije države ikada sa najvećim medijskim slobodama otkako je sveta i veka.  Nikad bolja, ni pre ni posle. Mislim, vlast. A i emisija.

„Pa ako ćemo pošteno, ne treba humorista da brani novinare, imaju oni svoja udruženja novinara, pa neka ih oni brane“, dobacujem zajedljivo.

Do prvog mraka na Tviteru se izređao sa svojim lažima sve jedan lopov o kome smo svih ovih godina pisali, njihovi partijski drugari, razni opskurni likovi željni rasprave na društvenim mrežama i slični, a bogami i poneka intelektualna elita. Uobičajene stvari, pretnje, uvrede, i na kraju optužbe „ovih“ da je ovaj moj na strani „onih“ koji su ga proganjali dok su „oni“ i „ovi“ bili zajedno. Možda zvuči malo konfuzno, ali suština je da kad nisi ni sa onima ni sa ovima, nadrljao si i od ovih i od onih.

A onda je iste večeri, posle deset godina, u svojoj gledanoj emisiji čuveni hrabri humorista ozbiljno progovorio i o novinaru koji je otpušten pre deset godina jer se suprotstavio cenzuri dok je on bio zauzet pravljenjem zabavnog programa za grčkog gazdu koji je kupio i uništio čuvenu televiziju B92 a da niko od ovih danas slobodnih o tome reč nije rekao. Sa još par svojih drugara, od kojih su neki isto kao i on suviše bili zauzeti svojim poslovnim kombinacijama da bi se bunili protiv otpuštanja novinara pre deset godina, ovog mog iskritikovali su kako mora da brani profesiju jer u suprotnom ima da propadnemo. I još mu stavio sliku preko celog ekrana da ga slučajno neki ludak ne mimoiđe na ulici ako bude loše volje a Vučić mu nije pri ruci.

Onda je opet krenuo da zvoni telefon. Zove dobronamerni zabrinuti kolega, ozbiljan novinar, naravno, da prijateljski posavetuje ovog mog da izda neko saopštenje gde će humoristi da ponudi zaštitu, ne mora kao novinaru, nego onako, kao čoveku. 

- Vidiš kako je, nema potrebe da im se zameraš, kaže onako pomirljivo.

- Mudar čovek, daj mu to saopštenje, da si pametan mogao bi i neku nagradu, delili ste onolikima možeš jednu i njemu - dodajem sad već ozbiljno zabrinuta.

Sutradan se nastavilo sa uglednom profesorkom sa Fakulteta dramskih umetnosti, stručnjakom za medije. Ona traži da ovog mog smene iz Udruženja novinara. Da, daleko bilo, više ne bude predsednik. A ni ja sa njim.

- Koja je to, je l' to ona što mu je onda kad je pravio intervju sa Tadićem poručivala da se predsedniku ne postavljaju neprijatna pitanja? - pita moj otac zabrinuto jer se setio šta je bilo prošli put kad su profesorke navalile na ovog mog.

- Ma nije ta, ovo je druga. Ona onda je bila profesorka novinarstva, objašnjavam mu.

- Pa je l' ona zna kako se to radi?, pita me.

- Ma ona zna, nego ne zna ovaj moj. Nikako da nauči, brecnuh se.

Dobra stvar u celoj priči je da makar ne može da dobije otkaz na poslu. Sad se tek ispostavlja kao prava pravcata sreća što pre deset godina niko nije smeo ni da nam se javi na ulici a ne da nam da posao. Pa sad, eto, nema ko ni da nas otpusti.

 

 

Komentari (4)

ostavi komentar
sub

10.10.

2020.

Milan Đokić [neregistrovani] u 23:35

Re: II molba

I ja se pridružujem Živani. kakvi su uslovi za članstvo.

Odgovori
čet

01.10.

2020.

Živana Antonijević [neregistrovani] u 10:21

Molba

Zamolila bih autora, novinara, humoristu i humoristikinju Draganu Matović da me uputi na kontakt Udruženja humorista. Želim aplicirati za članstvo. Hvala unapred!

Odgovori
čet

01.10.

2020.

Lucky [neregistrovani] u 02:03

Лепота отказа

Еееееее колегинице, колегинице, колегинице

Јесте ли размишљали како отказ у новинарству може да буде једна лепа, чиста ситуација :)
Човек одмах зна да неће моћи да плати рачуне за школовање деце. Одмах зна да ће му искључити струју, воду,телефон.
Онда кажеш добро је, има их којима су палили куће. Неке су премлаћивали а неке далеко било селили на онај свет, све о њиховом трошку наравно.
Неки су се десном бусали у груди како су за слободу медија, док су истовремено левом радили као специјални саветници код оних који против медија предузимају васпитне мере. Али ко би се одреко двострукох примања кад је већ тако (и толико) способан.
После свега што ми је прошло кроз главу закључујем да је текс одличан али сам га ја после првог читања једва разумео :)))
http://uns.org.rs/saopstenja/12469/trazimo-deblokadu-racuna-tv-stil.html

Odgovori
sre

30.09.

2020.

Александар Поповић [neregistrovani] u 19:20

Само да није...

Текст, наводно писан са шаљивом намером, подсећа на време које би да забораве прогањани и отпуштани новинари, али и они који су аванзовали у политици захваљајући злу које су им нанели. Сећам се коментара главног уредника И. М.(в е о м а "истакнутог јулисту"), који новинарску чистку у РТС прокоментариса: "Са таквима је мој отац знао по кратком поступку". Времена су се променила, за некога су боља(нарочито за политиканте), али за новинаре су никад гора. Е због тога би УНС морао да буде гласније и доследније у заштити професије. Можда да буде на бољој "вези" са чланством.

Odgovori

ostavi komentar

Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja:

Komentari koji sadrže uvrede, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.

Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Molimo Vas da se u pisanju komentara pridržavate pravopisnih pravila. Komentare pisane isključivo velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Mišljenja sadržana u komentarima ne predstavljaju stavove UNS-a.

Komentare koji se odnose na uređivačku politiku možete poslati na adresu unsinfo@uns.org.rs

Saopštenja Akcije Konkursi